Одговор Аџићу: Позив антисемите Секуле Дрљевића на истребљење устаничке “губе из торине”

Tекстом, под насловом “Секула Дрљевић није био ратни злочинац, али јесте био колаборациониста”, г. Новак Аџић је довео у сумњу сваку помисао да се он озбиљно бави историјом.

Аџићев крупни промашај, који се огледа у тврдњи да је Дрљевић почео сарадњу са Павелићем тек почетком 1942.г., је просто расточио др Растислав В. Петровић цитирањем текстова из усташког листа “Хрватски народ” од 11. и 13. априла 1941. године.

Аџић: Усташе називају Дрљевића “гласовитим лидером Црногораца”!?

Новак Аџић не може оповргнути да је Секула Дрљевић дотрчао у загрљај усташама и Павелићу само два дана послије успостављања НДХ.

Тамо, у Загребу, он није просто “сарађивао са усташама”, већ су га усташе одмах промовисале у будућег фирера Црне Горе, преко тзв. црногорских студената у Загребу, окупљених у Клубу академске омладине „Његош“. Ти “студенти” су написали „Проглас” на дан успостављања НДХ, којег су сјутрадан, 11. априла 1941. године, објавили у усташком листу “Хрватски народ” под насловом “Црногорци траже неовисну државу”.

У њему су, уз поздраве тек рођеној НДХ, објелоданили своју жељу, покличом: “Живио вођа Црногорског народа др Секула Дрљевић”!

Наспорни факт писања усташког листа “Хрватски народ”, гдје је јасно да је Павелић пропагандно пројектовао Дрљевића за фирера марионетске Независне Државе Црне Горе, Новак Аџић не демантује оспоравањем факта, већ етикетама на рачун др Растислава В. Петровића. Испада следеће, Аџић није политички истомишљеник др Петровића, па с тачке гледишта Аџића др Петровић не може бити у праву чак и када цитира голе факте?!

Аџић у прошлом одговору наводи текстове које је Дрљевић објављивао у листу “Граничар”. Да појасним, лист “Граничар” је излазио у Земуну, тада дијелу НДХ, од 1942. до 1944. године као “Тједник за Земун и Сријем”. Радило се о усташком недјељнику, којег Јевреји снажно оптужују да је водио “гнусну антисемитску пропаганду”.

Намеће се питање, како Аџић може да се позива на усташки лист “Граничар”, а др Петровић не може на усташки лист “Хрватски народ” а да, успут, не добије неку етикету од неког Аџића?!

На другој страни, Аџић је у претпрошлом тексту, под насловом “То што је Дрљевић сарађивао са усташама не значи да је ратни злочинац”, цитирао мемоарско- невнички запис „Истина о Блеибургу“ којег је написао Данијел Црљен. Новак Аџић Црљена описује овако: “припадник усташког покрета и функционер у НДХ”, “пуковник НДХ и публициста”. Затим цитира Црљена, гдје он каже: “Међу жртвама Блеибурга посебно мјесто заузима гласовити лидер црногорског народа др. Секула Дрљевић, дугогодишњи политички сурадник двају повијесних вођа хрватског народа Стјепана Радића и Дра Анте Павелића.”

Из мишљења Црљена слиједи да су усташе сматрале Секулу Дрљевића гласовитим фирером црногорског народа, чак и када је истјеран из Црне Горе, што говори о усташкој неодустајности да га по сваку цијену убаце у историју као неку важну, “гласовиту“личност Црногораца.

Дрљевић је нациста и фашиста, а да ли је патриота?

Препоручујући “научном раднику” г. Новаку Аџићу да се више бави чињеницама и анализама, а мање квалификацијама својих неистомишљеника, прелазим на следећу тему.

У прошлом тексту сам цитирао следећи став Новака Аџића: “Др Секула Дрљевић није био фашиста и нациста, по идеолошким увјерењима, већ црногорски суверениста и националиста одбрамбеног типа…”. Тај став је бранио позивајући се на неки непостојећи “научни принцип”.

Цитирајући говор Дрљевића на Петровданском сабору, упутио сам Аџићу врло прецизно питање: ”Ако је, по Дрљевићу, Хитлер ‘европски геније’ и ‘Велики Европљанин’, Мусолини – исто то, и додатно: ‘генијални творац и вођа фашизма’ и ‘генијални ствараоц фашистичке Империје’, по којем то ‘научном приступу и методологији проучавања историјских чињеница, догађаја и актера’” Новак Аџић тврди да Секула Дрљевић није био нациста и фашиста?“

Новак Аџић на ово питање није дао одговор, јер не постоји методологија, научна и ненаучна, по којој се очигледност, да је неко био бучни фашиста и нациста, може изврнути или поништити. Поготово у ситуацији што је Дрљевић био ништавни слуга Павелића, и усташа- који су по бруталности били гори злочинци на Балкану чак и од њемачких нациста. Значи, г. Новак Аџић није упућен чак ни у научне методологије историјске науке, којима се хвали и на које се позива, што говори, нажалост, о његовој незнавености.

Остаје друга Новакова теза- да је Секула Дрљевић био патриота, “црногорски суверениста и националиста одбрамбеног типа”, што такође треба проанализирати! У том смислу, неизоставно морамо направити поређења политичког понашања Дрљевића у Краљевини Југославији, са понашањем послије доласка Италијанских окупационих трупа у Црну Гору 1941. године.

Крупни кадар за разне прилике

У борби против такозване “србијанске окупације”, Дрљевић се у Краљевини Југославији користио разним екстремним и неетичним методама пропаганде. Већ сам раније рекао да је у својим шовинистичким наступима злочине приказивао у “крупном плану”, да би из њих пројектовао мржњу.

Рецимо, бесконачно пропагандно искоришћавање трагедије породице Звицер у, бескрупулозне, пропаганде сврхе. Непрестане генерализације злочина и пострадалих зарад дизања политичке прашине.

У том смислу, Аџић је недавно показао још један екстремни примјер пропагандне манипулације Дрљевића. У том примјеру Дрљевић текстом “слика” емоцијама набијени, епски кадар малтретирања и батињања Стоје Марковић, која се цијелу ноћ са пушком у руци борила против жандарма а ујутро ухапшена.
Ево те “слике” о којој говорим, коју пише Дрљевић под псудонимом “Флавијус”:

“Истога дана око подне провела су је четири жандарма кроз Подгорицу. Руке су јој везане гвозденим ланцем. Црна, бујна, дуга коса пала јој је низ леђа. Њене велике црне очи задржавају своје презриве погледе на варошанима, који ју преплашено гледају испред својих трговачких и занатлијских радња. Високи стас, прси сличне планини, кроз коју је до јучер хајдуковала и снажне мишице чине скоро невјеројатним да млада херојкиња нема још пуних 19 година. Један жандарм удари је три пута кундаком међу плећа. Она паде. Кад ју дигоше погледа гордо око себе и изговори ове значајне ријечи: ‘Сијеците ме на комаде, пеците ме! Нити ћете што од мене дознати нити ћете Црну Гору у ропству задржати!’

Елем, на примјеру породице Звицер, и Стоје Марковић, очито се оцртава пропагандна манипулација Секуле Дрљевића, гдје крупним кадровима, сценама, жели подгријати јавност до усијања. На другој страни, злочине које су чинили комити над цивилима не само да неће овако одсликавати, већ их уопште неће ни спомињати.

Новак Аџић, у оваквим шовинистичким излетима Дрљевића види патриотизам, и то одбрамбени, не видећи неетичност Дрљевићевог скакања по костима и ранама у пропаганде сврхе.

Ако не види, тада ћу представити Дрљевића у другој ситуацији, гдје се јасно оцртава његова политичка ништавност и неморал.

После италијанске окупације, нестадоше злочини окупатора!

Послије ватреног говора којег је одржао 12. јула на Перовданском сабору на Цетињу, у којем је величао као “своје ослободиоце”: “два Велика Европљанина” и “два велика генија”- Хитлера и Мусолинија, Дрљевићу је присјео доручак следећег дана, јер се дигао велики Тринаестојулски устанак.

Тридесет двије хиљаде устаника, разних политичких убјеђења, се дигло против Италијана, третирајући их окупаторима а не ослободиоцима, како их је оцјењивао Дрљевић.

Послије суочавања са устанком, Италијани су кренули у његово гушење. Тада се на Црну Гору, која је имала око 400 000 становника, обрушила силна армија од 100.000 италијанских војника, и додатних 20.000 војника, припадника албанско- муслиманских милиција.

Историчар др Живко Андријашевић у тексту “Импозантни резултати Тринаестојулског устанка, тешки дани за партизане…”, описује гушење устанка на овај начин:

”Италијанска реакција на устанак била је муњевита и снажна. Око 15. јула италијанска војска извршила је концентрацију у рејону Подгорице, да би током наредних дана предузела акције према Цетињу и другим жариштима устанка. Оружани одреди су се повлачили далеко од комуникација или су били распуштени. До 15. августа, читава територија Црне Горе била је стављена под потпуну италијанску контролу.

Током операција за реокупацију Црне Горе, али и касније, италијанска војска спроводила је репресалије над становништвом. Највеће репресалије извршене су у цетињском и барском крају, гдје је жариште устанка било најјаче, док су у другим крајевима Црне Горе одмазде спровођене у мањој мјери. Италијани су углавном стријељали оне за које су имали сазнања да су учествовали у устанку или да су убијали италијанске војнике. Паљене су и куће устаника, а више хиљада људи спроведено је у интернацију.”

Тога момента, када су почеле одмазде Италијанске окупационе армије над народом, више није био одбрамбеног патриоте Секуле Дрљевића да колоритно описује паљење кућа, батињање и стријељање цивила од стране окупационих снага.

Чувени љубимац Новака Аџића, под псудонимом Флавијус, више није хтио описивати жртве репресије крупним планом, и није видио код жртава италијанске одмазде оно што је виђао раније: “Црне, бујне, дуге косе, пале низ леђа. Велике црне очи које задржавају своје презриве погледе на… Високи стас, прси сличне планини, кроз коју је до јучер хајдуковала и снажне мишице…”!

У очима Дрљевића више није било неких нових Звицера, Стоја,…, међу жртвама репресије, да их с набојем емоција описује, и распирује устанак. Је, он то више није видио, нити желио да види, нити му је било интересантно.

Нестали су крупни кадрови подлог Флавијуса, да запале и зажаре народне масе и дају сигнал другој страни да се заустави. Јер, Дрљевић је стао на страну оних који врше репресије и одмазде, и сва му се пирамида зла на којој је градио лажни патриотизам у Краљевини Југославији срушила у један мах.

Етикету “јањичара” Дрљевић узима за себе!

Од почетка Тринаестојулског устанка до краја августа 1941.г. није примјећено да је Новаков “одбрамени националиста” Дрљевић својим текстовима и говорима бранио народ Црне Горе од италијанске одмазде. А када је Флавијус проговорио, десило се чудо, напао је нове комите, који су себе називали партизанима и народним устаницима, и оправдавао злочине током одмазди над становништвом.

У говору, којег је 30 августа 1941. одржао преко Радио Цетиња, Секула Дрљевић је рекао следеће:

”Недостатак интензивног надзора над кретањем сумњивих особа по земљи искористили су енглески агенти, да организују црногорске комунисте, и то помоћу комуниста нецрногораца, већином Јевреја, и да направе завјеру противу црногорског народа и италијанске војске.
Четрнаестог јула комунистички луђаци, по наредби московскога диктатора Ђурђијанца Стаљина, напали су подло, из засједе, поједине малобројне посаде италијанске војске…

Погинуло је неколико италијанских војника. Тиме је италијанска војска доведена у положај праведне нужне одбране и предузела је мјере за муњевито утушење устанка. Страдало је и праведних, али у таквим приликама не може бити друкчије.”

Можете замислити, италијански окупатор је, по Дрљевићу- “доведен у положај праведне нужне одбране”, а страдање недужних грађана овако описује- “у таквим приликама не може бити друкчије”!?

Дрљевић није гушења устанка од стране Италијана описивао онако како је радио раније, а радио је овако: “На неуспјеле устанке одговорено је казненим походима војске и јањичара на сва племена, која су судјеловала у устанку. Спаљивале су се куће и уништавала покретна имовина… Одрасли чланови породица, које су судјеловале у устанку, били су по затворима, у којима су у највише случајева поубијани.”

Некада је борце против комита Дрљевић класификовао “јањичарима”, а овај пут је сам, по истој класификацији, одлучио да буде “јањичар”. Прије 1941. Дрљевић је описивао да су комити јуначки из засједе нападали жандарме, а сада говори да су устаници “напали подло, из засједе, поједине малобројне посаде италијанске војске…”.

Испољавајући антисемитизам, он тврди да је устанак “јеврејска завјера”.

Дрљевић устанике назива “комунистичким луђацима”, мада је некада комунисте бранио пред судовима. Не обазире се на чињеницу да је од 32.000 устаника Тринаестојулског устанка било око 7.000 комуниста и 25.000 некомуниста, јер то значи да нису устали само комунисти већ сви, а то му не одговара.

Дрљевић је фактички издао сваку идеју за коју се борио, ма које природе она била, само му је још преостајало да позове Италијане на борбу против устаника, па да себе поруши темељно и без остатка. Он је и то урадио! Без разлога, јер тада још нису почела тзв. “лијева скретања”, тако да се није могао “вадити” на злочине дијела устаника против цивила. Значи, ни ту није имао никакавог олакшавајућег фактора” у виду повода!

Тријебљење губе из торине није злочин?

У наставку говора, Секула Дрљевић је устанике назвао губом из торине, коју треба истријебити. Ево тог сегмента:

”Истина је да је комунизам међународна болест, од које Европа болује већ неколико деценија. Али је сигурно да ће Европу од те болести за вазда излијечити побједоносне армије сила осовине, које су већ на прагу Петровграда, Москве и Кијева, али црногорски народ мора сам себе од те болести лијечити.

Црногорски народ мора добро уочити да је ово сада већ други случај да неки његови школовани, а највише полушколовани, синови претварају домове црногорских сељака у згариште. Већ по други пут доказују да су изгубили органску везу са Црном Гором и њеним бригама, и постали свачији, само не црногорски.

Црногорски народ, да, би осигурао Црну Гору и своју будућност, мора са њима озбиљно и коначно обрачунати на овај или онај начин… Позивам црногорски народ, а нарочито црногорске сељаке, да учине све, да што прије истријебимо губу из торине. То је једини пут ка срећној будућности.”

У овом дијелу говора Дрљевић не оптужује италијанске трупе, већ устанике, да су они ти који ”претварају домове црногорских сељака у згариште”!

Али, главно је то што Дрљевић у говору позива да се са устаницима “мора озбиљно и коначно обрачунати на овај или онај начин…” и закључује мисао јасним позивом:”Позивам црногорски народ, а нарочито црногорске сељаке, да учине све, да што прије истријебимо губу из торине.”

Са овим што је рекао, са позивом на обрачун са сопственим народом, на њихово истребљење, знајући да је сва Црна Гора била учесник устанка, Дрљевић је рекао оно што нити један квислинг у Европи није рекао.

Послије оваквих Дрљевићевих баханалија, бесконачног зла којег је исијавао, Новак Аџић брани Дрљевића на овај начин:

”Секула Дрљевић није био ратни злочинац… Свако је невин док му се правоснажном пресудом у законитом судском поступку на којему је имао право на одбрану не доказе кривица.”

Па ето, нека сада Аџић јури “законске поступке” када се ради о Дрљевићевом позиву да 120.000 окупационих трупа „истријеби губу из торине“ у Црној Гори! Мада, чини ми се да Аџић покушава моралну поганштину оправдати недостатком законске пресуде, што је крајње недостојно с моралне тачке гледишта.

Аџић је побркао појмове, јер осим државног суда постоји и суд јавности, који је за неке личности оштрији него државни суд. Када неко, за ружна дјела и позиве на обрачун са становништвом- добије од јавности статус моралне гњиде, ту га никакви судови не могу оправдати.

Дрљевић је све издао што се могло издати, само није издао свој екстремизам и хушкање на сукоб, скакање по костима мртвих и живих- које би желио видјети мртвима. То му је била једина константа, која се завршила када су му дошли ловци на нацистичке главе, они на чије истребљење је Дрљевић позивао 30. августа 1941.године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: