Насловна Поглед „Олуја“ као средство којим је решено српско питање у Хрватској

„Олуја“ као средство којим је решено српско питање у Хрватској

1
ПОДИЈЕЛИ

Пише: др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

У „војно-стручној јавности“ у хрватским и већини светских медија о операцији „Олуја“ се говори као о легалној и легитимној „војно-редарственој операцији“ у којој су Хрватска војска (ХВ) и полиција од 4. до 9. августа 1995. године „ослободиле окупирана подручја Републике Хрватске (РХ) под надзором побуњених Срба, на којима је била успостављена парадржава Република Српска Крајина“. Тако званично говоре и сматрају и државне институције, и већина грађана у Хрватској. „Олуја“ је за све њих била велика, неки кажу највећа, а неки чак истичу величанствена и кључна операција ХВ и полиције којом су „окупирана подручја, осим источне Славоније, враћена у хрватски уставно-правни поредак“. Већа и од операције Бљесак, која је, као што знамо, резултирала прогоном и покољем српског народа у Западној Славонији, у мају исте године.

Очито да је „Олуја“ „величанствена операција“, јер је послужила као средство да се коначно реши српско питање у РХ. Чак неки кажу (наводно министар одбране САД, Џејмс Матис) да се ова операција изучава и на војним академијама у САД. Може се изучавати само као пример како оружаном силом протерати један народ, своје грађане, којима су предходно одузета сва права. Пуно је примера савремених ратова у које су умешане и САД у којима прво страдају цивили ,народ бива прогнан, како би се лакше остварили ратни циљеви.

„Величанственост успеха ХВ“ у „Олуји“, огледа се у томе што се претходно избацивање Срба из Устава РХ окончало њиховим физичким елиминисањем и избацивањем са територија РХ, а онда су „окупиране територије“ враћене у „хрватски уставно-правни поредак“. Дакле, операцијом „Олуја“ РХ и ХВ враћају „окупиране територије“ под своју контролу, али само територије. Њима и није био циљ да се српско становништво врати у хрватски уставно-правни поредак, јер је оно из тога поретка много раније било избачено. Није био циљ да се српско становништво, српски народ, који је био проглашен за „окупатора“ и „агресора“ на властитим историјским територијама, као такав сматра активним субјектом који би на било који начин партиципирао у хрватском уставно-правном поретку.

У РХ постоје једнодушне, можемо рећи унисоне оцене карактера операције „Олуја“. Према тим оценама, она је била: „посве легитимна војна операција“ коју је припремила и извела РХ и њена војска и полиција; са становишта међународног хуманитарног права посматра се као „чиста операција“ у којој су „поштоване све норме међународног ратног права и Женевске конвенције“; циљ дејства ХВ „нису били српски цивили, српска насеља, привредни објекти и приватна имовина“; сва материјална разарања и људске жртве у тој операцији сматрају се „колатералном штетом“ и последица су „војне потребе“.

Међутим, мноштво је чињеница, доказа различите врсте, од писаних материјала, аудио снимака (брионски транскрипти), видео записа, ратних војних докумената који јасно показују праву намеру и циљеве РХ спрам српског народа на „окупираним територијама“. Чак ни првостепено – расправно веће Хашког трибунала (ХТ), које је судило хрватским генералима Готовини и Маркачу није могло да затвори очи пред утврђеним доказима који су неумољиви када је реч о операцији „Олуја“, па је у пресуди закључило: „Олуја“ је била удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској“. ХТ нам, пак, не треба бити посебна референца када је реч о овим стварима, јер је жалбено веће, услед политичких притисака, преиначило првостепену пресуду и ослободило оптужене. Међутим један судија, од двојице који су прегласани у жалбеном већу, је казао: „Оваква жалбена пресуда представља изругивање правди и жртвама“. Чињенице су толико очигледне да нам нису потребна никаква посредна закључивања о догађајима у операцији „Олуја“.

Међутим, ми данас живимо у времену када нам историја не говори и не објашњава како је нешто у прошлости било, него нам помаже да лакше живимо у свету какв јесте.

Предисторија „Олује“: Туђман – рата не би било да га није хтела Хрватска

Rat u Hrvatskoj 620x350 409x231 Олуја као средство којим је решено српско питање у Хрватској

Операција „Олуја“ има и своју предисторију, она је повезана и са речима које је председник РХ Фрањо Туђман много раније изговорио у Загребу, када је на једном митингу изјавио да „рата не би било да га није хтела Хрватска“. Дакле рат је хтела новопроглашена хрватска држава, која је касније у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ остварила „повијесне тежње хрватског народа“ – „стварање етнички чисте хрватске државе“. Управо поменуте речи и наведене тежње своју коначну реализацију доживљавају у операцији „Олуја“.

Након што је Хрватска повела рат против Срба, који је „желела“, Срби у РХ су нашли заштиту и помоћ ЈНА, која их је, извршавајући своју уставну улогу, бранила од напада паравојних хрватских формација, али свакако не до краја и не у потпуности. Били су одбрањени да одмах почетком деведесетих година прошлог века не буду прогнани и уморени према старим формулама решавања српског питања у Хрватској. Срби у Хрватској, као некада конститутиван народ у Социјалистичкој РХ, после избацивања из устава новопроглашене РХ и изложености оружаним нападима, успели су да се политички и војно организују, да прогласе аутономију, а затим и властиту републику – Републику Српску Крајину (РСК). Новоуспостављене институције српског народа у РСК биле су гарант његовог опстанка. Срби у РСК успешно су одолевали свим насртајима и врло агресивним политичким и војним ударима, како из света, тако и од стране РХ. Доласком мировних снага УН – „Плавих шлемова“ у РХ и РСК, српском народу је гарантована каква-таква безбедност.

Успоставом прекида непријатељстава и живот у зонама под заштитом УН утицали су на: стање политичких прилика у РСК; стање односа унутар политичког руководства; стање у војсци, посебно на њену борбену готовост (како се то данас каже, на њене оперативне способности). Временом РСК постаје све мање стабилна на унутрашњем плану и све више изложена спољним и међународним притисцима, борбена моћ војске слаби, институције државе постају мање функционалне итд.

Супротно од тога, руководство РХ чини све да се држава институционално ојача, снажи своју међународну позицију, фингира учешће у мировним преговорима и чека повољну прилику да зада коначан ударац РСК, а који започиње операцијом „Бљесак“ (напад на Западну Славонију, погром и прогон српског народа из Западне Славоније) а завршава се операцијом „Олуја“.

Након тих операција и нестанка РСК у њеном изворном облику, Срби из РСК и њихово политичко и војно руководство углавном се баве анализама пропасти РСК. Те расправе су углавном лишене аргумената, рационалних расуђивања и закључивања, оптерећене су субјективношћу, лажним аргументима, међусобним клеветама и нападима и осудама државног и политичког руководства Србије, које је сматрано као главни кривац за пропаст РСК.

Срби у РСК, РСК, Србија и српски народ били у клопци

oluja 409x230 Олуја као средство којим је решено српско питање у Хрватској

Међутим, у каквој клопци су били Срби у РСК и сама РСК, па и Србија и српски народ у целини у том периоду? Србија, која је била под санкцијама и у међународној блокади, ипак је користила сва расположива средства и дозвољене облике економске, хуманитарне, политичке па и војне помоћи РСК, како би се српски народ заштитио и спасио од прогона од стране РХ. Србија која је тада располагала са скромним капацитетима и способностима тешко је успевала да у целости заштити српски народ у РСК. Руководство Србије је форсирало преговоре за коначно мировно решење српског питања у РХ, настојећи одобровољити кључне међународне чиниоце да убеде РХ да пристане на коначно политичко решење.

Мноштво решења и планова који су нуђени, који углавном нису били прихваћени, довели су до „Плана З-4“, који је припремила група Загреб 4, позната као мини-контакт група (САД, Русија и ЕУ, преко Француске и Немачке). Туђман је прихватио план као основу за преговоре, јер му је било потребно време, али га није прихватао никако као коначно решење, јер је тај план у многим елементима нудио Србима у РХ високу аутономију са елементима државности. Руководство РСК у старту није прихватало план, неко каже ради властитих процена, а неко каже по наговору „Београда“.

Укупне геополитичке прилике у свету нису нудиле и омогућавале оптимистичка решења српског питања у РХ, као и у БиХ. Српски максималистички захтеви нису могли бити реализовани. Целину српског питања могао је једино да узме у обзир „Београд“, јер је морао учествовати у решавању судбине Срба у РХ, а такође и у БиХ, иако је РС, за разлику од РСК била знатно снажнија и стабилнија у сваком погледу, али то није значило да су потребе за коначним мировним решењем у БиХ биле мање него исте потребе у РХ и РСК. „Београд“ је такође морао да се бори и да решава судбину и будућност српског народа у Србији, свих грађана Србије и саме државе Србије. Све су ово била тешко одвојива питања. С друге стране, политички лидери у РСК и РС су углавном истицали проблеме и потребе народа и грађана у РСК и РС, мање обраћајући пажњу на српско питање у целини.

РСК омогућавала и гарантовала живот Србима у Хрватској

oluja 409x263 Олуја као средство којим је решено српско питање у Хрватској

Шта је за РХ и Туђмана значило постојање и опстанак РСК? РСК за руководство РХ је била парадржава, одметничка власт, окупаторски и узурпаторски облик организовања грађана. У територијалном и географском смислу РСК је цепала стратешке зоне у РХ, потпуно слабила геополитички положај РХ, онемогућавала територијално јединство и повезаност стратешки важних територија, одвајала је приморску Хрватску од континенталне Хрватске, цепала Далмацију и залеђе и онемогућавала комуникацијску и путну повезаност Загреба и Сплита, као и комотну повезаност Загреба, Карловца и Ријеке. Међутим када је реч о самим Србима у РХ, РСК је њима омогућавала и гарантовала живот на свом простору, и онемогућавала прогон српског становништва и „ослобађање Хрватске од Срба“.

Сама помисао Хрвата и њиховог руководства да би РСК могла остати и опстати у својој уставној и законодавној форми изазивала је језу и неспокојство. Уколико би РСК остала као држава, па макар и у окрњеном капацитету, Хрватска би за Хрвате била такође „немогућа држава“, јер без територијалне везе и целокупности Хрватског територија који је по Уставу РХ представљао територију РХ, не би имала неопходне природне, привредне и економске ресурсе да функционише као успешна привреда и ефикасна држава. РХ без постојеће путне везе (аутоцесте) Загреб – Сплит за Хрвате не би била „повијесна“ држава Хрвата.

Аутономија коју би Срби у РХ добили према „Плану З-4“, на први поглед нудила је Србима државу у држави. РСК би имала право на председника, парламент, владу и судове, заставу, грб, сопствени новац, полицију, царину, ХВ би могла да уђе у Крајину само уз одобрење и на позив председника Крајине итд. Међутим, тај план је садржавао и одређене слабе тачке за Србе, јер се односио на 11 општина, на два аутономна котара, које је још раније 1992. године уставним законом установила РХ, којима би се само фингирала равноправност Срба. Питање Источне Славоније, Барање и Западног Срема било би решено кроз прелазни период од две година, а потом би оне биле враћене под хрватску власт, што је и учињено „Ердутским споразумом“. И оваква врста аутономије Срба у РХ и овакав „План З -4“ за Туђмана су били јерес.

Руководство РСК је имало подозрење према „Плану З-4“ из разумљивих разлога, али посматрано са дуге временске дистанце, свако решење по Србе у РХ од постојећег, било би боље (јер их данас у РХ има у занемарљивом броју). Неки људи у руководству РСК су били на становиштву да је РСК, као држава српског народа, који је некада био уставотворан и државотворан народ у Хрватској, једино прихватљиво решење, ни мање ни више од тога. Привлачност „Плана 3-4“ је маскирала практичне опасности његовог спровођења. Да ли би било могуће након толико оружаних сукоба, страдања и почињених злочина остварити миран прелазни период формирања аутономије Срба у РХ према „Плану З-4“ и њихов опстанак, без властите војне силе и снажних гаранција великих сила?

Руководство РХ добило „зелено светло“ да „унутрашња питања“ може решавати свим средствима

Oluja 409x272 Олуја као средство којим је решено српско питање у Хрватској

У другој половини 1995. године, све међународне и геополитичке околности су ишле на руку Хрватској и њеном руководству, а на штету Србије и српског народа у целини. РХ је дочекала повољан тренутак за решавања својих „унутрашњих питања“ и „уставно-правног статуса дела окупираних територија“. РХ је устројила и увежбала респектабилну оружану силу, подпомогнуту стручно и логистички од најачих земаља запада, посебно НАТО и САД. Руководство РХ је добило „зелено светло“ да своја „унутрашња питања“ може решавати свим средствима, али у ограниченом времену, које би се могло и „продужити“, уколико баш буде било потребно. Моћне западне земље су РХ као међународно признатој држави дале одрешене руке и подржале „право“ хрватске државе да успостави суверенитет на целој својој територији.

Ради реализације својих планова РХ и њено руководство фингирају догађаје, или како то Фрањо Туђман каже, „траже излику“ за војно ангажовање ХВ на простору Бихаћа у Западној Босни и опкољавање Книна, како би се спречила наводна српска офанзива ВРС заједно са Војском РСК на Бихаћ и делове РХ, и да би се „спречило понављање злочина попут оних у Сребреници“. Истовремено Туђман је послао делегацију на преговоре у Женеву о „Плану З-4“, без икакаве намере да се преговара о било чему, него како је сам на Брионима рекао: „да прикријемо ово, а не да тамо разговарам“ (мисли се на „Олују“, прим. аутора).

Туђман: Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану

oluja veritas 409x242 Олуја као средство којим је решено српско питање у Хрватској

Почетком августа 1995. године РХ је окончала све припреме за почетак операције „Олуја“. Наговештај свега онога што се дешавало Србима током „Олује“ биле су речи Фрање Туђмана, изговорене на састанку државног и војног врха РХ на Брионима, који је одржан 31. јула 1995. године са почетком у 10.50. Наиме Туђман је тада, између осталог, рекао: „Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану.“ Ове Туђманове речи подкрепљују хрватски официри тврдњама „да Книн већ држе под спремним топовским и ракетним ударима, који могу брзо бити реализовани“, и да „видимо Книн са својих положаја, као што се види Загреб са Сљемена“. Планови дејства ХВ обухватају и територију БиХ, укључивање тзв. Армије БиХ и ХВО, ради коначног пораза српске војске и српског народа у РХ и у БиХ.

Мање-више је познато како је операција „Олуја“ текла и које су њене последице (око 2000 мртвих цивила, стотине погинулих војника, на хиљаде уништених стамбених и привредних објеката на страни Срба, протерано и етнички очишћено преко 200 000 Срба – становника РСК итд.) Међутим, мање се зна како је тако брзо поражена Војска РСК и зашто није било адекватне војне помоћи од стране РС и Србије. О овим питањима и данас се Срби међусобно жестоко споре.

Војска РСК је била малобројна, али солидно технички опремљена али борбено неприпремљена и неувежбана јер је дуготрајно примирје умртвило и фронтове и јединице; војска слабог борбеног морала; развучена на широком фронту и кордонски распоређена, без снага у дубини територије; стање у друштву које се испољавало кроз велико социјално незадовољство, неефикасност државних институција, политичка спорења и размимоилажења унутар крајишког руководства, те размимоилажење са руководством Србије; профитерство и дезертерство су снажно слабили морал војске и њену борбену готовост.

Напад ХВ уз снажну и фуриозну артиљеријску, ракетну и авио-подршку уз пропагандно деловање (бацање летака у којима се говори о расулу у српском народу и успесима ХВ, „тобожње позивање на гарантовање грађанских права“, како је то рекао сам Туђман, а „дејствовати по насељеним местима по цивилном становништву и принудити га на прогон“), све је то још више деморалисало ионако слабу Војску РСК. Војска РСК као народна, радничка и сељачка војска дубоко је била територијално и локално укорењена, брзо се распадала после првих покрета колона цивила, после губитка контакта са својим породицама, па су се војне јединице сливале у избегличке колоне. Многи војници који су изгубили своје домаћинство, своје имање, који су изгубили контакт са својом породицом постали су неупотребљиви за борбу. Мала и слабо обучена Војска РСК без иједног савезника и било какве војне помоћи, није имала никакве шансе у судару са пет и више пута бројнијим непријатељем, подржаним од мноштва и војних и политичких савезника.

Руководство Србије је рачунало да Војска РСК може бар десетак дана да пружи отпор ХВ. Међутим то се није десило. Војска Србије односно СРЈ, није била у могућности да у врло кратком року изврши све неопходне припреме и радње и да своје јединице стави у борбени погон. Након пада РСК и прогона становништва накнадно ангажовање Војске СРЈ не би дало резултата.

ВРС је била такође изнурена дуготрајним борбама, материјално исцрпљена, бројчано ослабљена са низом слабости које су биле присутне и у Војсци РСК, и као таква није могла благовремено прискочити у помоћ РСК. Истини за вољу уз више жеље, елана и мотива неке мање јединице ВРС су могле дејствовати и бар донекле ублажити патње народа и Војске РСК, међутим ни то се није десило. Након пада РСК и ВРС се нашла у тешкој ситуацији, претила је велика опасност западним деловима РС. Истина је да се ВРС снажно супроставила уадарима ХВ, АБиХ и ХВО и спречила дубље продоре.

Милошевић наговорио Холбрука да позове Туђмана и пренесе му да је Клинтон наредио заустављање офанзиве

106924557355a91b559a8ee361285691 v4 big 409x286 Олуја као средство којим је решено српско питање у Хрватској

По речима Слободана Милошевића тадашњег председника Србије, које ми је лично саопштио (мисли се аутору овога текста, прим. аутора) током нашег боравка у Притворској јединици ХТ, значајну улогу у заустављању офанзиве ХВ на РС имао је он (Милошевић), лично наговоривши Ричарда Холбрука, изасланика америчког председника Била Клинтона, да позове Туђмана и да му пренесе да је наводно лично Клинтон наредио заустављање офанзиве, што је Холбрук и учинио. Међутим, није посве јасно да ли је офанзива ХВ заустављена на овај начин или је сломљена одсудном одбраном ВРС. Мислим да је ово друго значајније, јер је и ХВ посустала, терен је „гутао“ јединице, слабила је нападна моћ, а одбрана ВРС је била све жилавија.

Српски народ и његова војска у РХ и РС доживели су ситуацију да буду нападани и тучени не као целина, него по деловима (што је важан принцип још од Наполеонових ратова, прим. аутора.); није пружен јединствен отпор, отпор свих здружених снага. Велико је питање да ли је то и било могуће. Након рата у РХ и БиХ српска војска, односно Војска СРЈ, боље речено Војска Србије бива нападнута и тучена од стране НАТО пакта, док остатак српских снага посматра шта се дешава.

Страдалне догађаје посматрати као национално страдалништво и историјско искуство из ког треба извући поуке

izbeglice oluja rat rat u hrvatskoj 1355094382 239439 409x219 Олуја као средство којим је решено српско питање у Хрватској

Огромне патње српског народа РСК временом бивају заборављене. Та трагедија постаје лична трагедија појединаца и њихових породица. Међутим, те страдалне догађаје треба посматрати и третирати као национално страдалништво, као историјско народно искуство из кога треба извући велике поуке. У политичкој и геополитичкој арени у којој се сукобљавају различити интереси и у којој је присутно мноштво супростављених интереса више нација и држава, војних и политичких блокова и савеза, у којој се налази и српски народ, морамо бити потпуно свесни мреже у коју смо уплетени и да не постоје праволинијска решења властитих проблема.

Ако са ове временске дистанце посматрамо нуђена решења српског питања у РХ и БиХ, па и на КиМ, онда нам се учини да су многа решења која су одбијена са наше стране била боља, него ова која имамо данас. То се само чини тако. Ево, на пример, „План З-4“, који је наводно био дарежљив према Србима, а који су на крају Срби и прихватили, мада је за то је већ било касно и за другу страну небитно, од стране Хрватске никада не би био прихваћен нити спроведен. Видимо да и данас након више од 20 година од рата Срби у РХ не могу да остваре своја основна грађанска и национална права, када их у РХ има на нивоу „статистичке грешке“. Како су то онда могли остварити 1995. године, макар и по понуђеном „Плану З -4“?

Срби из Хрватске су били највећи наши национални страдалници током ратова деведесетих година. Решавање српског питања у РХ на начин на који је решено, етничким чишћењем, као да су многи дочекали са олакшањем, јер су се неки процеси привели крају. Мало је било ситуација и прилика за Србе да се понашају и по тако лошем принципу „узми или остави“, више је било ситуација у којима су Срби принуђавани да све оставе, и да ништа не узму.

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here