Отимање српских светиња: Албанци присвајају Пећку патријаршију
1 min read
Пећка патријаршија
Бодљикавих жица и заклона од врећа с песком нема више око Пећке патријаршије. Испред манастирске капије стоји само кућица косовске полиције где се евидентирају посетиоци српске светиње, која је уврштена на листу споменика културе самопрокламоване, лажне државе Косово.
Нажалост, лепоту Патријаршије у последње време виђа све мање Срба. Овдашњих, пећких, више нема, а поклоници из централне Србије не долазе у значајном броју због страха за безбедност.
У Пећ, међутим долази све више странаца, који су за ово поднебље сазнали, пре свих од пријатеља, припадника Кфора. Њих, међутим, превише не интересује српска светиња и, рецимо велико имање где се налази и манастирски воћњак, у који монахиње из Патријаршије не смеју да оду. Кроз њега води угажена стаза коју су утабали туристи, на путу до главног адреналинског спектакла – „via ferrata“, систем металних сајли и газишта који омогућава гостима да попут алпиниста, али безбедно, ходају и веру се вертикалним ивицама клисуре.
– Велики део те стазе пролази крај средњовековних пећина-испосница које су припадале Пећкој патријаршији, а у њима су од 12. до 14. века боравили многи познати духовници као што су патријарх Јефрем и епископ Марко Пећки. У неким од пећина налазиле су се и црквице чији зидови још понегде стоје, као и они поред старих, у стену уклесаних степеница, рампи и стаза. Иако су још 1966. уписане у регистар споменика културе Србије, оне су, нажалост, биле слабо познате и недоступне српској јавности. Оно што брине је то што Албанци туристима говоре да су пећине биле утврђени положаји аустријске војске, а српске монахе не помињу – кажу у Пећкој патријаршији.
Било је и оних ретких који су посетили и манастир. Репортер „Новости“ је недавно срео неколико група немачких туриста, који су са дивљењем и пажњом обилазили нашу светињу. Предводио их је мушкарац који је говорио немачки, с албанским нагласком, вероватно туристички водич. Ко неће водича, у манастирској продавници може да узме уређај који се активира на 18 означених тачака манастира и емитује причу на српском и светским језицима.
На популарним туристичким сајтовима и форумима налази се безброј препорука о Пећкој патријаршији упућених туристима да посете колевку српске цркве, па би статус „туристичке атракције“ могао да представља „најбољу заштиту за српску баштину“. Јер, да ње нема, Албанци практично не би имали шта да покажу туристима, пошто су срушили чак и своје историјско језгро града са оријенталним зградицама. Нема више ни зелене зоне између града и Патријаршије. Све је покрила хаотична новоградња, са мноштвом бутика и хотела.
Патријаршија је, иначе рестаурирана и сређена захваљујући донацијама Унеска, који ју је тек 2006. ставио на листу светске културне баштине. Синуле су фреске живописане од 13. до 17. века у три цркве и у великој припрати под једним кровом. Заблистао је и рестаурирани престо иконе Пећке Богородице, коју је, према запису, на њеној полеђини насликао апостол Лука у Светој земљи, а после многих сеоба и лутања тај „образ Богомајке“ је у Србију донео Свети Сава.
Манастирски комплекс Пећке патријаршије је према предању утемељио Свети Сава. Прву цркву Светих апостола подигао је његов наследник на трону, архиепископ Арсеније Први почетком 13. века, док је други храм, посвећен Светом Димитрију дозидао уз северни зид архиепископ Никодим. Архиепископ и велики писац Данило Други заокружио је подухват градећи уз јужни зид најстаријег храма цркве посвећене Богородици Путеводитељици и Светом Николи, а затим и монументалну припрату којом их је повезао у целину.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
+мир мученим душама
+…“а крвници, јаки и опаки,
затријеће сјеме у одиву…“
нама револуција никад није требала, Његош нам је дао осећај куд иде „напредак“ материјалног неусклађен са моралним, критика шта, тим и кога, уводи Доситеј, … низ Срба, Великих, пред људима, милошћу Божјом, дају путоказ „ко има очи да види и уши да чује…. “
+блаженопочивши патријарх Павле је волео да нам каже за оне „којима уши служе да их чешу по ушима…, дижи руке од њих…“
…“Нико не води рачуна о томе, рецимо, црква Светог Марка има седам парохија, што обухвата преко 200.000 становника, а немамо више од двеста људи на Литургији. Свештеници се стално понашају као да нас уче о вери. Они могу да нас науче шта је обред, могу да нас науче о историји Цркве, али шта је вера? Слушајте, нема тога философа, естетичара који ће успети да објасни шта је уметност или шта је вера. Само нам је дато да реагујемо уметношћу на уметност и вером на веру. Ако немате вере узалуд вам причам и учим вас вери…“, говорио је блаженопочивши Жарко Видовић
један поглед на наше укупно стање, блаженопочившег Милорада Екмечића, скоро па три године назад
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:503808-Ekmecic-Srbiji-bi-istorija-mogla-da-se-ponovi
…“Сваки грех у Цркви није грех Цркве него грех против Цркве. То не смемо да заборавимо! Коме год пада на памет да се „разочарава“ Црквом или да незадовољан стањем црквеног живота улази у расколничке активности, треба да постане свестан да је подлегао религиозној глупости, непромишљености, а често и гордости.
С друге стране – побожни који сматрају да не треба критиковати стање у Цркви морају да размисле да ли они заправо подржавају мрачног двојника, а не Цркву саму, Христа самог.
У суманутој калкулацији награде коју капаришемо у замишљеном савршеном и вечном пензионом осигурању, прети нам опасност да зарадимо осуду!
Због своје млакости и себичности, неодговорности и неприхватања слободе. Сећамо се онога из Христове приче о талантима: „ зли и лењи слуго“…
Пример – једна пријатељица хоће да се крсти. Побожни човек је упућује у веру, пошто нема ко други и каже јој да кад се буде крстила треба прво да одустане од своје слободе! Има ли нешто нетачније а истовремено присутније као мишљење и у Цркви и у свету који дистанцирано посматра Цркву. Христос је васкрсао да нам омогући пут слободе. Али наша воља је ту неопходна. Или да се предамо мрачном двојнику?…“, ђакон Ненад Илић, ових дана беседи
https://stanjestvari.com/2017/04/25/crkva-i-njen-tamni-dvojnik/
„Цела природа личи на један велики клавир, на коме су сва створења у ствари дирке. Које се год дирке човек дотакне, чује ехо своје сопствене душе…“, говорио је блаженопочивши владика Николај+
…“ЛИТУРГИЈА је највећи ауторитет у хришћанству, већи и од Васељенских сабора. Литургија је дијалог јереја који служи и верника, дијалог пред Богом. Ми врло често не схватамо ту природу Литургије, па се дешава да, рецимо, протођакон чита Господњу молитву, Оченаш, чита Символ вере којим ми верници исказујемо нашу веру, Господњу молитву којим се обраћамо Богу да нам опрости грехе као што ми праштамо… Нас не може нико да замењује у тој молитви, као што не може да нас замени у причешћу или крштењу.
Тај дијалог је оно што се дешава пред Богом у Цркви и због тога се људи и окупљају, јер дијалог је пред Богом и у том дијалогу су подједнако важне обе стране, оба саговорника, с једне стране народ који на грчком значи хор, а код нас значи коло. Тога има у Његошевом Горском вијенцу: верујући народ који разговара са Владиком Данилом, који је једини сагласан са њим, док га главари уопште не разумеју. Једини ко разуме и Владику и народ је Игуман Стефан који је изнад Владике, као што је манастир изнад световне власти…
…аутентична заједница је заједница саосећања. МОРАЛ је осећање дужности према заједници којој осећам да припадам…“, говорио је блаженопочивши Жарко Видовић
ако не осећамо једни друге и не саосећамо, нисмо Заједница… то вреди за пријатељство, брак, породицу, нацију, спортску екипу, Цркву, сваку људску заједницу
“Добра је свака мука која нас повезује и лоше је свако добро које нас раздваја“, зборио је Душко Радовић
Него, увек је питање с ког извора ћемо МИ да пијемо.
…“само су мртви видели крај рата…“
+Христос Анести
https://www.youtube.com/watch?v=07fOUEkGdMs
+Слава Теби Христе Боже, надо наша!
+Косово поље, Матија Бећковић
https://www.youtube.com/watch?v=jSFlqt28CVw&t=34s
Svaka cast Kosovarima.
Sacuvali su je I za vrijeme drugog svjetskog rata – tad su svi srpski popovi otisli po Srbiji – I sacuvat ce je I danas.
UNESCO je znao sto cini.
„Kodovari“ kano „titogorci“, lazne nacije.
Pa pogledajte šta se dešava. Evo slike kako se „radi“. Ko ima naočare i sl.
Sad nema komunizma pa ih ne šalju u rezervu.