Полемика о култу Св. Вита (Вида) у средњем вијеку

Пише: проф. Миодраг Марковић

У једној недавној полемици, некадашњи неуспешни студент Теолошког факултета, књижевник Светислав Басара, написао је да му је књига Миодрага Поповића „Видовдан и часни крст“ у којој се наводи да је Српска црква тек 1892. почела да слави Светог Вита (Вида), „отворила очи“ у смислу да је „сва српска историја лаж и митоманија“. Када је Басари указано да су аргументи Миодрага Поповића у науци давно одбачени истраживањем професора историје уметности на Филозофском факултету у Београду Миодрага Марковића, сада дописног члана САНУ, у полемику се укључио издавач књиге, уредник библиотеке „XX век“, Иван Чоловић, бранећи значај Поповићеве књиге у „раскринкравању видовданског мита“, који представља империјалистичку и злочиначко-осветољубиву творевину српске буржоазије, везану и за злочине у недавним ратовима у бившој Југославији.

У најновијем викенд издању „Данаса“, Чоловићу је одговорио професор Марковић. Одговор преносимо у целини:

Поводом текста Видовдан и часни крст. Књига за сва времена

У првомајском четвороброју дневника Данас неочекивано сам наишао на један закаснели осврт на мој чланак посвећен култу св. Вита (Вида) код Срба у средњем веку.

Тај чланак објављен је пре више од десет година у научном часопису Зограф, па је прилично неуобичајено што је поменути осврт изашао тек сада, и то у дневној штампи. Реагујем ипак на њега јер је проистекао из пера Ивана Чоловића, личности чије научно дело има тежину. Чиним то уз извесну нелагодност јер је угледни етнолог-антрополог у овом случају помало неопрезно закорачио у проблематику која не спада у његову специјалност.

Судећи по уводном и закључном пасусу Чоловићевог осврта, он је одлучио да се позабави мојим чланком као издавач, из бојазни да се књига Миодрага Поповића „Видовдан и часни крст“, чија је два издања сам приредио, неће распродати. Нисам, међутим, уопште имао намеру да угрозим продају те књиге. Идеја о чланку посвећеном св. Виту родила се док сам студентима држао курс о фрескама у Пећкој патријаршији, где је око 1330. насликана представа поменутог сицилијанског мученика, прилично ретка у старој српској уметности и необрађена у литератури. Када сам у току рада на чланку пажљиво ишчитао Поповићеву књигу, установио сам да њен писац о поштовању св. Вита код Срба говори без икаквог увида у одговарајуће хагиографске и иконографске изворе. Та чињеница аутоматски одузима научну вредност свим ауторовим судовима о разматраној проблематици. Говорити о неком свецу без познавања писаних и ликовних извора о њему једнако је продуктивно као и проучавање галаксија без телескопа.

Ослонивши се на своја непотпуна сазнања о хришћанском Виту и „паганском Виду“, Поповић је неминовно донео и низ погрешних закључака о кључном питању које се у његовој књизи разматра – наводном постојању у српском народу „паганског косовског мита“ (шта год то значило), односно „паганског култа Видовдана, обновљеног у време османске владавине“. Сви ти његови погрешни закључци уочени су и оправдано критиковани у науци одавно, а ја сам их само узгредно поменуо оповргавајући онај који је за моју студију био најважнији – Поповићеву тврдњу да св. Вит до 19. века није поштован код Срба. Међутим, и то је очито повредило Чоловића, па ми је за казну приденуо склоност ка фабриковању просрпских конструкција. У прилог својој дијагнози најпре „дискретно“ наводи два податка из моје биографије која ми, ваљда аутоматски, набацују шајкачу с кокардом на главу. Затим „разоткрива“ како је у датом случају реч о „доста лабавој конструкцији српског националног памћења“, сакривеној иза „кулиса цитата, фуснота и лаицима мање познатих стручних термина“. У њој је важну улогу добио св. Вит. Према Чоловићевом тумачењу мојих закључака, био је то светац којим су „Срби заокупљени од када постоје“ и којим су они као народ били опседнути у целом средњем веку, а и касније, све до данас. Крајњи циљ приписане ми „конструкције“ било би прикривање сензационалног „открића“ Миодрага Поповића да су се Срби за турског вакта, па и у 19. и 20. веку, враћали митско-паганској старој вери, из које ће с временом проистећи крвави осветнички пориви и пљачкашки апетити оних што су се заклињали а и данас се заклињу у Видовдан.

Све што је један од бардова нашег издаваштва навео градећи мит о мојој „лабавој конструкцији“ нетачно је. Још у апстракту „спорног“ чланка наводим да су Срби вероватно од времена покрштавања (а не од када постоје) поштовали и литургијски прослављали св. Вита. Сасвим је извесно да су то чинили најкасније од друге половине 12. века. О томе сведочи календарски део јеванђеља рађеног за хумског кнеза Мирослава, Немањиног брата, а затим и бројни други извори. После 1389. године култ сицилијанског мученика у српској средини потиснут је култом св. кнеза Лазара, који је такође прослављан 15. јуна (28. јуна по грегоријанском календару). Такво стање ствари задржало се око четири стотине година, укључујући период вишевековне турске окупације. До промене је дошло тек после појаве Вуковог „Рјечника“ и штампања првих збирки српских народних песама. Чињеница да се у популарним Караџићевим публикацијама Видовдан помиње као дан одигравања Косовске битке довела је, међутим, до необичног парадокса. Видовдан је поново прослављан, али не као дан св. Вита него као дан спомена смрти св. кнеза Лазара и Косовског боја. Сицилијански мученик скоро је сасвим занемарен. У стручној и популарној литератури негирана је, штавише, било каква веза између њега и Видовдана. Тако је, уз ретке изузетке, остало све до данас.

Чоловић, дакле, допушта себи исте оне грешке које спочитава др Милошу Ковићу, својој другој „жртви“ у празничном издању дневника Данас. „Разобличавајући“ непријатни чланак о св. Виту, на више места га погрешно цитира и нетачно чита. Поред оног што је већ поменуто, непрецизно је пренет и мој навод да је „неку цркву Св. Вита на Корчули српски краљ Стефан Првовенчани доделио око 1220. године манастиру Свете Марије на Брачу“. У чланку се заправо на цитираном месту говори – бенедиктинском манастиру на Мљету. Уважени „Витез Легије части“ и „Витез позива“ обавештава читаоце и о томе да „Марковић подсећа на чињеницу да су Диоклетија, Далмација, Травунија и Захумље били државе Немањића не би ли показао како је св. Вит згодан симбол јединства и духовне повезаности српских земаља“. Заиста наводим чињеницу да су цркве посвећене св. Виту постојале током средњег века у тзв. поморским земљама државе Немањића, а и на острвима некадашње кнежевине Неретљана (Брачу, Хвару, Корчули и Мљету), али то чиним само зато да бих показао како се култ св. Вита код Срба ширио не само преко ћирилометодијевског рукописног наслеђа него и другим путем – из области у јадранском приморју које су биле под јурисдикцијом Ватикана.

Чоловић се не односи сасвим витешки према мом покушају да истражим феномен култа св. Вита код Срба. У њему тражи сумњиве намере наглас се питајући: „Шта ће Марковићу уопште св. Вит? Толики труд да се овај мање-више непознат и неважан светац убаци у српску свест?“ Уз проницљивост на којој би му позавидели Илија, Даница, брат Ђура, а и сви други Чворовићи и Чоловићи, након постављања наведених реторских питања „раскринкава“ мој чланак као конструкцију којом је „обављен један важан посао“. Та „конструкција“ помогла је, наиме, мени – сиротом Јаковљевићу – „да се истакнем и препоручим као научник који је коначно распршио лаж о старословенском богу Виду и доказао да Срби с тим паганином немају ништа“. Наивна Даница очито није обавестила Илију о томе да је Јаковљевић и знатно пре писања текста о св. Виту покушавао и успевао (на превару, дакако) да се препоручи као научник, чак и у мрској Америци. Због те Данине неопрезности другови одозго можда се и неће сетити Чворовића за Дан безбедности. Он се, додуше, сам побринуо за похвалу, самозадовољно закључивши како је „пажљиво и сумњичаво читање и овде, као и увек, вредело труда“.

И Чоловићево оспоравање мог права да се бавим „мање-више непознатим и неважним светим“ мора се окарактерисати као методолошки неисправно. Св. Вит уопште није неважан светац. Напротив. Поштован је по целој хришћанској Европи, где су многи веровали у његову исцелитељску моћ, нарочито у способност лечења вида. Све до данас остао је свети заштитник многих градова, укључујући и Праг. А чак и да је био „неважан светац“, тј. да је имао ранг на који га је наш двоструки витез деградирао, није научно коректна, а ни у духу витешког морала, сумњичавост према мојој одлуци да се бавим Витовим култом. Присетимо се поново чињенице да Чоловић већ деценијама ватрено подржава то што је Миодраг Поповић посветио готово целу књигу једном старословенском божанству, макар и измишљеном, и његовом култу. Штавише, угледни издавач у овом случају сматра да је та књига завредела четири издања.

Насупрот ономе што ми приписује Чоловић, нисам имао ни намеру ни потребу да „распршим лаж о старословенском богу Виду и докажем да с тим паганином Срби немају ништа“. Фаму о постојању веровања у божанство таквог имена одавно су развејали многобројни светски научници од угледа којима је специјалност управо старословенска религија. Првенствени циљ мог чланка био је да се на основу свих релевантних извора утврди то да ли је сицилијански мученик био поштован као светац у српској средини током средњег века. Испоставило се да доказног материјала има много, па закључак о постојању култа св. Вита код Срба никада нико неће моћи да оспори.

Као што је добро познато, сви историографски радови неминовно с временом мање или више застаре, тј. покажу се као непотпуни или превазиђени. То је – нажалост или на срећу, зависно од угла посматрања – судбина коју је доживела и Поповићева књига о Видовдану, иако је у њу уложен велики труд. Она, и поред превазиђености, има своје место у историји науке и свакако ће се читати и у годинама што су пред нама, макар из историографско-библиографских разлога. То јој ипак неће васкрснути научни значај, који је, руку на срце, од почетка био сасвим скроман, нарочито када је реч о разјашњењу култова св. Вита и „паганског Вида“, а тиме и у погледу „разоткривања“ паганског карактера косовског мита.

Са откривањем нових релевантних извора застареваће и поједини закључци о појединостима култа св. Вита до којих је дошла моја маленкост. Можда ће томе допринети и Иван Чоловић, али мало је вероватно да ће то учинити без добре припреме за улазак у свет хагиографије и иконографије. У сваком случају, било који научно утемељен покушај да се пружи нов научни допринос проучавању култа св. Вита увек ће бити добродошао и радо ћу му посветити пажњу, чак и ако буде објављен у дневној штампи. При томе се нећу, попут Чоловића, ишчуђавати ако се у остваривању таквог доприноса користи „безброј цитата на старословенском, латинском и десетак живих језика“, што се мени замера, уз склоност ка сасвим ретком пребројавачком хобију, бизарнијем од његове ране пасије сакупљања и анализе читуља. Неће ме нервирати ни употреба црквених термина и књига, јер како другачије писати о општехришћанском свецу? Било би то једнако смешно као када би се, на пример, писало о Маркизу де Саду и француској еротској књижевности само на основу српске литературе и без коришћења термина еротске конотације. Чоловић је, као што знамо, својевремено разматрао наведену проблематику, па му додатна објашњења нису потребна.

(http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf)

(pouke.org)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: