Неправде према спортистима у српској тробојци!

Велике, моћније и утицајније земље имају привилегије у свим сегментима живота, па тако и у спорту. То би могло да буде објашњење свих ситуација у којима су се нашли српски спортисти, и у којима су судије скоро увек превагнуле на страну неких других – из моћнијих држава.

Последњи такав случај десио се са српском атлетичарком Иваном Шпановић, којој је због поцепане етикете на дресу измакла златна медаља. Сви и данас причају о Олимпијским играма 2008. године, када је Милорад Чавић победио Американца Мајкла Фелпса, али је одлука судија била таква да није довољно јако притиснуо тастер за време. Са оваквом неправдом сусрела се и теквондисткиња Тијана Богдановић на Олимпијади у Рију, пошто јој судије нису признале поен уз објашњење да је време истекло, иако то није био случај.
Ово су само неке од ситуација у којима су српски спотристи “закинути” у корист, испоставља се, већих и развијенијих земаља. Зато се поставља питање да ли су, и у којој мери, политика и спорт везани, да ли проблем Србије то што је мала, сиромашна и не тако утицајна земља на глобалном нивоу?

Привилегије за велике

• Нажалост, свима је јасно да велике силе имају разне привилегије. Иако би спорт требало да буде ван домашаја политике, где само треба да се мере успех и таленат, труд и резултати, то није случај. Ако постоје ситуације у којима нешто није довољно јасно, зна се на коју ће страну да превагдне одлука – каже професор Филозофског факултета и психолог Жарко Требјешанин.

Међутим, каже и да се не слаже са тим да Срби и српски спортисти имају осећај инфериорности у односу на велике и моћне нације. – Ако доживљавате неуспехе више пута, то почиње да буде мало депресивно а људи да се осећају безвредно. Политика у спорту демотивише. Међутим, има и друга страна приче која се некада догоди, а то је да овакве ситуације произведу инат како је и сама Ивана Шпановић рекла, што може да буде добро – навео је он.

Пристрасност према великима

Сличног става је и социлог и професор Филозофског факултета Владимир Вулетић, који објашњава да је у ситуацији која се десила Шпановићевој важно што се она према целом догађају понела како треба, није подлегла ни тамошњој ни овдашњој атмосфери, и спортски прихватила одлуку. Ни он, као ни Требјешанин, не негира утицај политике на спорт.

• Спорт је везан за боје, химне, медаље које је освојила нека земља, и све то у великој мери служи за промоцију државе, што је опет повезано са политиком. Такође, врло се води рачуна и о томе ко ће бити у ком комитету, савезу… Чињеница је да велике силе имају више утицаја, што је често повезано и са новцем, и увек постоји одређена врста пристрасности – каже он.

Објашњава и да се то нарочито види у ситуацијама које нису најјасније, које могу да се тумаче овако и онако, па тас на ваги “најчешће превагне на страну оних моћнијих”. Са друге стране, они који одлучују имају свест (директно или индиректно), да стајањем на страну моћнијих у овим ситуацијама имају мањи терет, бриге и главобоље.

• Чак и на микро плану, када рецимо играју Црвена Звезда или Партизан са неким мањим клубом, однос према њему је другачији. Наравно, ово је све непријатно за оне који су оштећени. Спорт са собом носи идеју фер плеја, па је све остало деморалишуће. Међутим, шта би било да се уместо Америке, у случају Иване Шпановић, нашла Русија – пита се он, и додаје да би ситуација вероватно била иста.

А шта кажу спортисти?

Драган Јовић, теквондо стручњак, на својој кожи је осетио неправду на Олимпијским играма у Рију кроз борбу за злато Тијане Богдановић: – Искрено, нисам заговорник теорија завере или тезе да нас цео свет мрзи зато што смо из Србије. Ако ћемо реално, судије ће увек бити на страни јачег или на страни шампиона. Ако је нешто нејасно, вероватно ће увек превагнути на страну те веће земље, оне која има јачу политику, односно јачу економију – каже Јовић за “Блиц”, који је иначе и тренер Богдановићеве.

Његово мишљење је да судије у Рију нису оштетиле Тијану Богдановић са намером: – Истина, увек постоји та мрвица сумње, јер су злато доделили девојци из Јужне Кореје, која је свакако теквондо земља, и којој је био императив да тог првог дана такмичења освоји најсјајније одличје, али просто не желим да мислим другачије –

Он има и снажну поруку на ову тему за све своје колеге спористе: – Ми смо у Србији и даље пуни комплекса због бомбардовања 1999. године. Цела моја генерација је расла под утиском да нас сви мрзе. Али, верујте да није битно одакле сте дошли. Зар Србија нема спортских радника у европским организацијама? Хајде да младе почнемо да учимо да се такве ситуације просто дешавају у спорту, а не да је увек у питању теорија завере – каже он, истакавши да му је жао онога што се десило Ивани Шпановић, и да је несхватљиво да атлетичари у 21. веку зихернадлама каче бројеве.

“Буше” Новака

За разлику од њега, Радмило Арменулић, тениски стручњак и бивши селектор српске Дејвис куп репрезензтације, у разговору за “Блиц” износи потпуно другачији став: – То да нас не воле је толико очигледно да полако постаје и смешно. Не морају увек да буду овако крупне ствари, као сада што су урадили Ивани, довољно је што нам увек померају распоред, дају нам лоше термине… Конкретно у тенису, погледајте како увек “буше” Новака, а никада, али никада Надала или Федерера. Зар мислите да би некој Американки узели злато на овај начин? Да због неког папира остане без злата? Ма то је ужас један – прича он, и подсећа на случај Тијане Богдановић и Милорада Чавића.

Како каже, ситуација ће бити оваква док се не промени још неколико генерација и док не стекнемо какав такав углед, како у спорту, тако и у политици:- Све ратове су приписали нама, створили нам такав имиџ, и ово је последица тога – истиче он.

Каже и да неко увек диктира неправду, и да треба обратити пажњу и на то шта се ради Русима у атлетици: – Не дају им да наступају под својом заставом, да слушају своју химну на победничком постољу. Све је очигледно, али им не можете ништа. Замислите, да Ивана Шпановић због папира остане без злата… Па тога нема ни на селима, а камоли на Светским првенствима! Ето, од следеће године се бројеви више неће качити на леђа, и тако су признали своју грешку – прича он.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: