Отимање туђега

Пише: Слободан Милић

Када се неко научи да отима туђе онда му краја нема а зна да неће бити санкционисан већ хваљен. Замислите, дају му се почасти у новинама два пута. Први пут се представља књига „Културно памћење – огледи о хрватској култури и књижевности Боке“ и други пут 21. маја на Дан државности и то у Вијестима. Ријеч је о „познатој црногорско-хрватској научници, живи у Загребу а рођеној у Котору“. Невјеројатно да се не помиње у интервјуу када су се њени преци доселили из Хрватске у Котор.

Хрвати су први пут присвојили дубровачку културу и књижевност а сада присвојише и Бококоторску. Крњо им једно без другога, па хоће да споје.

Тек послије 63. године сазнах да је Бока Которска припадала повијесној Хрватској. И то из разговора Мираша Мартиновића (Васевићи), романописца, који у својим књигама шверца своју повијест са хрватско-црногорогском научницом Вандом Бабић.

Рођена у Котору, живи у Загребу, прелијепо, не. Наслов разговора је: „Све у мом животу има везе са Боком“ и поднасловом „Књига је резултат проучавања хрватског културног кода Боке. Коначно смо бококоторску књижевности и културу усуставили као хрватску…“, прелијепо, не.

Да је ово вријеме у којме живимо „Време чуда“ не треба да чуди, треба да страши и забрињава.

Прво чудо: Како г. Мартиновић од Васевића подијели научницу на хрватску и црногорску. Да ли уздуж или попријеко.

Друго чудо: да све у њеном животу има везе са Боком. Не каже да ли њен живот има везе са претходним живота, тј. не каже да ли етнички припада бићу хрватског народа или неком другом народу обзиром да је рођена у Котору. Можда је по основи вјере Хрватица, као што су и сви католици Хрвати у боки Которској.

Мене ради нека буду шта хоће само да не присвајају туђе. Нека оставе наше, а њима сретна Хрватска. Ово мирише на крађу. Зар нису и Дубровачку књижевности присвојили, апили и сада се хвале као својом. Зар фламанско сликарство није само фламанско.

Четврто чудо: Зар ни главни уредник нити уредник културе нису читали интервју који су објавили. Или су вам Хрвати светине или вам је промакао, или сте се солидарисали са подијељеном научницом. Преварило Вас је оно ц р н о г о р с к а.

Г. Мартиновића не кривим, и шта да кажем. Она је урадила питања и одговоре дала тако да није било потребно да се г. Мартиновић мучи са читањем цијењене хрватско-црногорске научнице. Мислим да није позната даље од њеног обора. За ширење лажних гласина, Мартиновићу, одговара се, макар морално.

Све ми мирише на то да је подијељена научница, онај црногорски дио (онај хрватски је прекрила и оставила у Хрватској) донио текст право у штампарију. Није било ни потребно да га уредници гледају, када је њена или њихова половина црногорска.

Присвајање Бококоторске књижевности урадио је и Гојко Челебић. Сматрам да није злонамјерно а богме ни знанствено. Важно је да није и из куће понио.

Једно морамо да схватимо: Дубровачко-Бокоторска књижевност припадају Дубровнику и Боки Которској. Могу да је равноправно користе Црногорци, Хрвати, Срби, Словенци, Босанци. Нема нико право да ставља на њих шапу.

Шта је најважније, господине главни уредниче, отимање туђе културе и књижевног дјела јесте кривично дјело. Тако пише у Уставима балканскх банана.

Свима нама у Црној Гори лијепо сте честитали Државни празник. Најљепше становницима Боке Которске.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: