Насловна Поглед Oбамино “прање“ биографије

Oбамино “прање“ биографије

0
ПОДИЈЕЛИ

Шта је заједничко Мухамеду Алију и Бараку Обами? Осим боје коже, апсолутно ништа. Чисти антиподи. Зато се опраштање америчког председника од онога који је на коцку ставио све одбивши да оде у Вијетнамски рат не може другачије схватити него као „прање“ сопствене биографије.

Само дан пре коначног одласка Мухамеда Алија у легенду, претходио је још један покушај спасавања части добитника Нобелове награде за мир у свету који је то „признање“ добио на вересију пре него што је практично и засео у Белу кућу.

„Сједињене Државе ће се залагати за решавање кризе у Сирији политичким средствима и неће проливати тамо крв, понављајући грешке из прошлости“, рече Обама дипломцима Војно-ваздушне академије у Колораду. Одабрао је право место за такву поруку.

Наравно да је мислио на проливање америчке крви. Да је бринуо о сиријској, либијској… Тамо се не би ни ратовало.

Приметио је самохвалисаво да „ниједан амерички војник није увучен у још један грађански рат на Блиском истоку“. Ваљда је хтео да каже да га, осим Нобелове награде, то раздваја од његових претходника. Он је ратовао са безбедне удаљености од преко 10.000 метара, из ваздуха.

Мухамед Али је, такође, водио борбе, али само у рингу. Даље од племените вештине није хтео, чак и када је морао.

„Немам проблема са Вијетконговцима. Они ме нису назвали црнчугом. Нећу да путујем 16.000 километара да бих учествовао у убијању и паљењу других људи само да бих помогао доминацију белих робовласника над тамнопутим људима широм света. Ово је време и доба када такво зло мора да нестане. Зашто бих бацао бомбе и пуцао на смеђе људе у Вијетнаму када су такозвани црнци у Луисвилу третирани као пси и одузета су им основна људска права“, изјавио је Али одбивши 1967. да оде у Вијетнамски рат. Његове изјаве су биле инспирација младим Американцима да се и они успротиве рату.

Претходно је због угњетавања црначког становништва Америке 1964. јавно прихватио ислам и име Касијус Клеј променио у Мухамед Али.

А још пре тога, златну медаљу освојену на Олимпијским играма у Риму 1960. године, Клеј је из протеста бацио у реку Охајо због тога што му је било забрањено да вечера у једном „белом“ ресторану.

Није бринуо о томе како ће промена имена утицати на његову професионалну каријеру, као ни четворогодишња забрана наступања.

А остаће упамћен као први и једини троструки шампион света у супертешкој категорији. „Највећи“, како су га с правом звали, током изузетне каријере имао је 61 борбу. Победио је у 56! У 37 нокаутом.

Зато тако лицемерно звучи Обамина ода Мухамеду Алију.

„Његова победа нам је помогла да се навикнемо на Америку коју данас познајемо. Мухамед Али је уздрмао свет, и свет је због тога бољи. Сви ми смо бољи због њега“, рече Обама.

Обама као обмана

Како би тек изгледала Обамина политика да због Алија није постао бољи? За његовог мандата САД су, што директно, што индиректно, заратиле и век уназад вратиле не само Либију и Сирију него и највећи део арапског света на северу Африке и на Блиском истоку. И о јаду забавиле свет који тражи начин да се из проблема изађе. Колико је то људи платило животом, колико је земаља разорено, политички дестабилизовано и привреда уништено. Биланс тешко да ће скоро моћи да буде сведен.

Свој други мандат завршава посвађан с Русијом, постављањем противракетног штита у Европи и гомилањем својих НАТО војника на њеним источним границама, али и у нимало наивним препуцавањима са Кином у Јужном кинеском мору.

Само су наивни могли да помисле да ће први црни председник САД, први пут на ту функцију изабран 2008. године, донети свету нову наду у мир, како се то у општој еуфорији сматрало. Један од ретких скептика био је тада премијер Русије Владимир Путин, који је упозорио да се „највећа разочарења рађају из великих нада“.

Иоле бољи познаваоци политичких прилика знали су да је Обама био одабран да побољша имиџ земље, што му је у почетку ишло за руком. И ништа више од тога. Америчка спољна политика је константа. Само 25 година по стицању независности, већ 1801. амерички Конгрес је одобрио војну акцију против Бербера на обалама данашње Либије. И тако редом, до данас, све у име борбе за демократију, слободу, заштиту људских права, а зарад сопствених интереса. Како је за америчке председнике рекао једна од њих, чувени Френклин Рузвелт: „Председници се не бирају, они бивају изабрани“.

Одабирају их представници крупног капитала, великих корпорација да би бранили њихове интересе интервенишући кад год устреба широм света. Отуд Обамино „прање“ биографије на крају мандата. Да оправда Нобелову награду за мир коју је добио на часну реч коју није одржао.

Кога је за то брига? Да има бриге за право и правду све би било управо супротно. „Нобела“ за мир би уместо кућног притвора и одузимања титуле добио Али.

Али њему сигурно до таквих награда није било. „Знам где идем и знам истину. Не морам да будем оно што ви хоћете да будем. Слободан сам да будем оно што ја хоћу“, као да и одозго поручује.

Један је Али. Зна то и нобеловац Обама.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here