Насловна Друштво Петар Божовић: Дићи ћу трећи српски устанак, потопићу њих уместо Грачанице

Петар Божовић: Дићи ћу трећи српски устанак, потопићу њих уместо Грачанице

3
ПОДИЈЕЛИ

Бард домаћег глумишта Петар Божовић, глумац кога би, како кажу, жене слушале и да чита телефонски именик, ових дана ће са Народним позориштем Републике Српске пред београдском публиком извести комад “Отац и син“, пише Експрес.

Реч је о гостовању представе за коју је текст написао Небојша Ромчевић, а режирао Никола Пејаковић, а која се игра 10 и 11. јуна. О овом делу, времену у коме живимо, нашим наравима, носталгији Божовић говори за Експрес.

„Звали су ме, Ромчевић писац и редитељ Пејаковић, мали геније, у Републику Српску, да радимо, и хвала им. Пре одласка у Бањалуку био сам на Пејаковићевом концерту са ансамблом “Гробовласници” у Дому синдиката, некадашњем храму музике и свеколике културе, свега што се дешавало од “Београдског пролећа” до џез фестивала. Оронули Дом синдиката као да се подмладио, стајало се, видео сам многа звучна имена, од Бреговића, Ђорђевића до Бајагића, и разних других. Било је узбудљиво, дирљиво, његова супериорност, сигурност. Допао ми се, пошто сам волео покојног Џоа Кокера, он ми је то мало надоместио. Одушевио ме је“, каже Петар.

Док га ових дана гледамо као Гаврила у серији “Волим и ја неранџе но трпим” или Данила Живића у “Више од игре” Божовић не губи оштрицу.

„Код нас је 42 одсто неписменог становништва, али веруј да ми је некако лакше од тих неписмених, који претпостављам живе на селу, па нешто и раде тамо… Ови полуписмени су опасни, то је маса људи која је ни тамо ни овамо, а која је подложна свакој политици, сваком гласу“, сматра глумац и наставља у истом стилу:

„Желео бих да дигнем трећи српски устанак и то да буде сужен на подручје Ваљевске нахије. Зашто? Због свесног и планираног уништавања наследства Немањића. Мала Грачаница код Ваљева се потапа. Гледао сам почетак, како улази вода – вода им стала дабогда. Знате какви су наши проблеми са рушењем наших светиња у окружењу, од Косова да кренемо, а сад ми то радимо у срцу Србије. У срцу Шумадије, у срцу устаничког Ваљева, у срцу места Сече кнезова, у срцу места рођења Ненадовића, Десанке Максимовић… И то се дешава без икаквог отпора црквених власти, са одобрењем тих градских власти. Јер они су давно некад потписали нешто и договорили се…

Као да на земљи владају само ови закони донешени од стране месних заједница и општина, а Божији закони не вреде ништа, тако да можете да рушите једну лавру Немањића из 13, 14 века, овако тек. Не размисливши, не покушавши да поновимо подвиг што је урадила Анита Сковран са Пивским манастиром. Да изнесеш камен по камен, још је овај мањи од Пивскога манастира. Али не, то је урађено, да би апсурд био већи, због водоснабдевања Ваљева. А, какве ли ироније, тај предео Ваљева и нахије је најбогатији водом у Србији. Гледао сам тај ужасни призор који је раван геноциду културном, када поп држи литургију где му је вода до колена. А да је било правде били би свезани за стубове сви који су то одобрили, а да им вода долази све више и више и да пређе преко безбожних уста која су то дозволила“, оштар је Петар.

„Друга ствар, то је трусно подручје, брана је насипна, није бетонска, није јака, она већ почиње да влажи, тај доњи део. А кад почне да влажи значи да је склона рушењу. Када она, не дај Боже, а у овом тренутку, кад сам овако изнервирам, чак и на то помишљам као опомену овоме јадноме народу, попусти, Ваљево нема више од 15 минута да се евакуише“, наглашава глумачка легенда.

Према његовим речима, и струка се слаже са његовом констатацијом.

„Ништа не говорим на памет, слушао сам и стручњаке, јавне расправе и ове који говоре на телевизији. Коме говоре, јесу ли то Ваљевци чули? Зовем једног пријатеља, питам: “Шта радите ви? Јесте ли изашли на улице? Срушите тај јебени закон. То је декрет, најобичнији. Оћете да нам убијете децу”. Каже: “Не знам ја, то је држава крива. Одједанпут држава… Па ви сте држава. Наш народ стално замишља државу као неку препреку, ко да то није његово, него је као државно. Па и та држава је састављена од људи. А и ви сте људи, иако сте Ваљевци. Баш сам љут на њих. Таква незаинтересованост за судбину је страшна, како можеш говорити о патриотизму кад ни испред свог прага нећеш да се помериш“, огорчен је глумачки бард.

Како каже, сваком легалном изабраном представнику даје подршку, али на свој начин:

„Мораш стати иза своје државе, али можеш да је критикујеш како хоћеш, немаш другу. То је твоја домовина. Ја ћу да се позовем на Слободана Јовановића, на Винавера, на Мику Аласа, на Пупина, о коме не знамо ништа. Ови који су сишли са власти су довели Ове на власт, нисам их ја доводио. И сад се препиру око нечега. Око чега? Свака власт је некултурна, а ова посебно. Зато што гаји некултуру, одузимајући култури све живо. Почев од оног нестварног буџета од 0,6%, због кога свако ко уђе у Скупштину није представник оне Србије из 1903, 1914, 1920, оне Србије која је улагала у културу, гајила интелигенцију“, тврди глумац.

Према његовим речима, ни сви они који су незадовљни друштвом као он немају исте пориве кад критикују:

„Кад упоредите само ове наше интелектуалке, од Бисерко до Кандић и Борке Павићевић, па се сетите Надежде Петровић, која је веће име и од брата Растка, сликара, и остаће јер је припадала свом народу. Сетимо се да је у ваљевској војној болници добила тифус бринући о рањеницима. Па, даље, имамо примере попут Домановића, који је критиковао друштво, Нушића, који је ишао и у затвор. И то је за људе. Али они нису добијали никакву помоћ од Сороша, невладиних организација и разних група које се само труде да ти разјебу систем, банке, фабрике“, каже Петар.

Глумац верује да пребрзо заборављамо не само своју историју већ и оно што историја тек треба да постане:

„Назвали су акцију којом су нас частили бомбама “Милосрдни анђео”. Сећам се да су наша браћа Цигани писали кад су демонстрирали “КлинКтоне, ниси у праву”. То је једини народ који је остао са нама, па и ми са њима. Као што смо били и са Јеврејима за време рата, као што смо били са Словенцима који нас сад не познају. А заборавили шта је писао Цанкар, па Прешерн, који је Јулији Примцовој говорио: “Словенке лепе што немецки зборе, Парнас мој су словенске горе“. Али они и не читају Прешерна, као и ми што не читамо Његоша, или га склањамо, што чине ове власти, и оне у Црној Гори. Све се то о главу обија, јер што се ти више трудиш против ума, он ти све више одзвања у свим чулима“, сигуран је глумац.

Петар памти и систем у коме је човек имао осећај да је део друштва у коме живи каже:

„Прво су нас убили причом о транзицији, срушили нам све домаће банке, а данас ти немаш села у Србији да нема блистави фасаду неке стране банке. Одакле тај интерес за нас и брига? Бар да дају неку камату. Само ти наплаћују све живо, а мораш преко њих да идеш. Ону цркавицу што си зарадио провлаче кроз свој систем да би било легално и да они узму свој данак. Турци су мила мајка, имали су неколико одређених пореза, то даш и здраво. Ово не знаш ко више пљачка. Шта је било са дуванском индустријом? – одмах су је узели и написали огромним словима на кутији цигарета “This is bad for Your health”. Ти си баш дошао да ме чуваш, а оте ми највећи извор прихода…“

Божовић важи за неког ко нема длаке на језику и сматра да је то једини частан начин за њега.

„Нек кошта шта кошта… Не бих могао да живим лицемерно. Знао сам да ме коштало зато што нисам пристао на добробит коју бих имао, јер ми се гадила. Гледајући неке пријатеље који су пристали и олако продали своју душу, не знам зашто. Ако је продам за једну кућу или две, шта ће ми трећа. Можеш ли једне ноћи да спаваш у три кревета… Али, кад имаш куће имаш и проблеме, прокишњава ти ова горе на планини јер је снег, а она на мору мора да се фарба пошто је морска вода незгодна, а не можеш да стигнеш ни у једну од задатка партијског. Певала је једна наша, то ми је причао покојни Мило Ђукановић, редитељ “Камионџија”, не овај Мило, редитељ свега живог у Црној Гори сада. Једна жена из села близу Цетиња, зове се Добрско, иде за овцама и певе тужбалицу: „Тетка моја не могу ти ја на гробље, не могу ти ја из села добрскога, не могу ти због састанка партијскога”, каже Божовић, сећајући се да су недавно опет емитоване култне серије у којима је играо:

Као у серији „Волим и ја неранџе”, прави Божовић инсинуације и наставља сећање на серијал “Више од игре”, који је РТС недавно репризирао:

„Тај Боба Стојановић је диван писац, гледам сада неке делове “Више од игре”, никад до краја то нисам погледао… Мада су ми другови једном у Нишу, кад сам био на Сусретима, рекли: “Има да се купи твој ЦД”. Који, питам? „”Више од игре”, рекоше… Понекад видим по мало, дивно је то, време, варошица… То је снимано у Ивањици и мало у Великом градишту. Лепо смишљено: “Раднички” и “Грађански” и спорт. А знамо шта је после било, ова идеологија, она идеологија, Други светски рат… Имам носталгију спрам тог дивног времана, мени се тада родио син, био сам млад човек, имао главну улогу у важној серији, сва врата су ми се отварала, живот изгледао лепо, помислиш “Кад је овако сад, како ли ће тек после бити…”, присећа се глумац.

Рођен у Земуну, детињство провео у црногорским врлетима, себе по спственом признању сматра Србином из Црне Горе, а престоницу својим двориштем:

„Дао сам интервју на тему Београда и недељу дана после мене пише Тирке: “Хтео са да кажем нешто о Београду, али када сам прочитао шта је Петар Божовић рекао, одустао сам.” Али ми смо генерације које исто осећамо. Све је тобож исто, и све покушавамо да спакујемо у исту амбалажу…“

Божовића је, како каже, одгајила баба-тетка Вида Влаховић и усадила старинске моралне норме о чему каже:

„Оне нису старинаке, само су застарела, оне су оф, јер нису ин, оне су у бекстејџу, нису у конкуренцији за први вокал код овог из Пинка. Имаш 50 канала, а немаш ни један који има нормалну музику, децу уништише… јер не могу сви да буду певачи, а неће да певају за своју душу и за своје родитеље и за пријатеље. У тој емисији “Никад није касно”, виде се неки сјајни талентовани људи који су бољи од 90 одсто ових који седе у тим жиријима, а они никада и нису били у првом ешалону, јер је било оних који су били много бољи од њих“, пореди Божовић и анализира:

„И шта си створио?! Нови робовласнички светски систем, којим се лако влада, јер кад ти истече батерија, ти си беспомоћан!

Млад човек који је навикао да вирутелно комуницира зна само кад је празна батерија, не зна ништа о тачности, не зна шта ред, а ни преко тог реда. Васпитан је да њему никоме ништа не сме да каже, он је свесно биће које сме учитељицу да излема јер га је изнервирала. И шта си створио?! Нови робовласнички светски систем, којим се лако влада, јер кад ти истече батерија, ти си беспомоћан, прича глума у сумира:

„Каже ми пријатељ, одвео децу у најпознатији ресторан брзе хране: купиш два, трећи је џабе. Питам га: “Па, јеси ли толико гладан?” Ниси? Па шта ће ти онда?“

Мишковић и остали, будите мало Коларци

Пре пар година Божовић је приредио хуманитарно вече за позориште Атеље 212…

„То је као позив осталима да се придруже, јер моје хуманитарно вече не може да плати струју за тај месец… Као иницијацију неког културног бунта, покрета, ја сам им предлагао да изађемо на улицу, али нормално, нећемо да рушимо и разбијамо. Да ли је истина да су глумци и позоришта културни цвет Београда, да ли се ти тиме правиш важан? Па, онда немој дозволити да се позоришта третирају као радна организација са улазним и излазним капиталом. Тадашњи градоначелник одлучио је дати паре за по неку премијеру, а ја се питам: Да ли си то зарадио па дајеш, да ли ти је оставио бабо, да ли си ти Илија Коларац? Зато сам говорио да ми глумци треба да изађемо на улицу, на да чекамо да вода дође до твог прага, Атељеа, Народног… А ако је свим тим Мишковићима и иним стало до сопственог народа нека направе нешто попут тог Коларца. Ето балет и опера, то је горући проблем Народног позоришта, које је пре толико година направила она свињарска Србија, коју су водили обор кнезови, тргфовци свињама, Милош и Карађорђе…“

3 КОМЕНТАРИ

  1. 11
    0

    ne radi se o bardu srpskog glumista, vec o bardu srpske glume- glumiste ja ndh izraz. zlo cine pero ovoj zemlji, neka ne ocekuju od nje milost…Pozdrav za tebe i ovaj hrabri sajt, iz Sombora.

  2. 1
    0

    Петар Божовић је био српски позоришни и филмски глумац.
    Петар Божовић је по мени највише играо историјске личности као што су: Фара-Тете у представи „Пурпурно острво“, Алексеј Фјодорович Карамазов у представи „Сладострашници – Карамазови“, Сила и Океан у представи „Оковани Прометеј“, Голицин Сергеј Иларионович у представи „Марија“, Андрија Божичковић у представи „Бомбашки процес“, Душан Поповић у ТВ Серији „Димитирје Туцовић“, Краљ Александар I Карађорђевић у ТВ Серији „Црни Дани“, Илија Стојановић у ТВ Филму „67 састанак скупштине Кнежевине Србије“, Сава Косановић у ТВ Серији „Никола Тесла“, Никола Тесла у Филму „Тајна Николе Тесле“, Јеврем Марковић у ТВ Серији „Светозар Марковић“, Гљеб Чумалов у представи „Цемент“, Потпоручник Драгиша Благојевић у ТВ Серији „Последњи чин“, Краљ Вукашин Мрњавчевић у представи „Пропаст српског царства“, Јаков Игњатовић у ТВ Филму „Снохватице“, Игуман Теодосије Мркојевић у Радио драми „Шћепан Мали“, Харамбаша Ђорђе Ћурчија у ТВ Серији „Вук Караџић“, Пуковник Драгутин Димитријевић Апис у представи „Апис“, Игуман Стефан у ТВ Филму „Горски вијенац“, Свети Владика Николај Велимировић у представи „Тако је говорио Николај“ и у Филму „Свети Николај Српски“, Клаудије у филму „Хамлет“, Патријарх српски Павле Стојчевић у читању текста књиге „Косовска искушења“ и Владика Петар II Петровић Његош у монодрами „Луча микрокозма“.
    Петар Божовић је највећи легендарни глумац!

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here