Плинско светло и организована параноја
Пише: Дејан Анастасијевић
Шта повезује покушај државног удара у Црној Гори, депортовање руских оперативаца из Србије, америчког шпијуна у врху Управе криминалистичке полиције и покушај атентата на премијера Александра Вучића (или његовог брата) у Јајинцима? Повезује их једна реч коју би сваки професионални новинар требало да стави испред њих: наводни.
Наиме, све што о овим стварима знамо чули смо од званичника чије су изјаве често збуњујуће и противречне, или прочитали у таблоидима који сваки дан избацују нове теорије завере. У ствари, кад човек погледа, немамо ни један опипљив доказ да се и један од побројаних догађаја стварно десио.
Кренимо редом: осим чињенице да је група држављана Србије, на челу са бившим командантом Жандармерије Братиславом Дикићем ухапшена на дан црногорских избора под сумњом да су планирали терористичке акције, готово све је нејасно. Постоје неки транскрипти прислушкиваних разговора који су се појавили у медијима, али нема оружја ни униформи о којима су говорили директор црногорске полиције и државни тужилац, нема информације ко су организатори завере, а већина ухапшених је у међувремену пуштена. Како је Дикић (опет наводно) тешко болестан, постоје велике шансе да суђења неће ни бити и да ни правосудна истина никада неће бити утврђена. Остаће, дакле, само оно што је било у медијима.
Вест да је двоје или троје руских држављана који су шуровали са пучистима депортовано у Москву нису званично потврдиле ни руске ни српске власти, и једино се из доста смушене Вучићеве конференције за штампу пре две недеље може наслутити да је ту нечега можда стварно и било. Да ли су ти Руси, ако их је било, чланови дипломатског кора, оперативци ФСБ или „слободни уметници“ чак се ни таблоиди не усуђују да спекулишу. А када је реч о Вељку Попари, донедавном заменику начелника УКП, који је јавности представљен као шпијун ЦИА, имамо само полузваничну верзију пуну рупа.
Идемо даље: нема ни једног доказа да је четврт века старо оружје (зоља, четири ручне бомбе и нешто муниције) пронађено у Јајинцима требало да послуже за атентат на Вучића или неког из његове породице. Чак је и Вучић изразио скепсу да ће власници тог оружја и њихови мотиви икада бити откривени.
Систематско слуђивање као у филму „Плинско светло“
Таблоиди, међутим, и не само они, говоре о атентату као о неспорној чињеници, и само је остало да се утврди да ли су атентатори чланови црногорског подземља, муџахедини из Босне, агенти страних служби или (према министру Александру Вулину) амерички амбасадор у Београду Кајл Скот лично. Иза сваке од ових теорија стоје „поуздани извори“ само што нико неће да примети да се оне сваки дан мењају и да се међусобно искључују.
Пре него што за ово систематско слуђивање окривимо медије (а није да нису криви), треба јасно рећи да главну одговорност ипак сносе политичари, почевши од Вучића, преко Вулина, до министра полиције Небојше Стефановића, који диктирају атмосферу и терцирају медијима у ширењу теорија завере. Они, као што је колега Слободан Георгијев прецизно уочио пишући о ликвидацији гангстера Александра Станковића – Мутавог пре две недеље, „као да шаљу неке поруке које могу да разумеју само они који знају њихов заумни језик“. Или је реч о томе да нас, као што Чарлс Бојер ради са Ингрид Бергман у филму „Плинско светло“, плански и постепено доводе у ситуацију да више не верујемо ни сопетвеним очима ни здравом разуму, све док нам глави не остане само осећај општег страха и неизвесности.
Са друге стране, постоје и неки сасвим конкретни разлози за забринутост. Рукопис убиства поменутог Станковића неодољиво подсећа на ликвидације из деведесетих и с почетка двехиљадитих, када су криминалне групе оперисале под пуном заштитом државне безбедности. Проналазак украденог аутомобила са „хеклером“ и пластичним експлозивом у гаражи на Новом Београду буди асоцијације на „борбени ауди“ Земунског клана (мада је реч о другој марки). Треба се подсетити и да су се у месецима и недељама пре убиства Зорана Ђинђића вео државни врх правио да не зна шта „господин Легија“ и друштво спремају. Као што каже стара пословица, то што сте параноични не значи да вам неко заиста не ради о глави.
(Извор: Време)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
