Немоћ бриселских самозванаца

Код нас је, у званичној и медијској сфери, створена фама да је реч Брисела „Божији закон“. Када ЕУ администрација нешто затражи, то мора да се изврши или наступа смак света! Наравно да није тако, али да би то почели да схватају и они чији мозгови су у доброј мери већ испрани– потребан је упечатљив пример, који није могуће превидети. Баш тако нешто имамо у вези са Јужним током.

Тренутно актуелне „гасне“ противречности између Москве и Брисела, повезане су са „Трећим енергетским пакетом ЕУ“. Према њему, да се подсетимо, неприхватљиво је да иста компанија буде испоручилац и уједно транспортер гаса. Захтева се и да гасоводи буду под истим условима „отворени“ за транспорт гаса од стране свих који су за то заинтересовани. Прво је за Русе прихватљиво, док друго апсолутно није. Што би улагали десетине милијарди долара свог новца у нову гасоводну инфраструктуру, да би она била, условно речено, у функцији економских и (гео)политичких интереса свих који то пожеле?

Недвосмислено је јасно да се иза свега крију пре свега настојања центара моћи да се анулира ефекат који ће Москва постићи изградњом „Јужног тока“. Наравно, она на тако нешто не намерава да пристане. Руси су јасно ставили до знања да неће прихватити оно што је штетно по њих, односно да ће непоколебљиво реализовати своје планове. Јасно је да ће „Јужни ток“ бити изграђен и да ће функционисати без обзира на све покушаје опструкције из Брисела и Вашингтона.

То и тамо увиђају судећи по порукама из којих се већ назире другачији, мање агресиван приступ. Тако је на недавно одржаној конференцији о Јужном току, одржаној у Европском парламенту, врло помирљиво иступио директор за светска енергетска тржишта Европске комисије –Клаус-Дитер Борхардт. Он је истакао да је Јужни ток веома потребан Европи те да под условом да за то постоји добра воља, сви проблеми могу да буду разрешени.

При томе је изразио наду да ће у што краћем року бити потписан споразум између ЕУ и Русије, који би заменио садашње билатералне споразуме између Москве и држава укључених у реализацију поменутог пројекта. Да би тако и било, нереални захтеви на рачун руског гасног комплекса,на овај или онај начин, неминовно ће бити одбачени. Европи треба руски гас а то није добар основ за уцењивање Москве.

Сада је тренутак да се поново осврнемо на наш случај. После свега реченог просто се намеће питање: „Какву поуку из тога ми реално можемо да извучемо?“. Многи ће помислити и следеће: „Па ми смо мали и слаби, а Русија је јака. Ако за њу став Брисела није нека врста диктата, за нас јесте“. Међутим, ствари су комплексније.

Прво и ми постојимо ради себе а не због ЕУ. Интеграције ма које врсто само су средство да нама буду боље, а не разлог да се одричемо својих виталних интереса. Ако нам Брисел или Берлин траже нешто што је за нас тотално неприхватљиво – као што се ових дана наговештава у вези са статусом Републике Српске – онда далеко им лепа кућа. Опстаћемо и без њих, а без јаке РС већ сада осакаћени српски народ биће дотучен.

Друго, наведени пример нам говори да ЕУ структуре нису хомогене. Ту постоје разни национални интереси, а када се покаже отпорност на први насртај Брисела, брзо се покажу пукотине којих је ЕУ препуна. Кратко време сви глуме да су део складне „европске породице“ а онда почињу да раде за себе. Тако отпочиње процес који неретко доводи и до радикалне промене првобитних ставова Брисела.

То је и те како битно за нас. Србија мора коначно да заузме чврст став у вези са оно мало преосталих наших позиција на Косову и Метохији, Црној Гори и, изнад свега, када се ради о опстанку РС на дејтонским принципима. Са већ неминовном изградњом Јужног тока и са тим повезаним растом нашег геополитичког значаја, за тако нешто имамо и све више предиспозиција. А када, наравно на одмерен начин, кренемо тим путем, показаће се да унутар ЕУ имамо много више адреса за сарадњу него што делује док се понашамо сервилно. Са таквима не рачунају ни они који имају интерес да их подрже!

Драгомир Анђелковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: