Насловна Колумне Плетеница госпође Ђоковић

Плетеница госпође Ђоковић

18
ПОДИЈЕЛИ

Људи су склони да обожавају ( обоготворавају ) друге људе, приписујући им натприродна својства, дајући им посебан друштени и политички значај, посебну историјску мисију и сличне ствари…

jelena pletenica Плетеница госпође Ђоковић

Опасно је да од људи правимо идоле

Такве појаве могуће су и на индивидуалном нивоу: дијете обожава родитеља или родитељ дијете, ученик свога учитеља, човјек обожава жену у коју се заљубио… и све то може да се разумије као добро, лијепо и потребно – али у одређеној мјери и у одређеном периоду. Када се пређе тај период и та мјера, онда имамо застрањења у којима таква индивидуална обожавања представљају маску испод које кријемо личне комплексе и недоречености, неспособност да сазремо.

Склоност ка обожавању појединих људи још је израженија, и још је опаснија на колективном плану. Кад се један заљуби, тај један може да не једе, да не спава, да батали свој нормалан и редован живот, да, не дај Боже, дигне руку на себе… исто тако, родитељ може да упропасти своје дијете ако га превише идеализује, или се понаша тако да дијете обоготвори њега, свога родитеља…али кад то ради више људи, цијела заједница, проблем је неупоредиво тежи и опаснији. Историја донесе околности, када колектив ( народ, друштво ) уздигне појединца изнад оног његовог природног, Богом даног положаја. Могуће би било отворити читаву расправу о томе зашто се то дешава, али овдје ћемо се задржати на два глава узрока: 1. нарочите способности којима се појединац релно, објективно истиче, или макар оне способности да се он прикаже (лажно представи) као нарочит 2. нарочита стања колектива (углавном, нека негативна) у којима се очајнички тражи (пројектује, измишља) неки избавитељ у лику поменутог појединца.

posle tita tito Плетеница госпође Ђоковић

Тако, понекад, појединац злоупотребљава патњу народа, а зна се десити и да народ колективно (опет путем неке пропаганде) додијели нереалну улогу појединцу, чак и против његове воље. Таквом „лажном месијанизму“, обоготворавању појединца – које је штетно и по њега самог и по народ  – склони су политичари ( „И послије Тита-Тито“), навијачке групе („Ми имамо свога Бога-то је Дејан Бодирога“), а често и вјерници, из неког разлога, замијене своју вјеру у Бога, са вјером у грешне и смртне људе (о томе се лијепо говори на почетку Прве посланице Коринћанима Светог апостола Павла).
Обожавање људи је богохуљење. Оно доноси друштвену штету, у виду разних тоталитаризама и укидања људских слобода. Оно квари нормалан однос међу појединцима. Све укупно, оно ствара лажну слику, и попут неког опијума, води у пропаст.

Да ли ми Новака обожавамо или га просто волимо?

За Новака Ђоковића један мој пријатељ, Цетињанин каже: „Волим га, ка да сам га родио“. Моја рођак неће да се јави на телефон ако је у току Новаков меч, а мојим родитељима је једна од важнијих свакодневних тема – колика је ове недјеље разлика у бодовима између Новака и овог другог на листи! И тако је готово свуда, у сваком граду, у свакој породици…Годинама уназад, финале Ролан Гароса је дан опште патње и покушаја да се разумије космички смисао пораза, да се схвати побједивост и рањивост оног кога смо сматрали непобједивим.

novak bilbord tv Плетеница госпође Ђоковић

Да ли смо ми то почели да обожавамо Новака? Вјероватно ће свако од нас рећи да нијесмо, и да нам то не пада на памет, али је сигурно да ни један народ не навија за свог тенисера, као ми за Новака. Добро, рећи ћемо, све те нације, сви ти народи који имају тенисере у топ-10, представљају велике спортске силе и појава нејбољег свјетског тенисера не изазива код њих толику пажњу као код нас. Опет, ни једна од држава која данас има врхунске тенисере, није у таквој друштвеној и економској кризи, какву имамо ми са ових простора, ми који навијамо за Новака. И онда нам успјеси овог „савременог гладијатора“ у аренама и колосеумима богатог свијета данашњице, – када он побјеђује њихове пулене, на њиховим теренима – дођу као емотивна надокнада за сву економску и политичку неправду која хара нашом планетом.
Заиста, и ако га не обожавамо, ми му, ипак, дајемо својства која му свакако не припадају. Својства Робин Худа, или неког нашег хајдука ( ето рецимо Старине Новака…), који својим спортским успјесима отима задовољство богатих и моћних, и даје га „сиротој раји“. И стварно је моје лично задовољство, због Новакове побједе на Вимблдону, било веће – када сам видио оне „фиге“ које један од припадника лондонске елитне публике држи Федереру. ( А можда је човјек био неки Федереров рођак, али ко те пита за то, у срцу се гради епска прича! ) Новак постаје политичко оружије у рукама широких народних маса, којим свакодневно, из наших фотеља и лежаљки, млатимо по „мрском Западу“, и светимо им се за: Косово, бомбардовање, санкције…и остало. Новакове побједе неће ојачати нашу привреду, и неће ријешити наше личне ломове и породичне проблеме, али нам лијепо дођу као замјена за васколике муке који нас тиште и који са тенисом и спортом немају никакве везе. Новак има фондацију која помаже образовање и васпитање симорашне дјеце у Србији, али нико не мисли о томе кад се радује његовој новој титули. Не, његова побједа на отвореној медијској сцени цијелога свијета, има неку скоро магичну, емотивну силу, која је у стању, да- макар за тај дан – распрши све наше туге. То јесте нешто ирационално, нешто својствено спортском навијању, што може да има негативне посљедице ако се прекомјерно упражњава, али , у принципу, није за осуду. Јер, шта ради Ангела Меркел, канцеларка „хладних, рационалних и прорачунатих“ Њемаца, на трибинама бразилске Маракане, ако све те навијачке емоције немају легитимну политичку употребљивост?
Па добро, ако ми Новака Ђоковића баш и не обожавамо, али га, онако навијачки понекад сврставамо и гдје треба и гдје не треба, – има ли простора и могућности да о свему промислимо, и кажемо нешто што је општепихватљиво и што има смисла, када је ријеч о еуфорији званој „Ноле“?

novak dokovic vimbldon london foto fonet 1436784324 699861 Плетеница госпође Ђоковић

Ма ми га просто волимо

Мислећи о здравом развоју нашег друштва и наше омладине, промишљајући и о оним темама које се тичу духовности и чувања праве вјере код наших људи, очигледно је да је г. Новак Ђоковић  – незаобилазна прича.
Како год да квалификујемо геополитичка кретања, и наш положај у њима, њихове су посљедице неупитне – постали смо запећак свијета, са слабим друштвеним потенцијалима да сачувамо себе, своје домаћинство и свој идентитет. Рађати се, одрастати и живјети у таквој средини, и није баш најсјајније. Шта год ми мислили о европским и свјетским животним стандардима, чињеница је да нам се они диктирају „са стране“ и да ми на њих, мало или никако утичемо. А менталитет овог народа носи у себи неку идентитетску узвишеност, неки осјећај да нијесмо провинција, да нијесмо небитни… Мислим, у питању је древна тема, али ствари просто тако стоје, и није лако формирати здрав, нормалан став о себи и свијету, а да си непрестано на периферији збивања, без „иђе икога“.

Успјех Новака Ђоковића, његове породице, његових саиграча из репрезентације… шири концентричним круговима осјећај оптимизма и наде. Али то није осјећај мржње и освете, него осјећај да има наде и да има могућности, да будемо равноправни са цијелим свијетом. Томе иде у прилог и Новакова персонална појава. Он је прави „дечко из комшилука“, једнако скроман, једнако духовит, једнако рањив ( бијесан, радостан, разочаран, умије и да опсује…) као и сви ми. Е сад, један такав је, ни мање ни више него – првак свијета!

novak dokovic Плетеница госпође Ђоковић

Чему тежи, и шта воли тај „супермен из комшилука“? Он гради своју породицу, она му је на првом мјесту … он своју породицу и свој лични успјех темељи на Богу, и вјери у Њега. Он показује свима ту своју вјеру, подстичући и друге на такав један пут и нагажман. Поред тога, Новак је достојанствен у (ријетким!) поразима. Он поштује противника, као што епски пјесник поштује супарнике наших витезова на древним мегданима. Новак Ђоковић је човјекољубив и воли своју земљу и народ из кога је потекао.
Овај млади спортиста је у себи сублимирао оно најбоље о чему говори наш народ, а Бог му је дао такву сцену, такво спортско борилиште, у које су упрте очи цијелог свијета. Зато је посматрање његових мечева и турнира, – са све подизањем пехара на крају -, један мали курс из етике, лијепог васпитања, марљивости, упорности и односа према Богу и Божијој вољи.

Новакова игра и његов пут ка успјеху, изузетан су примјер на ком се могу заснивати и оне најозбиљније, духовне поуке, које имају универзалну вриједност. Однос између дарова које смо добили од Бога, и нашег труда да их умножимо, на једној страни, и разноразних супарника на другој страни, – па све то помјешано са непредвидивим пројавама Божије воље ( у виду повреда, падавина које прекидају меч, судијских одлука…и сл.) – представљају праву макету, на којој се може држати настава из основа вјере. Шта све чини побједу? Колики је наш лични удио у њој? Која су љековита дејства пораза? Како заборавити претходни потез који је био лош? „Што је за мном – заборављам, трчим за оним што ме чека“, рекао би нам Свети апостол Павле, а Новак Ђоковић као да овај стих има као основни мото свог изванредног психолошког приступа сваком мечу.

Џентлмански манири, који су имамнентни правилима и духу тениса, настали су у друштву које јесте помало снобовско, али је у својој основи хришћанско…и наше дијете из Београда, поријеклом из Црне Горе, тако се лијепо уклапа у њих, као да су за њега створени. Као што нам се понекад учини да је она женска фризура са плетеницом, коју међу свјетским дамама носи Јелена Ђоковић, најљепши украс на цијелој планети, а врло је могуће да су га носиле све наше баке, кад су биле њених година. Ето како један човјек, једна породица, уз Божију помоћ, могу донијети радост, основану и истинску радост, цијелом народу.

18 КОМЕНТАРИ

  1. 0
    0

    Prazan i nevješt tekst, a autor očigledno i ne prati sport. Koliko znam i Srbija je sportska velesila kao i te zemlje koje imaju tenisere medju prvih deset, tako da to ne stoji kao iole ozbiljan argument za to što volimo Novaka. Kad smo kod tih zemalja, Srbija je jača sportska sila nego što su to Švajcarska, Škotska ili Češka. Eto u ekipnim sportovima, vaterpolo, odbojka, rukomet, košarka, daleko smo ispred pomenutih, ali i ispred Velike Britanije, Kanade, Japana na primjer, a ne zaostajemo za Španijom ili Francuskom. I u pojedinačnim sportovima imamo velike šampione. Dakle, imamo se čime ponositi i uz Novaka.

    • 0
      0

      E majke ti, ne lupetaj. Ako si Srbin ne moras biti glup i neinformisan…pomenute zemlje na Olimpijskim igrama…i ljetnjim i zimskim…osvoje po 20-tak medalja…Britanija i preko 50…a Srbija dvije…tri…pa cak i cetiri…Ali to je nasa muka…ne zanimaju nas cinjenice nego nase fantazije

      • 0
        0

        Evo mozda sam glup i neinformisan, ali znam da danas mladi kosarkasi Srbije igraju finale EP, a odbojkasi finale Svjetske lige, u junu smo imali svjetske prvake u fudbalu, kosarkasice prve na EP, eto i neko veslanje imamo neke sampione, pa i plivanje, kuglanje, streljastvo, i to samo u junu… Znači, imamo se čemu radovati uz Novaka i ona rečenica u tekstu je nepotrebna i izraz neznanja

        • 0
          0

          To je to…omladinski prvaci, kadetski sampioni, mladi veslaci…a onda, kad dodju Olimpijske igre – nista! Pa to je jedina prava smotra kad su svi na jednom mjestu…i Srbi, i Svajcarci i Japanci…
          Bas mi je muka od pomisli da se toliko radujemo nekom omladinskom zlatu za uzrast do 20g…a vec u narednom uzrastu- (do 21 g.)corak, pa kod seniora-corak! Pa znamo li mi da, u momentu kad mi ludujemo oko jednog kadetskog zlata..citav svijet igra najmanje 5-6 sampionata u uzrastima od 15 do 23 godine, u svim sportovima u muskoj i zenskoj konkureciji. Sto znaci da, tako gledano, svaki sport u svakom trenutku, ima 10-tak svjetskih i 10- evropskih prvaka! Ovim ne omalovazavam prvake sa N.Zelanda, jer sam im se radovao kao malo dijete…ali bas ovim hocu da kazem da su Olimpijske igre pravo mjerilo. Pa citate ki vi izjave nasih najuspjesnijih selektora? Ljudi osvajaju kontinetalna prvenstva ali svi u glas ponavljaju: Nas prvi cilj je plasman na Olimpijadu!
          Ili recimo, – odbojkasi! Ma ovo je sjajno sto ce danas da osvoje Svjetsku ligu, ali ista ova ekipa je lani bila 8. na Svjetskom prvenstvu, a ako ih ne bude dogodine na OI, sta su uradili?
          E zato se u potpunosti slazem sa ocem Gojkom, da je Nole u ton smislu veci svjetski car, jer tako vlada svjetskim tenisom, a dolazi iz zemlje koja ima talenat, ali nema kontinuitet rezultata…
          Nego nadam se da ce sljedece godine u Riju Srbija osvojiti makar 10 medalja, a da ce jedna od njih biti zlatna Novakova!
          Izvini za ono sto ti rekoh da si glup. Ja sam glup ( Srbin kao ti), a ti si samo neinformisan.

          • 0
            0

            Izvini sto te nisam razumio i stvarno glupo reagovao jer svako ima pravo na svoje misljenje.Ako si Srbin onda si se sigurno suocio sa onim likovima koji nemogu da podnesu uspjehe nasih sportista sa komentarima punih jeda i zavisti.Izvini jos jednom.

      • 0
        0

        U zadnjih nekoliko godina prvaci svijeta i evrope u vaterpolu,svijetsko srebro u muskom i zenskom rukometu,svjetsko srebro u kosarci,evropsko zlato u muskoj i zenskoj odbojci,mladi fudbaleri prvaci evrope i svijeta…govedo ustasoidno gledaj popodne finale svjetske lige i navijaj za Francusku.

  2. 0
    0

    Koliki tekst a bez ikakve poruke i smisla. Kao primjer ,,obožavanja“ uzima se čuvena pjesma legendarnom Bodirogi, kojom se pokazuje sportska velicina Bodiroge i ništa drugo. Više zabrinjava to što, srećom mali dio naših sveštenika nema kontakt sa narodom i onda se priča o obozavanju i idolopoklonstvu. Da je ovaj tekst pisao dukljanin shvatio bih. Naprijed Novače!

  3. 0
    0

    Гојко Перовић, колумниста Вијести. Шта друго од њега очекивати него да се правда нацисти Жељку Ивановићу зашто навијамо за Ђоковића. Чекаш ли Гојко да цркне Мираш па да сједнеш на упражњену столицу аутофекалаца?

  4. 0
    0

    Sta reci posle svega ovoga i jednog stvarnog vidjnja stvari nego se zhavliti za ovakav tekst.Nema porodice u kojoj nije stanje takvo kako je otac Gojko opisao.Imam kartu za Lfthansa let u 22 05 a stan sam napustio u 18 00,atmosfera u kuci sve seamo ne normalna,sin sprema ispit i navodno uci ,supruga ne zna niti je intersuje sport a stanlno pita koliko je stanje u mecu,televizor e ne gleda a ja pakujem kofer,svakeih destak minuta ide se na kompjuter da se vidi rezultat,po obicaju ne gledam nijedan mec,ne da me ne interesuje ali necu da trosim zivce pa kao ispane.Negdje oko 17 50 pitam sina kako stoje stvari a on kaze pada kisa,dobro velim ja odh ja javit cu se iz Tokija kad stignem,i tako odem ja da ne vidm kraj,stignem na arodrom zove zena ,sta je sada racunam da nesto nije u redu,ko zna svasta mi prolazi kroz galvi ,a ona kaze Novak pobijedio,a tako lakne meni posto sam racunao sa necim losim ,jer moja zene nema obicaj da me zove kad idem na put.Pitam se ja tokom leta sta bi to u medijima svjetskim i Njemckim da natjerase i moju zenu da se dohvti telefona i kaze Novak dobi.Odavno sam po svijetu tu i tamo pratim ponesto ,medjutim ovakvog mobinga nije bilo od kada je prase rep povilo,e zasto ne razgovara s Bekoreom ovako ili onako,e otac ovakav,nema novina koje nesto negativno ne napisase.Nije se desilo od kada zivim u Njemackoj da mediji ne obajve u dnevniku pobjednika Vimbildona sem kada je slucaj sa Novakom ,tako je bilo zadnjih dva puta,kao je sad bilo nijesm pitao niti me intersuje.Ne cudim se stvarno nikome jer narod jeste u muci a svima nam je dosta jada i bijede ,i jos hoce da i Novaka sravne sa zemljom, i sami Njemci ignorisu Bekara cudo jedno,pokusava on ali ide to ovdje tesko,narvno i Ivanovicka je u trendu ali ima i tu zlih jezika ,da se covjek zapita gdje mi to zivmo ,kome su ti mladi ljudi nazao uradili,licno mislim nikome,ali avaj Srbi su to,a to treba zatrti,a na ovm poslu su svi ujedinjeni,jedino je izgleda dragi Bog na njihovoj strani,neka ih zdravlje i sreca sluze,a oni koji ocajvaju neka se potrude ta ponekad i realno gledaju,da vole ne moraju jer tada nama po pravilu ide lose.

  5. 0
    0

    Naravno da ću da usmjeravam svoju djecu da im Novak bude idol. Da nema neki drugi živi Srbin na planeti na koga bi prije trebali da se ugledamo

  6. 0
    0

    Korektan tekst autora, samo sto je zaboravio da pomene sopstvenu instituciju koja kao idole ima obicne, mrtve ljude koje proglasava za svece po sopstvenim kriterijumima. Po cemu se to razlikuje od obozavanja jednog sportiste? Postoji li ijedan razlog da se Novak, recimo, posle upokojenja proglasi svecem? Sto ga onda nebi obozavali jos dok je ziv?

  7. 0
    0

    Текст је одличан! Као и сваки о. Гојка! Баш ми се допао. Заиста, када се боље размисли, да ли смо ми стварно почели да обожавамо Новака? Па Новак је најмање тенисер, он је много више онај Србин у правом смислу те ријечи. Њега просто треба вољети, и наравно у овом свијету простаклука својој дјеци ипак имати показати некога на кога се треба угледати. А ли не и обожавати! Браво још једном!

  8. 0
    0

    Gojko Perović u u jednoj ruci drži olovku, a u drugoj prut i u uvodnom djelu teksta i u razradi, dok nas u zaključnom dijelu miluje po glavi. Tekst je ipak za pohvalu jer tjera čitaoca da razmisli , prije svega , o sebi , o kompleksima , porodici , sveštenstvu… Takva razmišljanja nisu prijatna , ali su neophodna i mogu dovesti do izlječenja!

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here