Откривене преваре побједнице Евровизије

Лист „Булгаријан тајмс“, који излази у Лондону на бугарском језику, објавио је да је победница Евровизије с песмом „1944“ Џамала приликом рођења 27. августа 1983. године – а родила се у граду Ош у Киргизији – била дечак по имену Абдулхајр.

Пол је променила после операције 2006. године и постала Сусана Џамаладинова. Као доказ лист је објавио фотографију где се јасно види секундарна полна карактеристика из мушке прошлости – адамова јабучица.

О њеној победи лист пише да у томе у принципу нема ништа чудно, јер је 2014. године на Евровизији победио Аустријанац Томас Нојвирт, познатији као брадата жена Кончита Вурст.

Булгариан тимес такође пише о Џамалином деди, који је служио Немцима у једном од 10 батаљона кримских Татара које су формирали Немци.

Посебно се подвлачи да су их чинили искључиво добровољци. Они су у априлу – мају 1944. године учествовали у борбама против јединица Совјетске армије које су ослобађала Крим од нациста.

Разбијени остаци тих батаљона беже са Крима, али не престају са борбом – од тих остатака је формиран Татарски планинско-јегерски пук СС под командом штандартенфирера СС Фортенбаха. У њему је било 2.500 кримских Татара.

Лист такође истиче да депортација из 1944. године, о којој тако кука Џамала у својој песми, уопште није била прва у историји кримских Татара.

Током Кримског рата, Турци су преселили део кримских Татара у Бугарску, која је тада била део Османлијског царства. Тамо су се прославили разбојничким начином живота и чудовишним зверствима приликом гушења бугарских устанака. Управо зато је приликом руског ослобођења Бугарске 1878. године готово 100 одсто кримских Татара побегло у Турску и тамо још увек живи највећа дијаспора кримских Татара на свету од око 150 хиљада људи.

Очигледно је да ако односи између ЕУ и Турске наставе да се погоршавају, Џамала има реалне шансе да поново победи на Евровизији. Овај пут са песмом „1856“.

Ако се пажљиво погледа Џамалина биографија, без проблема се може приметити да је она мењала не само пол, већ и све остало. Тако се, на пример, првобитно изјашњавала као Татарка – тако је било лакше живети у СССР. Касније као кримска Татарка.

По потреби је називала себе и Јерменком – по националности своје мајке.

Интересантни су и њени односи са Русијом: трипут је учествовала на фестивалима „Усадба џез“ у Москви и Санкт Петербургу, учествовала је у прослави Дана града Москве и чак у церемонији сећања на напад на СССР у Берлину.

Касније је променила ставове и глумила у филму „Водич“, где се говори о репресијама 30-тих година у истом том СССР.

Филм је, без сумње, типичан примерак савремене украјинске кинематографије. Он говори о томе како се по наређењу из Москве у Украјини стрељају свирачи украјинских националних инструмената. Несрећне свираче позивају у Харков на републички конгрес певача народне песме, а затим их, под изговором да их шаљу на савезни конгрес у Москву, стављају у воз, одвозе у шуму и тамо стрељају.

Да спрече реализацију планова Москве за уништење украјинске културе покупавају традиционални пријатељи Украјине – грађани САД.

Улогу украјинске певачице Олге Левицке, вољене главног Американца, поверена је правој Украјинки Џамали. Упркос томе што не постоји нити један документ о том наводном стрељању, средства за снимање филма су била обезбеђена. Штавише, у Харковској области је откривен споменик непостојећим жртвама измишљеног стрељања.

Филм је снимљен још пре „Евромајдана“ и враћања Крима у Русију.

Филм који глорификује команданта бандеристичке армије Романа Шухевича – „Несаломиви“ – снимљен је још 2008 године. А на Криму је у октобру 2011. године у селу Краснокаменка одржана свечана сахрањивање посмртних остатака дезертера из Црвене армије, оберштурмфирера СС Денгиза Дагџија.

Све ове чињенице сведоче о томе да је Украјина стабилно корачала ка стварању националистичке државе независно од потеза Русије на Криму.

Џамала је 2014. године одлучно осудила одлуку сународника да се присаједине Русији и много је плакала над судбином несрећног народа под чизмом руских окупатора. Међутим, на дочек 2015. године ишла је управо код окупатора – на корпоративну журку у резиденцију Ред Фоx на „Роза хутор“ поред Сочија.

Очигледно је певање тамо доприносило побољшању њеног материјалног стања, иако није било у складу с њеним јавним ставовима.

Интересантне промене догодиле су се Џамалиним политичким ставовима.

Она је у октобру 2009. године наступала на конгресу Партије региона, где је као кандидат за председника Украјине био изабран Виктор Јанукович. Каније, у ТВ емисији „Истина Романа Скрипника“, на питање водитеља да ли би отпевала песму на митингу који је организовао председник Јанукович, она је одговорила потврдно и изјавила да изабраног председника треба волети, као што то чине грађани Америке кад је у питању њихов председник.

Међутим, у децембру 2013. године она се појавила на Мајдану и изјавила да подржава све потезе који воде свргавању председника Јануковича.

Није имало среће са Џамалом ни руководство Евровизије, које је подржало њене тврдње да песма „1944“ није политичка. Међутим, вративши се после победе у Украјину, Џамала је изјавила управо супротно. Индикативно је да организатори Евровизије нису на то реаговали на адекватан начин.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: