Славна историја: Почетак опсаде Скадра
1 min readЈуче се навршило 104 године од када су храбри соколови, војске Краљевине Црне Горе започели операцију опсаде Скадра, са намјером да га послије више вјекова ослободе од османлијске окупације.
Опсада Скадра је била битка у Првом балканском рату у којој је црногорска, уз помоћ српске војске, накратко преузела османлијско утврђење Скадар у Сјеверној Албанији.
Скадар је Црној Гори отет од стране великих сила, које су и даље од ње наставиле да отимају, додуше другачијим методама, а све то уз подршку домаћих издајника. Црногорска војска је под великим притском Аустроугарске и Италије приморанa да се повучe из Скадра, који је припао новоформираној Албанији.
Оригинални црногорски план је био да се Скадар заузме на препад. Али, напредовање црногорске војске је било споро те је пред град дошла тек 28. октобра. Напад је успорио и четвородневни одмор у Цијевни и Тузима након заузећа. То је отоманским снагама дало доста времена да организују одбрану. Црногорске снаге чак нијесу успјеле ни у потпуности опколити град, тако да је под отоманском контролом остао пут за Драч, одакле су стизала појачања и намјернице за гарнизон.
Турском гарнизону, који је бројао око 5.000 припадника редовне војске се прикључио и велики број високо мотивисаних албанских добровољаца. 17. 18. и 19. октобра у Скадар је стигло 4.000 војника (закашњелих с мобилизацијом), а три дана касније још 4.000 војника и пошто се број турске посаде попео на 18 хиљада људи, она је имала изгледа да се на дуже вријеме одупре Црногорцима.
Уочи црногорског напада, турска одбрана Скадра, под командом Хасан-Ризе дивизијског ђенерала, састојала се од 24-те дивизије и цариградског корпуса, Скадарске редивске дивизије и Елбасанске дивизије, једног гардијског пука од 3 табора, два пука пољске артиљерије са 72 топа, једног пука брдске артиљерије са 36 топова и 1 ескадрон коњице, уз то још и око 6 хиљада наоружаних и обучени
х добровољаца Арбанаса.
Након почетка опсаде Хасан Риза Паша је рекао: „Град ће ускоро бити окружен, али овај град неће пасти у руке Црногораца. Скадар је наша судбина или наш гроб, али не и наша срамота. Данас имамо пет хиљада војника, али више од 20 хиљада других нам долази у помоћ. Од данас почиње очајничка битка, за коју нико од нас не зна колико ће трајати.“
Пошто се Зетски одред, најзад, прикупио на положајима сјеверозападно од Штоја, књаз Данило је одлучио да 24. октобра изврши напад на Штој, а затим и на Скадар. Али бригадир Мартиновић, послије тродневне артиљериске припреме, 25. октобра није успио да ликвидира одбрану Штоја, па је ради напада на град морао да прегрупише снаге како би главни удар усмјерио преко Великог и Малог Бардањолта.
28. октобра 1912. су црногорске снаге једино успјеле да заузму Бардањолт, једно од спољних утврђења Скадра, али су га већ идући дан повратиле отоманске снаге у противнападу. Пошто је наишао на јак отпор, краљ Никола је у новембру одлучио да Скадар мањим снагама задржи у опсади, а главнина да преузме продор ка југу Албаније, у правцу Медове и Љеша. За организовање општег напада на Скадар чекао се долазак Јанка Вукотића из Ђаковице и повратак Митра Мартиновића из Љеша. 12. новембра, у Скадар пристижу три табора нове турске војске и око 1.500 арбанашких добровољаца. Један од активиста међународног Црвеног крста који је у то вријеме боравио у Скадру биљежи следеће:,,Након безуспјешне опсаде Скадра, краљ Никола је затражио од краља Петра да му упути помоћ. Након тога, српска врховна команда је одлучила да формира Приморски кор од 30.000 људи, са четрдесетак артиљеријских оруђа и четири авиона, којим је командовао генерал Петар Бојовић.
Приморски кор је формиран крајем фебруара 1913. године, а на положаје око Скадра дошао је тек крајем марта. Међутим, њихово садејство са црногорским снагама трајало је тек неколико дана, јер ће се српске трупе убрзо повући са тих положаја под притиском великих сила.
Опсада Скадра 1913 године је најскупља битка, у ратничкој историји поносне и пркосне црногорске војске. Најскупља и по уложеним средствима, и по дужини трајања, а највише по, изгубљеним људским животима: погинуло је више од 5.000 Црногораца.
Слава црногорским и србијанским ратницима страдалим у крвавој борби за ослобођење Скадра.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Слава храбрим прецима. Тужно је да данас они који су били на другој страни имају више права од потомака оних који су хтели да поврате стару српску престоницу. Да краљ Никола није имао наум да Данило пободе барјак на Скадру, био би исти враћен. Зато је и убијен дивизијар Блажо.
Тренутно је на сцени највећа издаја, од када смо дошли на ове просторе, али не могу бити узалудне жртве под Скадром и за крст часни и слободу златну остале жртве.
THE MARCH OF THE BLACK MOUNTAIN 1913
What will there be to remember
Of us in the days to be?
Whose faith was a trodden ember
And even our doubt not free;
Parliaments built of paper,
And the soft swords of gold
That twist like a waxen taper
In the weak aggressor’s hold;
A hush around Hunger, slaying
A city of serfs unfed;
What shall we leave for a saying
To praise us when we are dead?
But men shall remember the Mountain
That broke its forest chains,
And men shall remember the Mountain
When it arches against the plains:
And christen their children from it
And season and ship and street,
When the Mountain came to Mahomet
And looked small before his feet.
His head was as high as the crescent
Of the moon that seemed his crown,
And on glory of past and present
The light of his eyes looked down;
One hand went out to the morning
Over Brahmin and Buddhist slain,
And one to the West in scorning
To point at the scars of Spain;
One foot on the hills for warden
By the little Mountain trod;
And one was in a garden
And stood on the grave of God.
But men shall remember the Mountain,
Though it fall down like a tree,
They shall see the sign of the Mountain
Faith cast into the sea;
Though the crooked swords overcome it
And the Crooked Moon ride free,
When the Mountain comes to Mahomet
It has more life than he.
But what will there be to remember
Or what will there be to see—
Though our towns through a long November
Abide to the end and be?
Strength of slave and mechanic
Whose iron is ruled by gold,
Peace of immortal panic,
Love that is hate grown cold—
Are these a bribe or a warning
That we turn not to the sun,
Nor look on the lands of morning
Where deeds at last are done?
Where men shall remember the Mountain
When truth forgets the plain—
And walk in the way of the Mountain
That did not fail in vain;
Death and eclipse and comet,
Thunder and seals that rend:
When the Mountain came to Mahomet;
Because it was the end.
Г. К. Честертон „Марш Црне Горе 1913“
https://youtu.be/AvORC-rcc-c?t=296