Плаво-бели хумор
1 min readСмех је антидепресив и мина против страха. Чему нас они уче? Имају ли вицеви и неку тајну сврху?
По једном тумачењу, вицеви формом нису ауторско дјело: они припадају народу. По Аристотеловој дефиницији, ради се о изневјереном очекивању. Као и сваки облик књижевности, а виц то јесте, учи нас у каквом то свијету живимо. Сврха рафинираног вица је да разблажи концентрат свакодневице, и подстакне нас да лакше преживимо. Виц је вербални антидепресив, добро сте рекли.
Шта је, осим пркоса и здраве памети, потребно за добар политички виц?
Лоша, однарођена власт.
Зашто је голицави аспект једног вица непреводив на други језик?
Експериментисао сам с тим у роману „Једро наде“, гдје сам инсталирао виц у коме прича забринути Јеврејин: Мој син хоће да се покрсти. Шта да радим? Ишао сам код Левија који је исто имао проблема са сином. Шта је урадио? Одговорио ми је да је био код рабина. И онда сам ја отишао код рабина. И шта је он одговорио? И он има проблема са сином. Онда сам питао рабина шта је урадио по том питању. Он ми је одговорио да је питао бога. И шта је онда бог одговорио? Рекао је да и он има сина…
Већина добрих вицева увијек је преводива, јер је виц – понављам – књижевна врста, па ако је добра, онда је разумљива на свим меридијанима.
Колико нас хумор „облачи“ у локалне боје?
Књига „Бокешки хумор“ окончава се анегдотом која описује како се у малом обалном мјесту догодила саобраћајна незгода. Један млади поморски официр наоко из чиста мира закуцао се новим колима у парапет – гранични зид између обалног пута и мора. Повела се прича међу мјештанима да ли је то био пијан или дрогиран док се са забаве у суботу увече враћао са дјевојком, и само је најстарији и намудрији међу Бокељима успио да растумачи шта се догодило. Да она – казао је старац – није у рукама током вожње имала аша баштуна (карта која има фалусну симболику), а он да у рукама није имао двојку шпади (карта која има вагиналну симболику) – до несреће не би ни дошло! Ето локалних боја, ето вица кога могу да разумију само они који знају на што у еротском смислу подсјећају двије карте из шпила италијанских карата којим се у Заливу играју традиционалне игре, бришкула и трешета.
Колико је еротике у бокешком хумору и да ли је она увек рафинирана?
Ако Бокешки хумор пишемо великим словом, тада мислимо на књигу, у којој сам се, као приређивач потрудио да нема вулгарних слика или представа, упркос чињеници да се у вицу, као форми народне књижевности, шпорке ријечи на п, к, или неки глаголи, на ј, напросто морају појавити.
Рафинираност вицева увијек зависи од приповједача. Ако сами одлучимо да причамо само добре вицеве, тада смо антологичари, на што ова књига управо потиче читаоца: да користећи се овим „уџбеником за стендап комичаре“ прича само најбоље вицеве.
Док је настајала ова књига, прочитао сам на хиљаде глупих вицева. То ми је пало најтеже, као што ми је списатељски задатак да бокељизујем врхунске примјере хумора био неизрециви гушт.
Пише на првим странама да су издавање „Бокешког хумора“ помогли Министарство културе Црне Горе и Општина Херцег Нови. Који сте им виц испричали да бисте их придобили за своју идеју?
Виц је у томе што нико за сада није дао ни цента! На Приморју и књиге морају да прате сезонски ритам, па се издање појавило у вјери да ће институције препознати укоричени бренд, што се, наравно, није догодило. Још увијек се надам од Општине ХН. Многи вицеви унутар књиге говоре зашто је то тако, као нпр. онај виц који објашњава однос јавности према школованим људима: – Чуо сам да си завршио Факултет за менаџмент у туризму са просјеком 9,9?! – Јесам! – Честитам, него, пошто су ти ови краставци?
„Бокешки хумор“ илустрована је сликом „Плажа“ Воја Станића. Војо је уметник који је прославио Херцег Нови и чије слике одишу хумором. Да ли је свим Бокељима и Бокељкама шала у крви?
Као и свима је… Нисмо ми Приморци бољи, али ни гори хумористи од осталих. Ових дана у колима пјевушим шаљиву клапску плаво-бијелу пјесму у којој рибари казују да су биле двије пуне бачве на њиховом броду, једна с вином, друга с водом. Па кажу: Три смо дана по мору бродили, вино пили и рибу ловили, рибу нисмо уловили, ал смо вино све попили. И иде рефрен: На нашему броду, сви пијемо воду, вино се је попило, е па тако нам и треба, јер да пили смо беванду, не би вина фалило…!
Групу ваших сарадника у прикупљању локалних пошалица предводи Јован Ј. Мартиновић, доживотни еx-cаpо о’ Карневала. О каквој је титули реч?
Аполитичној! Легенда града Котора, човјек који је деценијама уређивао хумористичко-сатирични лист с најдужом традицијом у региону, један од најобразованијих Бокеља – смијењен је зато што се (сад већ бивша) которска власт побојала да би непоткупиви Капо од Карневала, тј. вођа легалних опозиционара који током фебруарских свечаности симболично преузимају власт for fun – могао да им заозбирно науди.
Јован Мартиновић се часно повукао, и окитио се титулом Доживотног еx Капа о` Карневала. Каква досјетка! То га је препоручило да буде рецензент „Бокешком хумору“ и у предговору напише текст посвећен историји бокешког хумора.
У књигу је уписан и Антонио Тонћи Ђечевић, новски ориђинал. Херцег Нови има и споменик једном свом ориђиналу. Појасните нам појам „ориђинал“.
Ориђинали су особењаци. Дијеле се на луде, и генијалце. Било којој групи да припада, ориђинал је особа која једнако времена проводи у својој глави колико и „нормални“ људи који између себе тумаче понашање ориђинала.
На задњој корици књиге издвојили сте виц у коме професорица мушке которске Поморске школе отвара дневник и пита дежурног ученика, Тонија: „Кога нема?“ Тони одговара: „Професорице, сви га имамо“. Да ли су и ваши ученици збијали шале, с обзиром да сте у истој школи дуго година радили као професор спрског језика?
Анализирајмо прво овај виц… Строго гледано, питање може да буде постављено у било којој школи, али одговор може да буде дат само у двије. Или у Богословији, или у Поморској школи – јер су то једине мушке школе. Сигурно не очекујемо да ђак Богословије буде толико безобразан, дакле – остаје само заливска Поморска школа. Док није бокељизован, овај је виц постојао у разним збиркама и представљао је примјер за глуп виц. Јер, није мотивисано да дежурни ученик у било којој мјештовитој школи каже професорици: – Сви га имамо! То стога што га дјевојке немају.
Зашто сте на насловну страну „Бокешког хумора“ ставили назнаку „16+“? Тражите ли личну карту кад се неко голобрад ухвати за „Бокешки хумор“ у вашој Књижари Со на Тргу соли у Херцег Новом?
Ваља бити етичан и упозорити да се у „Бокешком хумору“ говори језиком одраслих људи, да ту има шпорке политике, сексуалности, и односа међу људима за које млади не мора да знају. Иако они то све знају.
Ваша љубав према књизи је неоспорна, будући да сте у исто време писац, уредник, књижар и продавац књига. Да сте рођени у годинама пре Гутенберга, шта бисте по професији били?
Сигурно поморац. Да бих био поморац, морао бих да будем писмен, а као писмен сигурно бих написао неки путопис, а пошто бих га написао са пуно детаља, он би до данас био објављиван.
Са супругом Викторијом недавно сте прославили 25 година брака. На који вас класични књижевни лик ваша супруга највише подсећа? У којој је вашој књизи највише има?
Спадам у људе који најукуснији залогај оставе за крај. Рано је за Викторију у књижевности. Жена мог живота подсјећа ме на идеју коју бих волио да запатим у књижевности, а то је да љубав траје док има приче.
Ваша књига „Једро наде“ биће објављена на руском језику до краја године у издању београдске „Лагуне“. Где ће у Црној Гори моћи да се купи?
У херцегновској Књижари Со увијек. Остале добре књижаре доказиваће свој статус тиме да ли у подне и у поноћ имају „Једро наде“ на руском. Кад је Лагуна издавач, дистрибуција не би требало да представља проблем. Рус нека у Будви или Котору потражује овај роман од локалних књижара, те ће локални књижари бити дресирани да увијек имају роман који детерминише не само Боку Которску, него и везе јединог фјорда на Медитерану са Русијом.
По чему је специфично ваше издање „Горског вијенца“ Петра Петровића Његоша?
По томе што је посвећено школовању младог Рада (Томова Петровића) у Херцег Новом – и боравцима потоњег владике Петра ИИ Петровића Његоша у Боки Которској.
Књига се шепури свим Његошевим спомен-бистама, свим спомен-плочама, свим палатама у којима је боравио у Боки, као и двама куриозитетним подацима: да је прво издање „Горског вијенца“ након издања у Бечу 1847. штампано управо у Боки (!), и да је први јавни споменик Његошу подигнут у Боки (!). Књижара Со као издавач, с поносом наставља племениту сасвим српску и отворено русофилску традицију.
Готово нико не зна да је Владика Николај, један од најученијих Срба, по многима други иза Св. Саве, своју прву књигу насловио „Успомене из Боке“ а да ју је издао Херцегновљанин, Јово Секуловић, пионир обалног српског књижарства. Као настављач мисије Јове Секуловића у 21. веку, хоћете ли ускоро објавити ново издање „Успомена из Боке“?
Свакако, то је план. Године 1904. када су „Успомене из Боке“ објављене, Залив је био под аутроугарском окупацијом, али се будући Владика Николај одушевио српством и русофилством. Књига ће бити пуна имена пренумераната, који ће 2018. г. знати да у другом кључу, кад Бока Которска поново буде под официјелном окупацијом, ишчитају „Успомене из Боке“ – као штиво за национално преживљавање.
(Бранислава Мићић, Извор: Ревија ОНА, Београд, јул 2017)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ja vidim neke bermude