Неколико ријечи о Мирослављевом јеванђелистару

Пише: Горан Ж. Комар

Сва основна питања, изузев тачног мјеста настанка, везана за ову драгоцјену књигу су у науци ријешена. Моја намјера је да овим чланком, обраћајући се читаоцима уваженог Портала који су напросто затрпани фалсификатима српске народне, политичке и културно-црквене историје, покажем основне истине о Јеванђелистару хумског кнеза Мирослава Немањића како би они врло лако могли, у било каквом разговору, одбити све политичко-шовинистичке насртаје екстремне деснице у Црној Гори који, у правилу, располажу медијским простором.

Ова књига је постала високо експонираном тачком у којој се укрштају утицаји и настојања националних историографија у бившој Југославији. Али, она подстиче и на показивање темељне разлике између приврженика традицији, свевременом и увијек модерном приступу историји и револуционарном разорном и шовинистичком прилазу који исказује ксенофобију. Овај мали чланак могао је понијети и поднаслов „Све је Византија“. У Хрватској су се, на пр., јавили поборници мишљења да је поручилац књиге омишки кнез Мирослав Качић који је сахрањен пред црквицом Госпе Сњежне у Омишу (ћирилични натпис на гробној плочи), што је комично. Но, вратимо се кући хумског кнеза Мирослава.

У вријеме кнеза Мирослава настало је чувено Јеванђеље, свакако прије 1190. године, као рукопис написан „кнезу великославному Мирославу сину Завидину“, дакле овоме хумском кнезу и брату Немањином[1]. Сукоб са сплитским архибискупом Арнеријом настао је поводом настојања за обнову Епископије која је у Стону постојала у првој половини 9. вијека, а која је касније запустјела. У Стон је упућен Епископ који је требало да обезбједи да главна црква буде ослобођена српских свештеника и калуђера, казује Епископ Н. Милаш [2]. Управо је ово Хумско Јеванђеље постало предметом живога занимања историчара који су без икакавог основа цјелокупној Босни и Хуму приписивали хрватски етнички карактер. У коликој мјери су, ваљда вјерујући да би до данас познати рани писани споменици Босне и Хума представљали коначни материјални фундус заправо трасирали странпутицу, показују нови резултати научних испитивања веома старих синајских рукописних књига настајали готово сто година прије Јеванђеља. Недавно је аустријски професор Хајнц Миклас приредио фототипско издање Димитријевог (Синајског) Псалтира, а Виктор Савић подвргао палеолигвистичким анализама показујући континуитет старословенске писмености од краја 10. до средине 13. вијека.

Није без значаја и предвиђање да је Димитрије потекао са простора између Травуније и Дукље, али је још значајнији закључак да се у рукописима Димитрија Синаита (званог и Олтарник) уз спорадична огрешења о конзервативну ортографску норму јасно разазнаје српска редакција старословенског језика, превасходно у сфери фонологије[3].

У низу рукописа глагољица се исказује својом литургијском функцијом, док ћирилица служи више за свакодневну употребу. Присуство словенске колоније на Синају у 10.-11. вијеку, као и архаичност текстова српске редакције код Димитрија Синаита, значај и учешће српског монаха код састављања Кијевских листића, уз опажања о токовима словенске писмености посредством Драчке Митрополије, омогућиће у будућности и убицирања књижевно-језичке базе и простора на којем је узрастао и са којег је потекао Димитрије. Због свега тога, види се, хрватски истраживачи прозелитског утемељења пожурили су са доношењем закључака о поријеклу Мирослављевог Јеванђеља. Изведено је то на начин да се са личности високог политичког формата читаво питање поручиоца помјери у поље трагања за непознатим поручиоцем или, у новије вријеме, чак кнезовима локалног значаја.

