Нова књига поезије Ранка Јововића: „Издахнућу на балкону“

Таман кад се помисли, ова последња књига Ранка Јововића је ремек дјело, за неколико мјесеци изађе нова, која је за копље престигла ону предходну. Одакле толико вулкана у стиховима, шта је извор гејзиру мисаоности која пара небо, одакле толико храбрости и бескомпромиса, такве жеље да се промијени свијет који је далеко од сваког идеала људскости, како се није уморио од толиких ветрењача.

 Пише: Марина Јочић

Ранко Јововић је храст, онај стољетни, који своје гране генерацијама позајмљује за бадњаке што размичу тмину ропства и незнавености, храст дубоко укоријењен у земљу предака, који својим жилама испија подземне воде пуне суза, крви, зноја, кроз које теку тужбалице и лелеци, бојни покличи и тихе туге никад подјармљених, увијек гладних слободе, части, витештва. Храст који се винуо у небо и додирује Сунце, и с Богом је на ти, и који се понекад препадне, колико с те висине види. Не страхује за себе, тога нема у његовом срцу. Страхује за народ свој, за свијет који се пропоганио, лишио свјетлости вјере и љепоте љубави.

Да, чини се да нема другог објашњења за поријекло нове књиге стихова под називом Издахнућу на балкону у издању Српске књижевне задруге из Београда.

Воли Ранко свој народ и доказује то у истоименој пјесми, тај свој народ који је и кукаван, и кукавица, који је слободан и ропски, „клечим пред светињом званом Народ“, вели он јер га воли очински, заштитнички, свјестан сјаја и биједе те масе која се љуља под налетима тегоба које доноси невријеме данашњих вриједности издиктираних из најлуксузнијих кабинета. Зна он како је народу кад се ни „Ловћену поодавно не живи међу Црногорцима…“. Упозорава Јововић „Није он владика Данило, Није он игуман Стефан… Није он ни сестра Батрићева…. Он је Шћепан Мали…“.

И тако, из пјесме у пјесму, он се подиже у висине знања, и потања у поноре сумње, о улози и домету поезије и пјесника „Чита ли ико ове моје књиге, Ово натприродно Чудо природе, Чита ли ико Господе, читаш ли ти“. Пита и не чека одговор, већ иде даље, трагајући за одговорима мистерије како се то сплео, срастао са поезијом, како је његује у свом крвотоку и љуби, како је пише и живи за њу и умире од ње.

Стихови су за њега путеви који га воде од родног огњишта и бабе која тужи из дубине искона, до Зиданог моста и Београда, гдје су се пријатељи разбјежали у потрази за бољим, већим, истинитијим, а гдје такође налазе илузију и разочарење. Ранко своју истину тражи , и мучи се, подноси „интелектуалану елиту са момишићког универзитета…“ у свом граду, на својим улицама и царским путевима – странпутицама.

Цитирати стихове Ранка Јововића значи скрнавити их, јер су без цјелокупне пјесме ти стихови сирочад, несхваћена и усмаљена. Они се могу учинити пуким становницима свакидашњице, а смјештени удобно у своју пјесму представљају ванвременске и свевременске поруке и подуке. Те пјесме, свака на свој начин, свака задубљена у другачију тематику представљају врисак непристајања, позив на побуну. Али, није свако кадар да се побуни. То могу само они чистог срца, и они најхрабрији. Стиди се у име сваког од нас, а опет вјерује да су Срби синови Прометеја, они којих се силни плаше па их зато и мрзе.

По ватру надахнућа овом пјеснику, овом Човјеку није тешко да у поноћ одлети до Русије, да се окупа у Неви, слети на Кавказ, рукује се са Љермонтовим, попије вотку са Јесењином и пољуби Ану Ахматову… а онда се окупа у сузама. У поноћ. Јер, зна пророк и хроничар, зна пјесник да су му Турци убили пет вјекова, а остатак задавили комунисти и њихове сјенке.

Шта друго, након тога, него издахнути на балкону…

Неће, неће Ранко да издахне на балкону. Он је измислио мачку која лети, и пораз војске у отаџбини, он је крунисао монархију, некрштену поезију и све што се свијетом зори, он измисли, његов дух створи. Има још толико тога да уради, толико тога да измисли и осмисли. Толико је тек започетих ратова, као да је тек почео да живи. А он, кроз поезију, истовремено и живи и умире, у паклу и на небу, у сунцу и у тмини. Њему је свеједно, јер је за оваквог пјесника то готово исто – једнако животно.

Јеванђеље је његов дневни мени, он га дише и сања, и намеће вјернима и невјернима, он, син ове земље, гдје су на власти они што окрећу леђа Богу. Њему, оцу такве поезије, капљу крваве сузе над народом, над Српством, над самим собом који од рођења живи у неслободи, који живи да би стиховима одбранио оно што је записано у светим књигама, да би одбранио Бога и Човјека. И Русе. И Гаврила Принципа. И Бајрона, и Његоша... Својом поезијом одговара змији тиранији…

Укратко, ова књига је све оно што јесте Ранко Јововић – бунтовна, дубока, страдална, ратничка и боготражитељска, али је и љубавна.

Поглавље „Само да се снађем“ посветио је својој Евити, Нади Лазаревић која је преминула у вријеме стварања ових пјесама.

Овај циклус је Ранкова Ноћ скупља вијека која траје колико и његова вјечна младост. Земљотрес чији је епицентар губитак вољене жене уздрмао је његове чврсте темеље и омогућио им да из њих никне танани цвијет у боји љубави. Спознаја о нестанку најискренијег саборца, друга који му је уз раме стајао и када није био физички присутан окренуо га је ка најдубљим изворима сопственог постојања, оним који животу дају смисао а кога до тренутка губитка и нисмо често свјесни. Била му је Јеванђеље и Часни крст, била му је Светиња и Сунце за чијим духом рањен вапи. А како не би када ју је родио, и она њега родила, и послије њеног одласка, остао сам у сињој гори кукавац. Како је отишла „колеба се Бог у мени“.

Чезне за понеким загрљајем из вјечне таме, а бол је утолико већи због спознаје да није умио, да није знао како да је воли. Надежди, српској Евити, која се борила за слободу, за Косово и Метохију, за Достојевског, понижене и гладне, обећава, придружиће се ускоро, само да се снађе… Поклониће се том храму љубави и храбрости, том тужном срцу које је исцурело због издаје.

Али, Ранко Јововић не би био то што јесте, да вјерује у смрт. Послије свих губитак он истински не вјерује у смрт, јер шта би свијет без опасног пјесника који се руга кукавичлуку, глупости, који велича слободу и смрт, који трага за Господом, који урања у гробове предака и истином убија као тигар.

Иако је обећао, такви као Ранко Јововић не умиру. Они се изнова рађају кроз сваку нову пјесму.

А ако волите поезију која никога не штеди, која узнемирава својом грубошћу и милује својом благошћу, која се туче на живот и смрт, која се смије, шали и куне, све истовремено, не чекајте да издахнете на балкону, пожурите да је утиснете у своје памћење.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: