Обезимењавање језика
Да ли је гријех питати?
Да ле је гријех питати који је то језик којим питаш да ли је гријех питати који је то језик..?
Алегорије намјеравају да кажу само то да је неразумљиво оно што је разумљиво, а то ионако знамо. Али, проблеми против којих се боримо свакога дана, сасвим су друкчије нарави. Једном је неки човјек (неки попут мене), поставио ни мање ни више него једно питање: одакле толика тврдоглавост, и упорност, и смјелост да уопште ишта питате. Да, да уопште питате. Откуда смјелост да и у ово вријеме ишта питате, па и о „Декларацији о заједничком језику“.
Откуда смелост да питате о „државним удару“ и прије, и после „државниг удара“. Нарочито, одакле вам смелост да питате о „државном удару“ послије „државног удара“? Ако само слиједите алегорије, сами ћете постати алегорије, те тако ријешити све своје проблеме које гомилате попут алегорија, заправо, које гомилате као Јонеско столице.
Један други човјек, са друге стране трга, благо окрећући главу, прокоментарисао је:
„Кладим се да је и то алегорија“.
Укосо замичући иза угла једнопартијског Парламента, опет је први узвратио:
„Побиједили сте“.
Други је промрмљао: „Али, само, алегоријски“.
Први се повратио иза једнопартијског Парламента (ако је могуће да таква скаламерија постији, и у језику и иначе, физички…), и рекао: „Не, у стварном животу. Алегоријски посматрано, ви сте изгубили“.
Јесте, ви сте изгубили, али ви сте и на власти.
Да ли је гријех питати за брата, пита Меша Селимовић?
„Декларација о заједничком језику“ потписана је у Сарајеву. Да су имали мало више талента, „Декларацију“ је требало потписати у Јајцу, или у Дрвару. Да је „Декларација о заједничком језику“ потписана у Столицама, то би већ личило на апсурдност јонесковског типа. Овако, довољне су и кафкијанске алегорије.
Како је име том заједничком језику, који води порекло, свакако (и нужним начином што рекли стари философи), из једног заједничког језика. Тачно је да се ради о заједничком језику, и тачно је да је то један заједнички језика. Али, који? Али, аман за амна, који језик. Лијепо би одзвањало са неког моста на Миљацки: аман, аман, на којем језику пјевам, ааамааан..?
Волим да прошетам около, другом обалом Миљацке, и мало заобиђем тему. Хоћу рећи да на овом мјесту напуштам текст. Сасвим слободано коментаришем, па макар коментар означили као националистички. „Декларација о заједничком језику“, мени, господо потписници, личи на југословенство. Личи на оно југословенство у којем се сви изјашњавају као Словенци, Хрвати, Мађари, Албанци, Црногорци, Муслимани, Македонци, Горанци, Роми, али само Срби, само Срби, (било је „пожељно“, и „паметно“) да се изјашњавају као југословени. Тако је у многим случајевима и било. (Потписник ових редова имао је великих проблема што се у Брозово вријеме, као војник, потписао – Србин из Црне Горе). Или, или, што рекао дански Сократ: „Декларација“ ми личи на братство и јединство, с тим, што су у том братству и јединству, Срби увијек главама плаћали цехове. Речено је и да је југословенство, и братство и једнинство – гробнице Срба. Гробнице и прије и после „државног удара“. Једном ће се нешто звати и мјерити и по овој спрдњи од „државног удара“, којега нико није покушао извести изнутра, него, аман, споља. Таман је тако и Тито научавао да је непријатељ споља, а изнутра цвјетају бијеле љубичице. Јесте, унутра бијаху бијеле љубичице, и убице..!
Питамо: да ли су ово ријечи националисте, или шовинисте, или лингвисте: „Штокавски дијалекат је настао на територији средњовековне Србије“. То каже академик, и велики научник Павле Ивић. Да ли хоће, господа потписници сарајевске „Деклерације о заједничком језику“ да, можда, полемишу са академиком Ивићем. Вук је нормирао језик „за Србе сва три закона“. Која закона, господо потписници „Декларације“? Која закона? То вас пита националиста који потписује овај текст, из којег је у једном тртенутку изашао, и прошетао Шантићевом баштом.
На крају, будући да се враћам у текст да бих га потписао, питам: говори ли ишта и то што је „Декларација о заједничком језику“ написана, и потписана латиницом.
П. С.
Поштовани публикуме, никаква додатна и накнадна памет вам не требује. „Декларација о заједничком језику“, у сваком случају, окренута је против Срба и српског језика.
Христос се Роди!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Апропо југословенства: а што ти, Бећир ага, мислиш да Срби потегну питање „геноцида над Србима југословенством“?
пар вицева, не треба превод…
Водоинсталатер у Будви улази у зграду и пита:- Извинт’е, ђе је стан
Шћепановића?Комшија одговара:- Шћепановићи су одселили прије два
мјесеца.Водоинсталатер се почеша по глави и рече:- Ето што ти је
човјек.
Каже хитно, а кад дођеш – њега ниђе!
Две жабе у бари.
Једна је потпуно мирна, а друга стално скаче, дивља по бари…
Прва, мирна, жаба:
– Крек?
Друга, дивља, жаба:
– Јок, спид!
Човек звони дуже на капији дворишта. Иза куће докаска огроман пас,
приђе капији и рече људским гласом: – Што си легао на звоно, кад видиш
да никог нема? Кад чу пса, човек се уплаши, зграну се и паде у
несвест. Мало касније, човек устаде, поче да се отреса од прашине и
упита пса:
– Слушај бре, јел ти умеш да лајеш?
– Наравно да знам, али нисам хтео да те плашим
Која се животиња после своје смрти окрене барем 300 пута?
Овца.
Како се оглашава црна крава?
– Муууууу, меен!
Шта то има четири ноге, једну руку и скакуће?
– Весели питбул теријер.
Шта раде пилићи у кафићу? – Пију, пију, пију…
Шетају слон и слоница и држе се сурлама. Слоница га упита:
– Драги, да ли ти мене стварно волиш или ме само вучеш за нос?
Поједе рода жабу и одлете. Негде у ваздуху жаба се јави и упита:
– На којој смо висини?
– На 600 метара.
– Не сери!
Неколико јунаца пасу на ливади. Одједном, у суседном дворишту се
појави млада јуница. Сви јунци се стуштише према огради, и намери да
је провале и окористе се младом „пилетином“. За њима каска оматорели
бик. Упита га један од младића: – Шта је, ћале, и ти би да се омрсиш?
– Ма јок, него кад ви провалите ограду, барем ћу да се слатко наједем купуса!
Хвали се једна кокошка другој:
– Ја носим јаја само прве, а ти увек друге класе!
– Јес, боли ме уво. За пола динара разлике да добијем шуљеве!
Преко седам мора, иза седам гора, преко седам река и седам језера,
живи један змај. Једног јутра, изађе змај из пећине, протегну се и
рече:
– Бре, у којој ја вукојебини живим!…
Зашто буљина (сова) има буљаве очи?
Има тврду столицу.
Срела се два пужа.
– Шта има ново, стари мој?
– Ма, не питај! Јурим ја шумом, кад, одједном на сред пута изникну печурка!
И ја – звек!
Вози тип мотоцикл и грудима налети на врапца. Заустави мотор, погледа
врапца и установи да је још жив, мада у несвести. Стави врапца у недра
и однесе га кући. Кад је стигао, стави врапца у кавез, сипа му воду у
појилицу и намрви мало хлеба. У неко доба, врабац се освести, погледа
око себе и
процеди:
– Решетке, хлеб и вода. Мора да сам убио мотоциклисту!
Једна кокошка прича другој кокошки:
– Ц-ц-ц-ц! Мица мора да има много високу температуру.
– Откуд знаш?
– Од прекјуче носи само тврдо кувана јаја.
Ухвате 3 педера девојку у шуми.
Двојица је држе, а трећи јој прави фризуру.
И Албанија увела санкције Русији.
Ех, Руси, што сте се дрогирали, дрогирали сте се…
Учитељ пита ђаке:
– Ко зна да наведе неки пример за случајност.
Из последње клупе се зачу Перица:
– Мој тата и мама венчали су се истог дана!
бошњачки, босански, црногорски, монтенегрински и безбројне њихове варијанте имају исту вриједност, исто поријекло и исто трајање… Зато таквим измишљотињама не треба поклањати ни најмању пажњу и озбиљност.
Давно испричана прича, али је очигледно морамо понављати, шта да се ради. Добра она Комунистичка: туђе нећемо, своје не дамо! Не дајмо Срби, ни језик ни цркву, ни историју, не дајмо слободу.
Vukane, Ti, a i ovaj nesrecni rasista Becir, ne samo sto ne date nista, vec cerate druge da prihvate – na silu – to nista. Objasnite nam kojim jezikom su govorili Hrvati prije srpskog, odnosno, kako su Hrvati naucili srpski od Srba (koji nikada nijesu vladali Hrvatskom)? A i zasto bi uopste uclili tudji jezik pored svojega?
Tajna je naravno u tome da je jezik Srba, Hrvata, Bosnjaka i Crnogoraca jedinstveni – i pravilan naziv bi trebao biti „juznoslavenski“. I tako je i trebao da se nazove i u bivsoj drzavi – da nije bilo neznavenih politicara.