Пaпа: Стоп скандалозном рату у Украјини
Папа Фрањо поново је данас апеловао на успостављање мира у Украјини, изразивши негодовање због „скандалозног рата међу хришћанима“.
Папа је пред око 7.000 вјерника током редовне недјељне молитве захтијевао завршетак „братоубилачког насиља“ и изразио дубоко жаљење, јер се криза у Украјини погоршава и рат појашава.
Поглавар Римокатоличке цркве је због тога што сукоб проруских побуњеника и украјинске војске доноси велики број цивилних жртава, затражио да се на свим нивоима, укључујући и међународни, учини све да се успостави мир у источној Украјини.
„Мислим на вас, браћо и сестре из Украјине. Ово је рат између хришћана. Управо ратујете једни против других“, рекао је поглавар Римокатоличке цркве.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ И ФЛОРЕНТИНСКА УНИЈА
Политичко стање у Византији у епохи која је непосредно претходила сазивању сабора за унију са Западом. У овој глави налази се и житије светог Марка Ефеског од његовог рођења до делатности на Флорентинском сабору.
Последњих педесет година постојања Византијске Империје представља трагичну слику краја живота некада велике и прогресивне државе. Несумњиво, по свом значају за историју људске културе, пад Константинопоља био је бескрајно трагичнији него некадашњи пад Рима. Рим се дуго и упорно сурвавао и на крају је доспео у ону епоху када је Рим већ одавно престао да буде не само престоница света, него и уопште културни центар. Са Византијом није био овакав случај. Она је била у процвату, и то управо у процвату своје културе и духовне моћи и налазила се много изнад Запада у културном смислу. Истина, касни византијски период карактерише се не толико стваралаштвом јелинског духа, колико преживљавањем, разумевањем и усвајањем историјске прошлости и културног наслеђа не само Византије, него и древне Јеладе, у оцени њених духовних богатстава у ренесанси коју је Византија преживљавала раније него што ју је преживљавао Запад. Философске школе испуњавају се мноштвом младих људи који траже знање код чувених философа у Константинопољу овог времена. Платон и Аристотел (пре свега) владају умовима образоване класе. Преживљава се лепота „Царског града“, настају дела која су специјално посвећена његовом значају и лепоти. Императори окружују себе сјајем, по строго разрађеној церемонији византијског двора. Политичке партије играју значајну улогу у животу државе. Многовековно црквено наслеђе ставиће неизбрисиви печат на читав живот земље од Двора до последње колибе. Духовни живот је на висини. Цвета подвижништво и духовна просвета. Православље, које је било неодвојиви, урођени део живота, духа и погледа на свет Византијца, у овој епохи ужива унутрашњи мир и Црква је мирна од јереси и раскола. Црква, Држава, Народ – све ово представља нераздељиву целину Византијске империје.
И све ово, што је бескрајно вредно у срцу сваког Византијца, треба да пропадне, ако не буде пронађена могућност да се заустави најезда Турака и да се протерају ван граница Византије. Стање Византије у овој епохи заиста је било трагично. Од некада моћне и простране империје сада је остао само Константинопољ са малим појасом око себе, неколико острва између Грчке и Мале Азије и мали део земље на југу Грчке. Све остало били су заузели Турци, а оно што нису заузели Турци било је рукама Италијана. Византијски император био је султанов вазал и без његовог знања није могао да предузима никакве важне политичке кораке. Полуслободно постојање Византијске империје није било стабилно и дани Константинопоља били су одбројани. Турци су већ опустошили Србију, Бугарску, победили су крсташе код Никопоља и, што је било нарочито болно у свести Византијаца, 1430. године освојили су други по важности град у Византијској империји – Солун. Владајући кругови Византије са муком су тражили излаз. Тражење савеза и уједињења са Западом против заједничког непријатеља хришћанства – Турака, постаје задатак и предмет делатности византијске дипломатије. Међутим, император Мануило Други није могао да постигне никакве успехе, иако је пропутовао читаву Европу у тражењу савеза са Западом, и пред крај живота скептично се односио према унији између Православне и Латинске Цркве, као првим кораком за могући политички савез између Византије и Западних хришћанских земаља. Према казивању, на самртничкој постељи упозорио је свог сина, будућег императора Јована Осмог, на полагање било какве наде на унију, говорећи да је помирење између Грка и Латина немогуће и да ће сваки покушај да се ово постигне погоршати постојећи раскол.[1]
Православни јерарси предвидели су одавно опасност за Православну Цркву од уније са Римом, с обзиром на то да су знали да се иза овога скривају планови поробљавања Православне Цркве Ватикану, одустајање од себе у корист Рима. Тако, у доба византијског императора Мануила Другог, када је император наговарао Константинопољског патријарха да се потчини Риму ради државних интереса, овај је одговорио да ће, ако је неопходно, радије бити под Сараценима, него што ће се потчини Риму, јер ће потчињавање Сараценима бити само формално, док ће потчињавање Риму, како је рекао, „значити губитак Бога“.
Сад си нашао да причаш, клети јеретику који си одгајао вјековима покољења и покољења превјерица, унијата идругих отпадника од Руске Православне Цркве који су моторна снага и овог братоубилачког рата! Свети Козма Етолски пророчки је говорио још у 17. в. – ”за све што се буде десило, да кривите римског папу”, оца сваке јереси и сваке сплетке и злочина над православнима!