Од последње српске енклаве у Црној Гори до Новог Зеланда

Драгана је преминула кад је имао 13 година, свака победа њој је посвећена, а сви знамо да га она прати – каже отац младог српског нападача Драгиша.

Прича за Холивуд, за Оскара. За филм, који би био трагедија, са хепиендом. Да, погодили сте, тема је светска титула репрезентације Србије до 20 година на Новом Зеланду, али главни јунак је момак, који је учинио много да се ова дружина нађе на крову света – Станиша Мандић.

Момак од 20 лета, рођен тик уз обалу мора, у пределу кога су широм света учинили познатим што се спорта тиче пре свега – ватерполисти. Али, ето догодило се и то да Херцег Нови, како су му однекуд у скорије време дали надимак „последња српска енклава у Црној Гори“ добије и светског првака у фудбалу. Момак за понос свих у невести Јадрана, момак који је до светског трона дошао кроз трње, али буквално тако…

„Тешко ми је када погледам уназад и сумирам кроз шта је све прошао, али мојој срећи после светске титуле нема краја – после чудесног успеха на Новом Зеланду прича Драгиша Мандић, отац Станишин, познат као један од најбољих фудбалера у историји Херцег Новог. – Само ми знамо шта се све дешавало, али самим тим сам и бескрајно поносан.

А Станиша је кренуо са пет година. Не у базен како су то урадили многи његови вршњаци, већ на фудбалски терен, један од најпознатијих у том делу Боке, на Камено (место надомак Херцег Новог) где је одрастао. Познато као место најбољих турнира у малом фудбалу Станиша је гледајући оца Драгишу желео само једно да – постане фудбалер. И постао је. Најбољи на свету…

Једини без менаџера

Оно од чега многи заљубљеници у фудбал на овим просторима страхују после освејене титуле је да ће сада разноразни менаџери растурити ову екипу, да ће се златна деца нашег фудбала продати и да ће кренути низбрдо…

„Станиша једини од свих репрезентативаца из ове генерације нема менаџера. Ја сам тај који му води каријеру, али све радимо у договору. Због тога сам сигуран да нећемо направити погрешан корак, да ће тек да каже праву реч на терену – каже Драгиша.

„Кренуо је да ћушка лопту у мојој фудбалској школи „Манда“. И растао из дана у дан у правог фудбалера. Ипак, највећи утицај у том раздобљу на њега је имао Милан Вуковић Пиле. Његов први прави фудбалски тренер, ето и човек коме је Станиша са Новог Зеланда посветио златну медаљу и трофеј. Једноставно, то је била прекретница.

Али, у породици Мандић тада су све очи биле упрте у старијег брата Немању. Таленат, већи него Станиша, дечкић за којег су тада српски суперлигаши већ показали интересовање… И све је у том тренутку личило на фудбалску бајку, али како то већ бива у животу, један ружни трен, трагичан, уздрмао је Мандиће…

„Са 13 година Станиша је остао без мајке Драгане. Изненадна смрт много је утицала на њега, а посебно на старијег Немању, који је већ био на прагу Војводине. Па, Станиша дан-данас када постигне гол, направи прстима срце и погледа у небо. Суза се појави у оку, сећања му навиру, зато је и све у фудбалу до сада посветио мајци. Свака победа је њој посвећена, а сви знамо да га она прати…

Отац Драгиша тада чини пресудан корак у Станишином развоју. Пакује кофере и из родног Каменог, са два сина се сели у Нови Сад. Година и нешто у Војводини, потом две у Раду и најзад селидба у Чукарички.

„Већ док је био у Раду изборио се за дрес репрезентативца, потом је уследио трансфер у Чукарички где је потписао професионални уговор који га и данас везује за клуб са Бановог брда. И за то време ушао је у националну селекцију и кренуо је његов развој на том плану.

А, тамо учинак поново за незаборав. Гол Турцима за пласман на Европско првенство, потом Бугарима за одлазак на Светско првенство, а на Новом Зеланду погоци Малију и у финалу Бразилу уписали су га у историју српског фудбала златним словима.

„Чули смо се неколико пута док је био на Новом Зеланду. Цимер је са Сергејем Милинковић-Савићем, њих двојица су задужена за атмосферу у екипи. Знате какав је Станиша, много скроман дечко. Када ја кренем са критикама, саветима, кад пренаглим, каже ми – полако тата, шта ти је… Биће све, полако. Момак за пример, за десетку је Станиша.

Драгиши је срце пуно, баш као и свим Новљанима. Херцег Нови већ два дана слави светско злато Станишино…

„Да, чујемо се. Камено се орило од песме, јело се и пило… Кафићи су били пуни, захваљујем им се на подршци. И не само њима… Станиша је заслужио да дође на кров света – не оставља никакву дилему Драгиша Мандић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: