Насловна Политика Полтронство као традиција Црногораца

Полтронство као традиција Црногораца

5
ПОДИЈЕЛИ

Dejan djurovic 2 Полтронство као традиција Црногораца

У посљедње вријеме често  се питам да ли је дјело Марка Миљанова «Примјери чојства и јунаштва» заправо врхунско сатирично дјело. Зашто? Зато што је немогуће да од тада описаног великог чојства и јунаштва Црногораца (овдје подразумијевам све народе који живе у Црној Гори) данас не остаде ништа. Како је могуће да су се те врлине потрошиле, како је могуће да смо некад имали храбрости дићи глас против великих сила, а данас не можемо ни против једног малог Шефа? Дакле, Марко Миљанов је вјероватно хтио да нас опомене, али узалуд, данашњи Црногорци га не читају, док су, свакако, далеко од чојства и јунаштва. И то ћете видјети свуда, од примјера када у превозу нико неће устати старцу или жени са дјететом, од тога како ће се током развода родитељи свађати  коме ће припасти дјеца (један илустративан виц каже да када се разводио Цетињанин, жена му је пријетила да ће му све узети, и кућу, и стан и аутомобил и викендицу, на шта је он показивао оштро негодовање, али када жена каже да ће му узети и дјецу он одговори: «а не но ћеш их мени оставит!»), преко тога колики је број случајева насиља у породици, па до тога колико људи ће продати личну карту односно образ кад им Шеф затражи, и колико полтрона ће у медијима ковати у злато све ове наше мале и небитне не би ли имали коме да се клањају.

У данашње вријеме би чојство и јунаштво било једноставно бити џентлмен, штитити слабије и што је много лакше од потезања сабље: рећи не власти која нема границе. Чојство би било и изаћи на изборе и не гласати Шефа, иако вам тамо неко на неком радном мјесту пријети отказом због тога… Неко паметан је рекао да је највећи патриотизам добро радити свој посао. Не, дакле, послушно или поданички. А о овдашњем партиотизму тек би се могло писати…

Тачно је да у Црној Гори постоји нека врста континуитета власти јако дуго, и Турци и Аустроугари, и краљ Никола, и Тито, и данашњи тамо њихов Шеф су на исти начин владали народом. Централизовано, аутократски, ослањајући се на најниже поданичке пориве овог народа. И може се рећи да у том смислу Црногорци заиста љубе ланце.

Иако су нам уста пуна слободарских мисли, оне нам изгледа не стижу до главе. Беранселци су добар примјер, илустрација колико више ни не умијемо да препознамо буну када се дешава. Они су једини данас спремни да Шефу и шефићима кажу не, и онда се не власт, него чак неки суграђани окрећу против њих. Не умијемо препознати храброст или смо постали гадљиви на њу.

Били Беранселци у праву или не, они се боре за све нас. Они показују да је овај народ још мало жив, мада на апаратима. И то је најгори сценарио који је Марко Миљанов могао да помисли да ће нам се десити. Убијена је скоро свака клица чојства и јунаштва, на том мјесту посађено је сјеме полтронства које буја  као какав коров. Због чега бих још рекао да је Марко Миљанов упозоравао, јер полтронство је одувјек било присутно код нашег народа. Књаза Николу су звали господаре (без обзира што су и тада вјерујући Црногорци знали да је само Господ Бог). А данашњем господару су дали модернији надимак: Шеф. Он је шеф партије и државе, а ако га пустимо постаје и шеф наших живота.

Можда је најтужније што је тај и такав Шеф постао узор многима, као примјер политичара и као примјер толико обожаваног владара. Нема основа ни за једно од тога, али народ већ довољно дуго види једну фигуру, види један оквир и колико даље од тога може да оде? Коњу када ставите ам он бар иде напријед, а ми само стојимо у мјесту. Што данас у свијету препуном брзих и великих промјена значи заправо да заостајемо.

И то овој власти одговара, одговара им да остајемо затворени у својим малим оквирима, да гледамо кроз прозоре како се граде неки кружни токови, фонтанице, и архитектонска стаклена ругла, да тиме стичемо утисак неке модернизације и развоја, а да се у главама заправо налазимо годинама иза периода када је Марко Миљанов причао о поносном народу из брдовите Црне Горе.

Мање традиције, мање историје и мање свијести о њима имамо сада, толико година касније. Јер нисмо очували ништа што нас карактерише, нисмо надоградили ништа од своје културе, чак смо и заборавили бројна насљеђа… Ипак, нисмо били сасвим беспослени, наш народ је интензивно и често савијао кичму па предлажем један такав споменик повијеног Црногорца као симбол ове власти и овог периода да се постави на Тргу републике у Подгорици.

Ми смо, иначе, изгледа једини народ који ће свом снагом подржавати стереотипе о себи. Па када се у региону праве вицеви на рачун тога колико дуго трпимо једну власт, када се праве вицеви на рачун тога да због чисте лијености не можемо да је смијенимо, ми се смијемо сами себи и настављамо да будемо „занимљиви“. И то је све. Црногорци ће остати познати по лијености, по властољубљу и подаништву, брковима, гуслама висини и црној коси. Али ништа од овога не значи чојство, не значи ни јунаштво. Иако се те неке карактеристике помињу као симболи чојства и јунаштва, они су данас ипак потпуно без значења и све што бисмо назвали црногорским није више то, можда је само шефовско, па нека га њему на част.

Пише:  Мр Дејан Ђуровић (Одборник у СО Бар и функционер Нове српске демократије)

5 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    ĐUROVIĆU IMAM JEDNU NAPOMENU : VOJVODA JE NAPUSTIO CG JER NIJE HTJEO DA POLTRONIŠE KNJAZU . ON NIJE NAPISAO KAKVI SMO MI KAO NAROD VEĆ JE NAPISO „PRIMJERE ČOJSTVA I JUNAŠTVA “ DA NAS NAUČI KAKVI TREBA DA BUDEMO . NJEGOŠEV SEKRETAR MEDAKOVIĆ JE VLADICI RADU NA PITANJE . KAKVI SU CRNOGORCI ? ODGOVORIO : “ JUNACI U BOJU , A KUKAVICE PRED VLAŠĆU !!“ . ZNAO JE TO VOJVODA MARKO JUNAK I ČOVJEK BEZ PREMCA , A I TI ĐUROVIĆU ZNAŠ KA I SVI MI KAKVI SMO .

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here