Насловна Друштво Није сваки Србин православац

Није сваки Србин православац

8
ПОДИЈЕЛИ

Илустрација: Бранислав Кнежевић
Аутор: Јелена Чалија

Уз вест да је у албанском граду Фијери почела организована настава српског језика за Србе из те земље, добили смо и информацију да у три села у околини овог града живи више од 500 српских породица муслиманске и хришћанске вероисповести. У матици, Србији, око 85 одсто становништва изјаснило се на последњем попису из 2002. године као православци, а у неким круговима српство се везује за православље, па је по тим размишљањима Србин само онај ко је православан. Срби нису били, нити јесу, нити морају бити искључиво православне вероисповести, објашњава протојереј-ставрофор Зоран Крстић, професор канонског права и хришћанске социологије на Православном богословском факултету у Београду.

– Апсолутно поистовећивање вере и нације нам је остало као турско наслеђе. Крстоваскрсни подвиг Господа Исуса Христа означава почетак постојања цркве као новог човечанства, новог рода, новог Израиља. Христос нас је искупио Богу из сваког рода и језика, народа и племена. По свој природи, дакле, црква има саборни, васељенски и наднационални карактер. Она не дели људе ни по каквој основи било националној, било расној, било старосној, било родној, било класној или сталешкој. Овакав карактер цркве не подразумева потирање и брисање разлика између људи или између народа. Напротив, сваки човек и сваки народ је призван да са својим специфичним даровима уђе у цркву – истиче протојереј-ставрофор Зоран Крстић.

Православље је несумњиви део националног идентитета Срба и наш народ чува и развија свој национални идентитет као део свог општег идентитета, онолико колико се руководи темељним хришћансккм вредностима у свом свакодневном животу, истиче саговорник.

– У цркву се улази и у њој живи слободном вољом. Слобода вероисповести је предуслов сваке здраве религиозности. То подразумева да ако Срби по рођењу могу да буду агностици или атеисти, на шта смо навикли, могу исто тако својим слободним опредељењем да постану муслимани, будисти и слично. Питање да ли су појединци или групе некада у историји насилно превођени у друге вере јесте питање греха и злочина тих других. Оно што је за нас битно јесте то да безусловно поштујемо верска опредељења наших ближњих и онда кад се са том чињеницом не слажемо. Поред злоупотребе слободе вероисповести, историја познаје и злоупотребе цркве и хришћанства у националне и политичке сврхе. Свака нација може да нађе своје место у цркви, али црква није слушкиња ниједне нације нити је Христос било чији племенски бог. Злоупотреба овакве врсте је нарочито било током 19. и 20. века у периоду стварања националних држава на Балкану када су младе и нестабилне националне државе користиле православље за унутрашњу интеграцију становништва, али и за спољашњу конфронтацију, па чак и према истоверној, православној браћи, истичући прво национални па тек онда православни идентитет – каже отац Зоран.

Када бисмо се, на пример, водили тезом да су Срби искључиво православци, одрекли бисмо се и дела наше историје. Нешто више од 20.000 Срба католика живело је у Далмацији и Боки у 19. веку, највише у Дубровнику, Сплиту и Задру, а њихов утицај био је знатно већи од удела у укупном становништву, који је чинио између три и четири одсто, објашњава историчар Чедомир Антић. Он истиче да се средњовековна Србија простирала обалом до Омиша, а касније и до Стона, па су многи српски крајеви у приморју били у одређеним раздобљима католички, као и да су бројни наши владари били католици.

– Срби католици су били политички Срби. Њихова породична традиција је била католичка. То је ишло дотле да је аустроугарски поданик, католик Лујо Бакотић, а не неки православни владика, преговарао о конкордату са Ватиканом у име Краљевине Србије. Перо Будмани, филолог, рођени Сплићанин, из револвера је пуцао на учеснике погромашких демонстрација против Србије које су уследиле после Сарајевског атентата 1914. године.

Асимилаторске процесе је дозволила Краљевина Југославија, а убрзала их и довршила комунистичка власт после 1945. године. Односи су били сложени, али мање напети него што би били данас. Не знам да ли се ико тако изјаснио у новије време. У Сплиту је на последњем попису избројано деветоро Срба. У Истри се више грађана изјашњава као Срби него што их је спремно да признају да говоре српски језик– напомиње Антић.

Срби муслимани јесу или, тачније, могли би логично бити припадници српског народа који су у одређеном тренутку примили ислам, истиче оријенталиста Дарко Танасковић, додајући да је током вишевековне османске владавине на Балкану приличан број Срба, односно словенског становништва за које се с разлогом може претпоставити да је било српско, прешао на ислам.

– У периоду стварања модерних нација за наш простор је кључни критеријум за национално раздвајање етнички и језички блиских и сродних народносних група постала верска припадност. Због тога је готово потпуно укинута могућност да Срби буду, како је говорио још Вук Караџић, „свих трију закона“, што је умногоме сузило опсег српског националног (само)одређивања. Неретко и противно осећању Срба муслиманске вере, јединим природним стањем сматрало се, и сматра се, да Срби могу бити искључиво православни, а данас, наравно и атеисти, али с православном традицијом. Срби муслимани су, тако, усмерени ка националном идентификовању са својом верском припадношћу, односно уливању у нациотворни процес чији је коначни израз бошњачка нација. Многи појединци који су религијски или културно-традицијски били муслимани, национално су се осећали Србима, а неки истакнути су то и у новије време јавно исказивали. Статистички, а и политички, то је, међутим, било ирелевантно, а често је доживљавано и као провокација и нарушавање утврђеног поретка ствари, ма колико људски било аутентично. Стога је нација политичка формација. Срба муслимана данас као друштвено институционализоване скупине нема – истиче Танасковић и додаје да управо та чињеница чини вест о „Србима муслиманима“ из околине града Фијере интересантном.

8 КОМЕНТАРИ

  1. 12
    0

    Напросто сам се морао укључити. Питање неправославних Срба одавно заокупља пажњу историчара и нашег народа. Не бих се укључивао у могући разговор да у тексту није, чини ми се као навод, као цитат, исписана реченица: „Срби католици су били политички Срби“. О свему другом у тексту није, чини ми се, потребно разговарати. Те су ствари познате.
    Морам подсјетити на јако обимно дјело, недавно објављено у нашем непосредном сусједству, са насловом „Срби католици“, аутора Тоље. У ту књигу је уложен велики труд и аутор је прегледао обимну литературу. Морали смо уложити и извјесне напоре да српским читаоцима прикажемо то дјело и да скренемо пажњу на његову окосницу, на темељну поставку аутора Тоље да су римокатолички Срби у Дубровнику – политички пројекат, то јест да је њихово српско национално одређење израз њихових политичких тежњи. Дакле, аутор Тоља питање римокатоличког српства у Дубровнику, тачно и обухватно сликајући биографије знаменитих представника, разматра искључиво у контексту политичких превирања у Дубровнику и шире током његовог јасног политичког испољавања. То је углавном последња четвртина 19. и почетак 20. вијека.
    Основни проблем овога дјела је могуће оцртати питањем: одакле, из којег етничког супстрата, извиру римокатолички Срби у Дубровнику? Ма какав да је степен политичких напрезања њихових заједница, ма какве да су неприлике погађале њихов народ, или земљу, или град? Како се то може десити да се нека скупина угледних лица именује српским именом уколико припада хрватском корпусу или нејасном словенском? Откуд код дум Ивана Стојановића српско народносно одређење (да ли се Стојановић упокојио 1900. године?) Што су то исповједали Жупљани и Конављани у освит 20. вијека приликом организовања удружења „Народна застава“ у Цавтату? Они су се заложили за миран живот, а миран живот им није дозволио поп Јозо Црница? Који је у Конавлима насилно похрваћивао римокатоличке Србе? Је ли, или није? Ко је разорио Народну странку у Далмацији у завршници 19. вијека? Двојица Миховила, или неко други? Због чега је уопште формирана Српска Народна Странка у провинцији? Дајте да ствар проучи било који странац. Дајте непристрасног професора из Лондона или Париза. Којим поводом је неумрли проф. Грујић писао студију-одбрану Срба у Бомбашком процесу?
    Политичка дешавања високог интензитета, али она не могу навести на експонирање српског имена у сред владавине црно-жуте монархије којој у то вријеме нико, ама баш нико, не назире крај? Ни она сама себи. Преко Орјена гради, уз невиђене трошкове, двије цесте да Требиње и Нови повеже са логором на Кривошијама. Ово испољавање дубровачких Срба, све одреда образованих лица, јесте само једно: жртвено изјашњавање тежње ка нечем много већем од Дубровника, Србије или Хрватске.
    Ова угледна лица, у огромном броју, која јесу раздвојена од свјетине, исповједала су свој етницитет, а то је исповједање потакнуто разломним догађајима. Они су се сјетили старих Конавала из периода пред проширење Републике. Конавала 15. вијека. Кнеза Меда Великог Пуцића. Они су тачно познавали исходишта развојне линије Овчаревић-Гучетић-Гоце. Као и сопствене.
    Драги моји. Не можете вјеровати до којих је то врхунаца текао рат који се без метка водио у врхунцу узрастања покрета ових дубровачких римокатолика. Пред Велики рат. Постоје случајеви запосједања простора, старих каструма (овдје нећу поближе именовати-живо је потомство) у Херцеговини – мртвим тјелима. Тјелима својих очева и дједова који су одношени и укопавани без икаквог биљега унутар византијских каструма, уз древна црквишта, како би се простор источноромејског граничног града порушеног за кампање Мехмеда Другог, запосјео римокатолицима. И знате ли шта се тада догодило? Мало касније, Србин из околних села затражи да и њега укопају међу те стијене. Једва мало земље да се нађе. 1. јануара ове године једва сам по грумену воска препознао то мјесто. Нема биљега. Простор се овдје запосједао и усопшим очевима и дједовима. Тијелима очева и дједова. Ускраћивана им је пристојна сахрана крај родовског гробља. А тек када се могло докопати оружја, када се плануо свијет?
    То вам је вријеме када Срби у источној Херцеговини на хиљадама породичних надгробних споменика исписују канон осунчавања српске земље ријечима: „Овдје леже српске кости…“ Пођите на пр. у Доње Мокрине у Боки. Тамо је гробаљска црква Светог Великомученика Георгија. На многим споменицима, клесаним рукама вјештих мокрињских мајстора, видјећете јасне поруке: „српски гроб…“, „српске кости…“. На једном споменику у бокешком селу Ратишевина, баш пред прочељем парохијалне цркве Св. Тројице, пише: „Живјели Срби“. У љубињском селу Жрвањ, на Крсту трометрашу који је поштеђен приликом послијератне комунистичке девастације старог гробља највише културно-умјетничке и историјске вриједности, уклесана је порука да ту леже кости усопших православних Срба: 1897. године.
    Студији проф. Тоље недостаје, дакле, одговор на основно питање: Одакле су произишли дубровачки Срби? Његова студија не разматра главне чињенице из историје Дубровника 15. вијека, па хајде да се вратимо и у 14? Припадници које свештеничке православне фамилије су служили у Конавлима? Гдје су могли служити? Како се нико не упита о могућем оквиру суживота епархијалних сједишта двије Цркве? Ево ја сам најсромнији допринос настојао пружити јавним предавањем на тему Стонске епископије на Тргу од ћирилице на новској Белависти?
    Дубровачки римокатолички Срби су у Дубровнику и околини присутни кроз читаву историју града. Од 15. вијека они јесу припадали Риму. Они су, у давнини, православни, продајом Конавала и Жупе (Косаче, Павловићи) доспјели под окриље аристократске републике чији је унутрашњи устрој и управа била, мало је рећи строга и израбљивачка. Исконски гријех старе Републике није никако у лавирању политичког става према сусједима. Њено најдубље огријешење јесте садржано у песпризорном израбљивању свога народа. Најнижи слој пучанства није имао право градње кућа у тврдим метеријалима? Коначно, народ се у давнини развијао под окриљем дубровачке архиепископије и епископије. Уз извјесне интервенције ни сам немам примједбе на официјелне погледе на древност универсалне Цркве у залеђу, на њезина обалска средишта. Али, српско одређење, наслоњено на снажни и веома сложени обичајни комплекс који се најјасније огледао у Крсном имену, живио је до јуче. Па тај пук није ни пописан до разорног земљотреса 1667. године.
    Књизи проф. Тоље недостаје поглавље: Етногенеза. Дубровачки Срби нису политички Срби, већ искључиво етнички, а сам Архив града пружа озбиљне могућности за стварање детаљне студије о поријеклу родова који су експонирали културне и политичке раднике дојучерањег Дубровника. То је, међутим, изостало. Аутор Тоља је изнио увјерење да су дубровачки Срби римокатолици искључиво политички Срби. То је једини разлог за моје скромно укључивање. Препознавање исте тврдње у поменутом цитату. Вјера у идеје и циљеве Илирског покрета? Да, то је врло блиско. Али овим прагматичним и образованим Дубровчанима и Цавтаћанима је било јасно куда води експонирање српског имена. Да им га неко није грубо такнуо и управо докидао, не би га они ни помињали. А снажно су га узвикнули сред европске куће након једновјековног самртног хропца старог свијета. Они су јасно видјели рађање нове Европе. Жртвену компоненту „покрета“ дубровачких Срба римокатолика нико није разматрао. Помислите каква је то снага била када је прва личност Цркве у Дубровнику, упокојена 1900. године, казивала своје српство до своје кончине?
    Није могуће из мржње према Аустрији, која јесте несумњива у Дубровнику, изводити рјешење о узроку историјске појаве Срба римокатолика (Ја чак не знам због чега се уопште (националистички ускогрудо) и инсистира да овој другој одредници „католика“?) Мржња је, према аутору Тољи дубока, па је могла подстаћи само дубока, можда и затомљена осјећања. А то је дубоко осјећање припадности динарском кршу. Аутор нас кроз читаву књигу води до нестрпљиво очекиваног рјешења: одговора на основно питање: откуда толика множина елите града да се истакне као српска?
    Омладина града се подигла на отпор Аустрији (1879-1904) и управо њој се приписује да је под утицајем неког скровитог ауторитета. Али, тај ауторитет, та личност никада није именована. Тај ауторитет, међутим, је слика народне државе у којој је народ-субјект подигнут високо уз народну Цркву и владара.
    Било како било, ми Срби, народ, смо им дужни.

    • 0
      3

      Sve sto pisete se svodi na jedan (bijedni) rasizam. Jedini identitet srpstva (bio je i ostao) – jeste Srpska Crkva i njena klero-rasisticka ideologija „svetosavlje“ i „velika serbij“

  2. 10
    0

    Етногенеза. Дубровачки Срби нису политички Срби, већ искључиво етнички, а сам Архив града пружа озбиљне могућности за стварање детаљне студије о поријеклу родова који су експонирали културне и политичке раднике дојучерањег Дубровника.

    Recite to vi danas u Kotor Petrovicima pa ce oci da vam izvade,isto kao ovim nasim Montenegrinima.a sve ijepo ima i zapisao ,a znaju ljudi do juce kada su stigli i odakle i u ciju kucu su dosli.ne nijesu oni ti,njihovi preci su iz San Marina,Bjelopoljci su Starogadjani iz Kotora a neki drugi iz Perasta ,ima lijep pogled na Verige,nasa zbilja -ludilo!
    Hvala dr Komaru

  3. 8
    1

    Ако ствари замрзнемо у времену, све је тачно. Но, то не траје. Србин католик и Србин муслиман већ у следећој генерацији нису Срби. Не само услед гео-политичких околности. Мислим да има нешто и у тежини историјских избора. Када патријарх (отац нације, у овом случају Немања) једном направи историјски избор, свако одступање од њега води у затирање и преливање у неке друге ентитете, племена, корпусе… Немам рационално објашњење за ово, нити икакве научне доказе. Чиста интуиција према, безмало, мистичном феномену. Премда, текстови попут овог г. Комара су несумњиво драгоцено подсећање.

  4. 4
    0

    Iskaz ovog „Voltera“ je bolestan i poremećen baš kao što je naopaka i poremećena ideja prosvetiteljstva čiji je Volter jedan od najpoznatijih zagovornika! Ova ideja je Francuze koštala krvi miliona nevinih u vrijeme bezbožničko-masonske revolucije!

    • 0
      0

      Овј кому-нациста је Франсоа Мари Аруе Волтер онолико колико су ови Дукљанци на власти Црногорци!

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here