Такве ставове доносио је у опширним дјелима из историје старе Босне Доминик Мандић, Мирослављевом Јеванђељу посвећујући читави одломак, тврдећи да је ђакон Григорије Јеванђеље исписао и посветио другоме незнаном Мирославу налазећи, по Шишићу и Анастасијевићу да родитељ Мирославов није Завида из посвете дјелу[4]. И овдје се понавља Трухелкин термин „босанчица“ који је изједначава са „хрватском ћирилицом“. Дакако, аутор састављање књиге помјера и у дубље периоде, а присуство њезино у Хиландару објашњава књижевничком реконструкцијом: „Када је српски кнез Мирослав, брат Стјепана Немање, око г. 1174 заузео већи дио Захумља с главним градом Стоном, он је у једном двору бившега кнеза Мирослава нашао Еванђелистар и даровао га своме брату Немањи или његову сину Растку (Сави). Ови су, када су се закалуђерили, однијели Еванђелистар у манастир Хиландар на Атосу, гдје се то драгоцјено хрватско дјело чувало…“[5]. На тај начин, аутор одриче и припадност хумских кнезова Николића Мирослављевићима-Немањићима.

Област дјеловања великог кнеза Мирослава је знатна. Мирослав је сазидао Цркву Светог Петра и Павла на Лиму, која је била саграђена до 1190. године. На западној страни, више пута преправљане и дограђиване Цркве, стајао је монументални романски портал са ктиторским натписом[6]. На источној страни је апсида, изнутра и споља правоугаона. По плану и основним облицима ова Црква спада у једнобродна здања са куполом. На темељу историјских извора и остатака живописа у нартексу, доградња кула и нартекс се вежу уз пресељене Епископије из Стона и краља Уроша[7].

Сва кључна дешавања у вези са сједиштем Хумске Епископије вежу се за Немањиће и њезина прва историја обиљежена је овом светородном династијом. Необично је важно подсјетити читаоца на ефективни дјелокруг и домашаје великог кнеза Мирослава, јер у томе простору биће настављен живот славне Епископије Хумске.

Мирослављево Јеванђеље је најтачније описао др Лазар Мирковић. У самоме уводу своје студије, аутор се пита има ли у Мирослављевом Еванђељу нечега што би нас упутило место одакле потиче грчки оригинал, грчка оригинална подлога ове књиге? Прота Мирковић указује одмах на Мјесецослов Мирослављевог Еванђеља који је очигледно цариградског поријекла. На примјер: „Мирослављево еванђеље препоручује 10. септембра слављење „поклоњења часнога крста“ исто као и типик Велике цариградске цркве, а тај празник и обред изношења часнога крста из катихумене имала је само Велика цариградска црква Св. Софије“. Казује даље др Мирковић да Минологиј Мирослављевог Еванђеља има много царигардских локалних празника и много цариградских светих патријараха који се славе према типику Велике цариградске цркве, те да је грчки Еванђелисатр из кога је преведена основа овог Евенђеља потекао из периода 8-9. вијека[9]. Повез је израђен у Манастиру Светог Павла у Светој Гори у 15. или 16. вијеку. По питању минијатура, аутор налази да су углавном декоративне природе, немајући везе са текстом, а пресађене са запада, јер су израђиване на граници тадањих српских земаља[10]. Коначно, ова раскошна књига је исписана српско-словенским језиком, преведена са грчког из једног рукописа библиотеке Свете Софије.

Велики хумски кнез Мирослав, на латиничном мировном уговору са Дубровником потписан је уз брата ћирилицом „Ја кнез Мирослав заклех се и подписах“, како ће се српски кнезови, судије и стимадури потписивати и у 19. вијеку, слиједио је вјерску политику свога брата Великог жупана Стефана, а у крајњој линији, византијских владара из династије Комнина, који су штитили Православну Цркву.

Мирослав је и у Подграђу код Благаја подигао Цркву посвећену Светим Козми и Дамјану[11]. Ако не средиште, а оно сигурно значајно мјесто Хумске земље у вријеме српске господе бијаше град Благај. Истиче се образованост Хумског кнеза и његова побожност што се показује Мирослављевим Јеванђељем[12], изузетном књигом, умјетничким остварењем 12. вијека, чуваним дуго у Хиландару. Када је византолог, архимандрит Порфирије Успенски у Русију понио један његов лист, постало је оно познато широм словенских земаља. И. И. Срезњевски каже: „Прекрасна слова, исписана у два ступца по 23 реда; профињено осликавање иницијала каквих ни по нежности израде нема ни у једном древном ћирилском рукопису до сада пронађеном“.

Ево шта о овом споменику казује Димитрије Богдановић: „Далеко значајнији споменик од овог латинског дела нејасног порекла (Љетописа попа Дукљанина, прим. аутора) и поузданији знак некаквог књижевног живота у Дукљанско-хумској области, представља Мирослављево Јеванђеље, писано за хумског кнеза Мирослава, Немањиног брата, око 1185. године. Преписан са предлошка који води порекло од македонских глагољских матица, овај споменик је уједно, по своме правопису, први и скоро једини представник, тзв. ‘зетско-хумске школе’. Он је нарочито значајан као доказ претходне, развијене писарске, калиграфске традиције у Захумљу, али још више као споменик који открива и разјашњава порекло безмало све ћирилске писмености у средњовјековној Босни.“ [13].

Вањске повезнице:
[1] Историја Црне Горе, књ. прва…, 96-101; Ваља видјети рад Ђура Вукичевић, Је ли био Мирослав, кнез Хумски, брат или синовац Немањин, Летопис Матице српске, књига 189, свеска прва, Нови Сад, 1897, 28.

[2] Епис. Н. Милаш, Стон у средњим вјековима…, 12. Свакако да се и код Н. Милаша примјећује празнина у сликању прилика између Епископства владике Иларија и 1326. годином.

[3] Виктор Савић, Димитрије Синаит је најстарији српски књижевник, Политика, 17. окт. 2015. Уводни редакцијски текст дан раније.

[4] Доминик Мандић, Босна и Херцеговина. Повјесно-критичка истраживања, св. И, Државна и вјерска припадност средовјечне Босне и Херцеговине, 2. изд., Цхикаго-Рим, 1978, 368-372. Аутор и иначе у читавоме опусу комплетну Хумску земљу, као и Босну, опредјељује Хрватима. С тим у вези истиче апсолутну припадност глагољице Хрватима огријешујући се о истину и као богослов и као научник. Превиђа и заобилази све оно што несумњиво зна о суштини Ћирилометодијевске и Венедиктинске мисије и све оно што је било очекивати да се пронађе о богатој претходној словенској књижевној традицији из које промаља књига каква је Мирослављево Јеванђеље. Ваља погледати и: Д. Мандић, Босна и Херцеговина. Повјесно критичка истраживања, св. ИИИ, Етничка повјест Босне и Херцеговине, 2. изд., Торонто-Зурицх-Рома-Цхицаго, 1982, 72-77

[5] Д. Мандић, Босна и Херцеговина…, 371, 372

[6] Бранкица Чигоја, Најстарији српски ћирилски натписи, Београд, 1995, 26. Поред овог познаог натписа којим се кнез именује као „Стјепан Мирослав кнез Хумски“, у литератури је помињан и други изгубљени натпис на који је указао митрополит Сава (Косановић) „Српске старине у Босни, Гласник Српског Ученог Друштва, књ. 12, св. XXИX, Београд, 1871, 184-5, којим би се казивало како цркву Светог Апостола Петра сагради Стјепан Радишин. Било је помисли на сина Дмитровић Радише, херцеговачког кнеза који је у Београду око 1552. године подигао штампарију, али је то одбацивано како мало вјероватно: Божидар Шекуларац, Трагови прошлости Црне Горе, Цетиње, 1994, 65

[7] Историја Црне Горе, књ. прва…, 143, 144, 146

[8] Плоча са ћирилиским натписом и ликом Св. Петра из Стона у: Из историје средњовјековне Босне и Херцеговине,
Сарајево, 1980, 121-128. Пружа преглед ранијих покушаја који нису од значаја да би их овдје разматрали; Г. Ж. Комар, Стари ћирилични натписи источне Херцеговине…, друго изд., 2015, 38

[9] Др Лазар Мирковић, Мирослављево евенђеље, Београд, 1950, 5-8

[10] Л. Мирковић, Мирослављево…, 46

[11] Милош Благојевић, Захумско-херцеговачка епископија и митрополија – од оснивања до краја XИX века -, Београд, 2009, 17, 18

[12] Лазар Мирковић, Мирослављево Јеванђеље, Београд, 1950; С. Куљбакин, Палеографска и језичка испитивања о Мирослављевом Јеванђељу, Сремски Карловци, 1925.

[13] Димитрије Богдановић, „Почеци српске књижевности“ у: Историја Српског народа…, 2000, 227.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: