О правима српског народа

Напредни клуб из Београда издао је седми по реду годишњи извјештај о политичким правима српског народа у региону. Корице овогодишњег извјештаја по трећи пут су црне боје. Откад клуб посматра стање политичких права српског народа, стање није било овако тешко и лоше.

Српски народ у Босни и Херцеговини је под непрекидним притиском из Сарајева и Загреба, али и из Брисела, Лондона и Вашингтона. Република Српска је једини политички ентитет у Европи чија је аутономија непрекидно угрожена и умањивана. Захтјеви из Брисела за увођењем централног министарства пољопривреде, укидањем полиције ентитета, увођењем једне изборне јединице приликом примјене пресуде по тужби Сејдић-Финци (како би умјесто Рома или Јерејина као припадник мањина у предсједништво био биран Бошњак), као и за успоставу судства у коме хегемонију врше Бошњаци, за циљ немају стварање „функционалне државе“ (јер таква права уживају многе федералне јединице у Европи), нити модернизацију. Циљ су обесправљивање, асимилација и, ако буде потребно, прогон српског народа. Срби у Федерацији БиХ немају ни дио права која уживају Бошњаци и Хрвати у Републици Српској, нису чак успјели ни да им омогуће не само демократску већ ни формалну заступљеност у парламенту. О просвјетним или културним правима и да не говоримо. Треба нагласити да на годишњицу злочина у Сребреници у Поточарима није био безбједан ни српски премијер Вучић. САД и ЕУ не само да на све то нису обратиле пажњу, већ су њихови медији налазили оправдања за насиље.

У Хрватској стање никада није било горе. Човјек који је убијао српске цивиле у Пакрачкој Пољани и Вуковару постао је почасни грађанин овог града. Хрватска предсједница није била спремна да дође на обиљежавање седамдесете годишњице пробоја јасеновачких логораша на дан централне манифестације, али је у Блајбург пожурила и стигла на вријеме. Поред других непримјерених изјава, двапут је Војводину означила као независну државу, која постоји поред Србије. Прије двије године ХДЗ је покренуо погромашку кампању против ћирилице… Ова шовинистичка борба за коју само у Бриселу не разумију да нема везе с мањинским већ са људским правима, билајејош перфиднија пошто је за циљ имала политичку рсхабилитацију за корупцију осуђеног ХДЗ-а, То је побједом Колинде Грабар Китаровић и постигнуто. Сада је пред изборе, милитаризацијом хрватског друштва, контроверзном војном парадом усред Загреба, владајући СДП ушао изборну кампању, а његове вође су избјегле да их вређају у Книну. Унутрашњи проблеми хрватског друштва удаљили су Балкан од помирења. Ердутски споразум није спроведен, аутономни котари нису успостављени, имовина није враћена… Права српског народа су мања него икад после смрти Фрање Туђмана.

У Црној Гори Срби не уживају ни права националне мањине. Има их 34 одсто, а чине свега 7,3 одсто запослених у јавној управи. Црна Гора је једина европска држава чији премијер сматра за потребно да изјави како његова мисаона матрица „није да протјера Србе из Црне Гор,е“. Ипак, изјавио је и да у Црној Гори постоји „туђински језик“ који неко жели да наметне умјесто „свог црногорског“… У Црној Гори православна црква нема пуна права и неки њени свештеници су прогоњени. Црна Гора притом није демократска држава, што је доказано на предсједничким изборима и попису.

У Албанији и Словенији Срби не уживају ни права нациналних мањина. На Косову и Метохији Срби су под притиском владе у Београду ушли у владу гу којој нису имали ни симболичан утицај. Народ и елита косовских Албанаца повели су кампању мржње против потпредсједника владе „Репубљик Косова“ Јаблановића звог једне једине ријечи којује изговорио. Он је данас на суду као шовиниста, смијењен је, а Србија ништа није предузела. Срби имају мање права него прије годину дана. Бриселски споразум није примијењен у сегменту везаном за Заједницу српских општина. Није основан Специјални суд за злочине тзв. ОВК. У Македонији, упркос учешћу Срба у влади, трају кампање против асимилације коју Срби (њих два одсто!) наводно спроводе над већинским Македонцима, као и за рушење споменика цару Душану. Архиепископ Јован Шести је коначно пуштен из затвора, али није рехабилитован. Напредак у политичким правима Срба постигнут је у Мађарској гдје је Фидесова влада коначно омогућила некакво парламентарно представљање мањинама, као и стално финансирање њихових установа. Стање је прилично добро и у Румунији.

Најгоре је што Србија под владом Александра Вучића све мање брине о правима српског народа у региону. Угашене су установе које се њима баве. Није било трајне политике и свака активност је била маркетиншка у вријеме обиљежавања двадесете годишњице „Олује“ или изрицања пресуде по тужби Републике Хрватске за геноцид… Напослетку је, по правилу, Србија прихватала политику СР Њемачке, и то се види по непоштеном односу званичног Београда према најављеном референдуму у Републици Српској.

ПИШЕ:ЧЕДОМИР АНТИЋ,  ИСТОРИЧАР И ДОЦЕНТ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ У БЕОГРАДУ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: