Од личности до маске

У дневничким записима, које је Борислав Пекић писао in continuo скоро цијелога живота са аскетском преданошћу, негдје средином седамдесетих година, осврнуо се и на ризике симулације код инсеката позивајући се на Дарвинове увиде са његових природњачких путовања.

Тако Sphinx и Callima, ма како се својски трудили да глуме да су гранчица или увели лист како би заварале и одбранили се од комшијских предатора, увијек остају оно што јесу, гусјеница и лептир. Ако је то у ентомолошком свијету оправдано, јер је то једини начин да останете оно што јесте, да мимикријом заварате да нијесте оно што јесте а што и други знају да јесте то што сте, у људском свијету ствари су мало компликованије. Човјек претварајући се и прилагодјавајући се новој улози, конвертира из нечега или боље рећи некога у ништа или никога постајући трајно оно у шта се глумом уживљавао. И ту имамо традицију великог и сјајног глумишта са антологијским улогама.

Могао бих набројати неке од савремених најзначајних глумачких остварење али бојим се да би се одмах неки препознали па ето драме суочавања са бившим самим собом. Ма како се невјештом и непажљивом читаоцу чинило да је ријеч о о епизодним и карневалским улогама ствар је озбиљнија јер није само ријеч о глуми већ о својеврсној девалвацији хуманитета или о деволуцији човјечности. Јасно је да свако може понекад глумити да је неко други, углавном бољи пред другим али стално и пред самим собом могу само изузетни. Можда је и зато у канонском праву Православне цркве једна од канонских сметњи за ступање у клир била и да кандидат не може бити глумац. Али како се може нешто што је стварно и живо као личност претворити у сурогат тога у лик и остати трајна одредница носиоца маске? Једна мала књига, библијица рекли би Грци, коју сам прочитао као студент и која ми је током касније академске каријере служила као филозофско теолошки бедекер, а коју сам радо и често због једноставности и прегледности увида препоручивао студентима, откривала ми је један други хоризонт заснован на аутентичности постојања и на немогућности корупције живота. Ријеч је о књизи „Од маске до личности“ Јована Зизјуласа митрополита Пергамског и једно вријеме предсједника Атинске академије којег сам касније и упознао током свог полудеценијског боравка у Грчкој. Свега онога што је у тој књизи било, да је личност плод заједнице, могућност да постанемо из ничега нешто односно неко, да нас утемељујући чин креационистичке космогоније доведе до пуноће постојања као близине и интимности другости другога, таман толико изван књиге није постојало ни трагова таквог односа. У тој паралакси онтологија се претварала у онкологију а персоналност у патологију.

Ма како се трудио да рационализујем тај хибрис и доведем га у неки смишљени дискурс у којем бих могао опстати и живјети, све ми је теже то полазило за руком. Није од помоћи ту ни Чеслав Милош са његовом вивисекцијом заробљеног ума у тоталитарним друштвима јер оно што је заробљено или затворено може се и ослободити или поправити како је то у механистичкој верзији комунистичке елите изведено на случају Голог отока. Не, у црногорској стварности глума коју је тај облик кетманизма породио довело је до трајне и непоправљиве контузованости. Није довољно само у тој хибридизацији живота изградити нови идентитет на масци већ је нераздвојиви дио тога процеса био и покушај да се и онај други на чијем се идентитету и засновало моје постојање уништи и разори. Тај феномен имеле разара и могућност било какве заједнице или шуме и ствара унивокални театарски простор на коме су могуће бескрајне сценске импровизације. А тамо гдје је глума заснована на импровизацијама и живот је замјењен позориштем а личности маскама. Сјећам се како су покојни Данило Лазовић и Павле Вуисић пред неком сценом у филму, сједећи у импровизованом бифеу, погледавши се рекли: Хајде да ово одиграмо али да не глумимо. Скидајући своје маске можда ћемо и моћи узвикнути видјевши једнога дана да је и цар го.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: