Недопустива демократија (уживати крајност)

Баук капитализма кружи Европом! Међутим, чему галама поводом те спасоносне чињенице, будући да капитализам, не заборавимо, отвара јединствен простор у коме индивидуа може исказати сав свој потенцијал. – Ту нема ријечи о оној флоскули да се нешто изражава на слободан начин и томе слично!; не, тек пошто се изразимо, стекли смо слободу, што ће рећи да се она не претпоставља.

У социјализму смо били ништа друго до анестезирана гомила која је живјела у великом систему који је умјесто сваког мислио, дјеловао, вјеровао; то је била једна свеобухватна контрола која је била једнака животу… Махнити распојасани капитализам пружа шансу да се уздигнемо у својој изабраности и постанемо господарима оног што нам по свему припада. Воља за моћ одувијек је дефинисала човјека као политичко, па и умјетничко биће.

Атинска демократија функционисала је савршено захваљујући радикалном резу према којем роб, жена и дијете нису могли да се питају о демократији. Дакле, да би демократија једном могла бити покретач и механизам стварности, а не само нешто могуће као обећано царство у коме се прољеће не смјењује, како би избјегла да се догађа једино у теоријској идеализацији, чини се више него неопходним да говори о сопственим границама; умијеће владања једнако је умијећу вољења; социјализам је пропао јер је следио и његова паразитизам: једнакост предствља смрт друштва!
Социјализам, као да није било могуће критиковати, и кад би се то чинило, одигравало би се на крајње млак, недовољно убједљив начин, којем се није могао, у пресудном моменту, привољети Ђидо. Згрожен над порцуланским поретком, над радничком механичком срећом, предлагао је сцену индивидуализма, која је, да се одмах разумијемо, више него ризична. Напротив, у индивидуализму и само ту зачиње се сваки облик тоталитаризма!

Дисиденство је више било ствар (студентске) позе него што је било систематско и упућено проказивање одвећ недопустивих, антиљудских страна социјализма. Уосталом, у социјализму дисидент је био фигура која није ништа конкретно предлагала, све то је била ствар кокетирања која је највише одговорала челичној песници која је још могла да се покаже и милосрдном у својој идеји тоталног владања. Сви ти тзв. љевичари били су понајвише самодопадљиви теоретичари једног пудерос. Дисидент је био онај који није знао шта хоће, али је, зато знао да неће, и са распадом Југославије, изгубио се као овца у магли, у чему Жижек има право.

Капитализам нас суочава са истинским, суровим правилима игре коју предводи „интегрална реалност“ (Бодријар). Када се све одиграва преко ноћи, када велики рат формира глобално хомогено друштво (дигитализација универзума ствара универзалног субјекта, потоњу институцију на заласку свих институција), никаква критика, уистину, више није могућа, јер остаје неплодна. Свијет без темеља креће се као луда бројка са берзе (цјеловита нула!), непредвидљиво, у ствари, катастрофично.

Подигнути у сјенци хладног рата, осјећамо да борба за опстанак нема правила и да је, сходно томе, концепт Добра такође немилосрдан. Док је југословенски дисидент био најобичније глуварало занесено после ратним романтизмом, данашњи критичар остаје дужан предлагати рат против демократије у којој крдо пландује на рачун онога који је спреман манифестовати моћ у којој се непрекидно самопревазилази, укида и васкрсава. – Слобода нас доводи у питање самим тим што пита: па ко то, који курац, још жели бити слободан!
Ниче није разумио: тек кад наступи вријеме у коме ћемо се морати остварити као индивидуе или нас неће бити (капитализам је, несумњиво, означитељ тог времена), с њим ће осванути крај човјечанства. Све док постоји и трачак илузије, животарићемо у друштву грађана, странака и превазиђених политичара. Има ли ичег тужнијег него зависити од минимално загарантованих људских права?
Код капитализма волимо што нам директно саопштава да оно што нам је обећано никад нећемо дочекати – будућност, демократију, уређено правно политички систем. Грађанин Црне Горе (у шта се, ваљда, рачуна и Србин?), тим прије живи са искуством богатијим од просјечног европљанина; давно разумјевши да нема вајде ослањати се на умјерени скептицизам, отворено се упустио у окушавање са вировитим водама капитализма на кога право у својој индивидуалности има и најпровинцијалнија политика.
(Захвални смо Праву што је у нама разбудио најдубиознију болест каква се крије у параноји.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: