О дану који тек што није
Биће да нисам једини коме се чини да количина увреда и понижења којима је изложена наша земља расте геометријском прогресијом те да се инциденти који нарочито рањавају душу а младе тјерају напоље, дешавају на сад већ недељном нивоу.
Црногорска бандијера понад Кнез Михаилове (Фото: Н. М.)
За разлику од црногорског дона који се ту и тамо појави у медијима али као господарски дух стално лебди над повјереном му копненом територијом и водама, премијер бивше југословенске републике Србије не силази са првих вијести, као ономад Милошевић, коме је још и преостало било нешто географије.
И док потонула земља наочиглед тоне ка дну што пословично не постоји, он не престаје да казује да само што није. Ово што преживљавају наша чула вида и слуха и додира с новчаником, одавно је срасло с патологијом по којој ми и даље љубимо земљу коју смо изгубили.
Како је могуће да сваког али сваког дана слушамо како ћемо за пет, па за десет, па за сто педесет година бити дио Европе, а треба да претпоставимо да ћемо мантру о дану који тек што није – слушати сваког дана до свршетка времена?
Ко то, мајци, може да издржи, од оних који нису емигрирали?
Не бих рекао да ја то више могу. А никад нисам промишљао о томе да емигрирам. Остајем овдје. Под сунцем нашег неба.
Србија и Црна Гора постала је – чином чекања – дијелом Европске уније, само што то нико из Европске уније није обнародовао.
Питам ових дана за европски дом у Бриселу или пак Берлину увијек спремне Хрвате да ли заиста, али оно баш, вјерују да су дио ЕУ, са све оличењем уређености и просперитета – Бугарском и Румунијом?
Вјерују. Чујем их како говоре.
Али једнако савјетују, у тренуцима у којима им је спознаја бржа од опреза, да се нико од нас не би повео за њиховим пак примјером. Изгубићете себе, сусједски поштено кажу. Шотовоче, испод гласа.
Србија и Црна Гора презентаће се у клетом ЕУ раму таман ништа не учиниле од свега што се за улазак у Унију потражује. По бугарском и румунском рецепту. На страну услови.
ЕУ блефира да има времена на претек, а заправо јој се врашки жури. Ради се о замјени теза, јер Србија и Црна Гора неће ући у Европску унију ни кад/ако уђе у Европску унију. Као ни Хрватска, као ни Румунија, као ни Бугарска што нису ушле. А као ушле су…
Но то о чему нас Дневник сваког дана обавјештава, за колико смо ближи ЕУ интеграцијама, јесте анестезија.
У вези с даном који тек што није.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Slažemo se, ni ja nisam ljubitelj briselske „Kominterne“ ili „Velikog brata“, kako ga već ko doživljava, nakon ove epizode sa izbjeglicama, možemo ih nazvati i „Rajh“! Razlika je, međutim, u tome što je iz vizure „crnogorskog šovinističko-asimilatorskog melting pota“ apologetski stav prema EU, a još više prema zločinačkoj NATO alijansi nešto što je, kako bi to rekle podgoričke i druge sponzoruše, „must have“!
Lijep tekst. Dosta tacan – moram priznati da ni ja nijesam ljubitelj EU. Doduse jesam za to da se usvoje pravne institucije i zakonodavstvo EU. Medjutim, nije mi jasno zasto autor uporno povezuje CG sa Srbijom? Mi nijesmo vise jedna drzava. Fala Bogu, svako danas ima svoj put. I svoju sudbinu.