Писмо са Косова: „У мом се пољу весела жетвена песма не чује више“

„У мом се пољу весела жетвена песма не чује више. На мени је да сведочим, памтим, зло почињено да никад не заборавим!“

Сећам се, седели смо испред куће породице Радусин после сахране жетелаца и посматрали шта се дешава на травнатој коцки која краси средину села. Британски војници су по њој скупљали и најмање парчиће свећа које је народ држао за време опела. Нико од нас није причао. Гледали смо поручника Ендрјуа како са својим војницима све сређује. Свака је свећа по величини сложена, восак са бетонског игралишта је склоњен, чистили су сваку ситницу и сви су били толико посвећени послу као да некоме нешто дугују, па се труде да на тај начин то надоместе. Када су завршили, постројили су се и подигли руке да нас поздаве. Сви су тог дана напустили Старо Грацко, и врло брзо Косово и Метохију.

Поздравили смо и ми њих, јер, да није било поручника Ендрјуа, који је мимо знања своје команде повео грађане у поље где су пронашли масакрирана тела жетелаца, можда им ни данас за гробове не би знали. (Дешавало се да су припадници Кфора односили тела мртвих Срба и испоручивали их породицама тек после неколико година.) Убеђени смо да би са жетеоцима исто урадили, али нису знали шта ће са сведоцима.

Док смо гледали како Ендрју заувек одлази из села, мој комшија рече: „Овај младић је доказ да и међу овим Британцима има људи“. Сложили смо се са њим. Зато што је поступио као човек и искрено желео да нам помогне, Ендрју је отеран са Косова.

Тог поподнева смо мирно седели, исцрпљени, сломљени од свега што смо данима преживљавали. Знали смо да ће слике тог ужаса заувек остати у сваком од нас и нисмо погрешили. Злочин који се пре скоро 18 година догодио у атару села Старо Грацко и даље памтимо, сваки детаљ, сваку изговорену реч. Имена убијених жетелаца се свакодневно помињу, препричавају се анегдоте у којима су учествовали, гледамо њихову децу како расту и у њима своје изгубљене пријатеље.

„Ви нама, комшија, крв дугујете“

Убиство 14 жетелаца није Старограђане отерало из села. После њиховог страдања одлучено је да останемо – па шта нам Бог да. Последње смо српско село на путу Приштина-Призрен, одсечени од осталих српских места у општини Липљан.Ту је и данас већина нас. Ту смо дочекали и да званично кажу да им на памет не пада да казне починиоце овог гнусног злочина. Потврдили су оно што смо сви знали.

„Случај познат као Старо Грацко је због -недостатка доказа окончан“, потврђено је у мисији Еулекс. У саопштењу се даље каже да би случај могао да буде поново отворен уколико се буду појавили нови докази.

То кажу они који терористе у својим земљама хапсе најкасније један дан после напада. Е па, господо, када будем срела доказе на улици – јавићу вам.

Сећам се, поједини Албанци су у село почели да долазе у септембру, појединачно, врло дискретно. Тада им је постало јасно да је ономе ко испланирао свирепи злочин да би нас отерао – план пропао.

„Ми, комшо, не знамо ко је убио људе у поље, не знамо. Ми нисмо. Нико ништа не прича. Што знате ви, то знамо и ми“, слушала сам Албанца из села Мали Алаш како се правда у име свих. („Комшо“ и „комшике“ су имена којима Албанци ословљавају Србе на Косову и Метохији.) Био је сав покуњен, очигледно послат да испита шта се дешава, шта знамо, шта радимо. Какви су то глумци, људи моји.

Оно што је у селу говорио нису његове речи, оно је био научени сценарио. Ништа му нисмо веровали иако смо га дуго познавали. Што се нас тиче, све су маске скинули 23. јула 1999. године када су сакрили убице. Велики и Мали Алаш, Крајиште, Рибаре, Бујанце, Црни Брег, су албанска села која окружују Старо Грацко и места у која су убице једино могле тако брзо да се склоне. То им никада нећемо заборавити.

„Ви нама, комшија крв дугујете, пренси то ономе ко те je послао. Мени, мојој деци, њиховој деци – дугујете“, одговара му Јовица.

Памтим бледило на лицу Албанца, који је почео да ломи руке и да наставља да се правда како нико из његовог села ништа не зна, како „није убио људе“.

Зашто нема казне за убице Срба

„Дугујете нам крв“, речи су које су Старограђани те јесени поновљали сваком Албанцу из околних села који је по задатку долазио да испитује и да се правда. (Сви су исто причали, зато и знамо да су долазили по команди, а не зато што су осећали да треба да дођу и питају како смо.)

Частан и недужан човек нема потребе да се правда, то раде само кривци. Онда када смо им то поручивали, говорили смо језиком који они једино разумеју. Тако смо им ставили до знања колико нас је погодило убијање невиних људи. Покушали смо на тај начин да утичемо на њих да пријаве убице, да кажу истину. Ако су они то схватили као претњу – њихов проблем. Те речи је требало да их освесте, да пробуде њихову савест.

Нико од њих није ништа рекао полицији, лагали су кад год су их испитивали. Све у „држави Косово“ почива на лажи и у таквом систему очекивати правду је стварно залудно. Лагаће до краја њеног постојања, док се све не сруши као кула од карата, а тај дан ће доћи. Лаж – иза које се крије зло – изабрана је као заштитно лице ове наказне творевине светских моћника. Зато убијање Срба на Косову и Метохији није завршено. Створили су тле које сваког тренутка може да се запали. Ова одлука Еулекса није ништа друго него распиривање те ватре.

Зато нема казне за убице Срба. Лажу да не знају ко их је убио. Старограђани кажу: „Таман да им убице за руке доведемо, Специјално тужилаштво у Приштини, Еулекс и сви остали међународни фактори ће рећи да нема доказа“.

Да ли би им и после 18 година рекли „дугујете нам крв“? Не. На годишњицу масакра у селу је постављена спомен плоча и на њој пише наша порука:

„У мом се пољу весела жетвена песма не чује више. На мени је да сведочим, памтим, зло почињено да никад не заборавим!“

Извор: Стандард 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: