Перој: Најзападнији бастион српсртва

Перој, мало село у близини Пуле, на само један километар од мора, близу Националног парка Бриуни, Република Хрватска. Па опет, многи ово село сматрају најзападнијим српским бастионом.

Средином XVII вијека (1657. или 1658. године), ово село насељава 13 српских фамилија из Црне Горе, тачније из Црмнице, предвођени Михаилом Љуботином, као и војводом Михаилом Брајковићем. Ријеч је било о изузетно физички јаким људима, који су били врсни пољопривредници. Према неким подацима, Перој је био и својеврсна награда српским фамилијама из Црмнице, од стране мљетачког дужда. Млетачка република је знала изузетно да цијени све оне који су прижали отпор Османлијском царству, па су зато даривали храбре Црмничане кућама у овом истарском сеоцету. Ипак према неким подацима из тог доба, Мљеци су жељели да искористе Црмничане као први ,,штит“ од продирања Турака.

Као потврда ове приче, постоји и чланак ,,Notizie riguardo a Peroj“ из италијанског листа ,,L’Istria“, који потписује Ђовани Андреа Дела Зонка. Дела Зонка је први поменуо и чувену Перојску повељу.

,,Пресвијетли и преузвишени господин Јероним Приули у име прејасне Републике Млетачке, капетан Рашпора. Извршујући наредбе које има од преузвишеног Сената у Дуждеву указу од 27. прошлога јула мјесеца, да настани у Покрајини у једном положају, који би Његова Преузвишеност нашла згодним, главара Мишу Брајковића с осам породица и главара попа Михајла Лубосину с пет породица, у свему седамдесет и седам душа, које дођоше из Црне Горе, турске земље, као вјерни поданици одани Прејасној Републици. Али будући је већ имао тачну обавијест, да ће бити баш згодан и удобан положај и мјесто, које је већ од прије службено познато, звано Перој, пусто и ненасељено много година . . . . са запуштеним, необрађеним, каменитим, трновитим, остављеним, занемареним земљиштем и без ниједног власника. Граничи са подручјем Фазане, Маране, Водњана и св. Фошке, са пашњацима и шумама све до луке Марића. Зато Његова Преузвишеност са влашћу коју има и с овлаштењем (инвеституром) добивеним од Преузвишеног Сената овиме инвестира (подјељује) споменутим главарима Миши Брајковићу и попу Михајлу Лубосини за горе наименованих четрнаест породица, за њихове баштинике и насљеднике за све вјекове у горе реченом мјесту Пероју и на цијелом земљишту, како гори речено, необрађеном, које је међу границама горе именованим, али унутра подручја Пероја, уједно са језером званим Брусола, уз начине и увјете, који ће ниже бити наведени, но придржавајући си увијек право, да може власт населити и друге становнике с обзиром на величину подјељених посједа и на број инвестјраних породица. Да речена земљишта тј. она која су подесна, морају потпуно обрадити у року од пет година у смислу одредаба закона, а непродуктивна земљишта да се придрже за употребу пашњака. Ова је земљишта, како гори речено подјељена инвеституром, по нашем налогу нацртао господин Пасквалин Пантелео јавни земљомјер, и овај је нацрт био предложен нама, да се сачува у овој писарни. Да се сви храстови, који би били у реченом предјелу добри за арсенал, морају ушчувати здрави и нетакнути, према одредби власти и јавног интереса, а становници могу се служити другим дрвима према својој потреби. Да ти нови становници труду дужни и обвезани посадити највећи број маслина коликогод буде могуће узевши у обзир положај и врсноћу земљишта, његујући већ од прије засађене маслине, каламећи и оплемењујући воћњаке и дивљаке у року од двије године, такођер у духу закона“, наводи се у чланку из 1852. година. 

Данашње становништво Пероја, махом чине потомци ових 13 фамилија. Њихово наслеђе како историјско тако и културно је веће, када се зна да су од XVII вијека до данас били под притиском да пређу у католичанство, али су успјели да се одупру томе. У Пероју и дан данас постоји српска црква посвећана Св. Спиридону. У Цркви данас служи архимандрит Данило Љуботина, који је директни потомак, првих српских досељеника.

Отац Данило је заслужан за једну монографију ,,Перој, пером романтичара“.  Из ове монографије, посебно су интересантни документи двојице грофова, француског и венецијанског.

„Овде нема ништа венецијанско, ништа млетачко, овде нема ништа ни латинског, ови су људи Срби, Срби шизматици и они се држе грчког шизматичког обреда“, цитира отац Данило ријечи француског грофа Перошела које је он написао и објавио у Ле Ману 1874. године.

О Пероју је писао и Фран Барбалић у својој књизи ,,Перој, српско село у Истри“, штампаној 1933. године у Загребу, фототипски реиздато 2002. године. Барбалић је перој називао ,,малим православним острвом у мору католичанства“, и искрено се дивио његовим житељима.

Станвоници Пероја и дан данас користе ћирилицу као писмо, живе мирно, без икаквих проблема. Године 2008. црква Св. Спиридона је била на мети вандала, који су на њој оставили погрдни графит, али овакве ситуације су ријеткост. Перој је био, и биће западни бастион Српства.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: