Плата

У модерној социологији обавјештавамо се шта су то, у ствари, карактеристике тзв. малог човјека, и тамо налазимо да се обично ради о појави која диже глас у име Закона (не, никад због властитог интереса и томе сл.) будући да је збуњен над чињеницом одакле, уопште, толико слободе, најрадије се представља као сјенка тирјана, то је репресивни регистар којем ништа не промиче, и као такав не представља ама баш ништа осим задатка којег обавља тако механички да већ у томе постоји извјесни, језиви тон, тако уочљиви код Кафке да нам не може промаћи и не створити одвећ мучан осјећај који у себи мијеша нешто празно колико и а приори бесмислено. У неку руку то нам је познато, што, зар не, не значи како не производи непријатно чуђење.

Шкреља шкрипи: откуд сад па то, да опозиција још увијек прима плату, иако не обрће на работу и бави се константном критиком у којој се режим приказује (гле сад чуда над чудима) као корумпиран и у крими фазону, што ће рећи да, ради, на штету народа и државе. Такви да примају плату а не залазе у Парламент (садашњу зграду из које је прогнана политика плурализма) по логици Шкреље, није баш демократија која ће нас, напокон, све заједно одвести у блиставију будућност.

Међутим, да и није баш тако, стижу да нас увјере као пчеле вриједне и пуне непоколебљивог елана – Демократе, које одвајају од уста не би ли све заложили у подизање духа просветитељства (нарочито су осјетљиви на оронуле школе-куће по селима Црне Горе), и тако нам се, поштовани публикуме, Бечић представља као Ђ. Лукач, као човјек од етике и као онај који не држи до политиканства, већ се сав уноси у визију према којој увијек побједе надвисују подјеле, и пратећи ту нит, изјашњава се као Свачији, што ме дубоко вријеђа истовремено будећи неку врсту сумњичавости, обзиром да се, ипак, ради о политичару, је л` да…

Разумијем да се Шкреља шепури на случај Демос, на ту, пар екселанс, „високу колико и одмјерену политику“ изјава што спадају под лаку категорију; да се пита гдје је Лекић, и да ли се, дакле, још увијек уопште бави политиком, или га искључиво занимају давне догодовштине старог Рима. Па, опет, и ту би се Луиђу дало дебело замјерити, јер је Гоца на свом фејс профилу активан да се у то не може повјеровати; његове изјаве (умало да напишем – издаје) су толико револуционарне да се сваки пут, напросто, као будала искилавим од смијеха читајући их негдје далеко од друштва, како бих тај гушт оставио само за себе.

Да, гдје је Криптокапић енд Милић?! Док се апсе фронтовци, Баки пискара о „бомбама“, и нико од Црногораца да напише коју о положају Чађа и Марка, који објашњавају да слободе има и иза решетака, ако је има, подразумијева се, у човјеку који се њоме одређује.

Управо због свега тога, треба истаћи да баш ова млитава опозиција која непрестано подсјећа да је режим сав склепан од криминала и корупције, која бесједи у лакованим изјавама у чему се све састоји сумрак овдашње економије итд. (да, управо зато што нам је економија дивља и сива, пријети нам бијела куга, и депопулација је баук који зобље Црну Гору), да баш она не зарађује земаљску, насушну плату на поштен и предан начин, и да као паразити, само ометају пут ка слободи, који се тренутно плаћа ћузом (јер је непослушно бити фронтовац), што је много искреније него да се ладе муда на грбачи народа који се треба надугачко кљукати седативном причом о НАТО-у, који ће о властитом трошку и уз напоре сопствене памети ријешити све оно што је тако црно у данашњој црвеној монтенегрини. Па, ајте молим вас!

(Слобода за Чађа и Марка!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: