Насловна Поглед Не љубим ланце, па ни виртуелне

Не љубим ланце, па ни виртуелне

0
ПОДИЈЕЛИ

Jedro nade Nikola Malovic 2 409x272 Не љубим ланце, па ни виртуелне

Награђивани писац из Херцег Новог Никола Маловић, ових је мјесеци под свјетлима литеране позорнице бивше Југославије због новог романа “Једро наде” (Лагуна).

Роман који је ушао у ужи избор за овогодишњу НИН-ову награду интригантна је књигa што сублимира свеприсутну високу технологију, дио јеврејске историје, могућност нуклеарног холокауста, и древну исконску Боку оличену барокним Перастом у који Маловић смјешта динамику “Једра наде”. Овај је роман и својеврсни споменик најпознатијем модном дезену на свијету – морнарској мајци, у чију су историју умијешани Јевреји, католички краљеви и откриће Америке. Све ове теме Маловиће је уткао у логику приморског начина живота, исплевши снажну љубавну причу у срцу урбане барокне бајке…

Због чега сте “Једро наде” конципирали да буде својеврстан књижевни мозаик? Код вас има Бога, љубави и смрти, али и ботанике, гастрономије, историје, геополитике…?

Поштен одговор гласи: зато што живим на најудаљенијој тачки од еx-YУ књижевног епицентра. За разлику од мојих београдских колега који добар дио популарности дугују ТВ гостовањима, ја морам да напишем трипут бољи роман. Зашто? Зато да би роман скретао пажњу на себе, умјесто да ја собом скрећем пажњу на роман.

Кажете да се бавите најтежом врстом писања – да некоме солите памет. Што тиме заправо желите да поручите?

Желим да поручим како читалац од мене може очекивати да ћу показати прстом на чињеницу да су политичари одреда проститути. Да здраве хране више нема. Да се намјерно растура породица, итд. Солити памет или отворити очи исто је. Писац мора да је ангажован, субверзиван и истинит. Књижевност мора да је слана, иначе није умјетност него јефтина забава.

У вашим је књигама технологија еволуирала, Гоогле Еар и мyПхоне само су неке од тековина, али сте млађим генерацијама пријемчиви и зато што третирате осјетљиве теме попут положаја и утицаја ЛГБТ заједнице?

Епидемија хомосексуализма у западној култури тек је једна од удица које су побацане по мору „Једра наде“. Више се ипак пажње поклања чињеници да се технологија теологизовала. Надгледа се све што чинимо, у чему већина учествује добровољно. Ја сам против, јер не љубим ланце, па ни виртуалне.

mlaovic nikola 409x272 Не љубим ланце, па ни виртуелне

У овом и Вашем претходном роману “Лутајући Бокељ” главни је јунак сама Бока Которска. Одакле толика фасцинација завичајем? Говорите ли и Ви, као покојни дон Бранко Сбутега, о „Планети Боки“?

Не могу дон Збутеги да опростим што се синтагме Планета Бока нисам сјетио прије њега. Иако за мене јесте завичај, Бока је у романима постала театрум мунди, свеопшта слика свијета. Бродећи у мјесту, желим да вјерујем, читалац одлично види шта се иза брда ваља.

Гдје по Вама престаје Бока, а почиње Црна Гора, Босна, Хрватска, Србија…?

То зна свак. Али не зна ово: да је Бока острво, с три стране омеђена морем камена, а с једне морем мора.

Због чега у савременој литератури с наших простора има тако мало “шуга од соли”?

Једноставно зато што нема Писаца с великим П који би истовремено били и Приморци. Мада, није само зато. Мора има генерално мало у свјетској књижевности.

На којем језику Ви заправо пишете и да ли Вас то у актуелним друштвено-
политичким околностима, можда и хендикепира?

Што не рећи: прва реченица „Лутајућег Бокеља“, романа овјенчаног са 6 награда затворила је сва врата у Црној Гори, али ме на страни учинила управо славним. Реченица из које се види да пишем на српском, гласи: „Још увијек мислим на српском.“ Ако је гријех пјевати онако како је порастао кљун, тада оштро критикујем „Вијести“ што им је требало 17 година да уопште опазе гдје поштено радећи, дебото постојим.

Видите ли Ваше дјело у црногорској школској лектири?

То је немогуће избјећи, већ иза окуке наших дана.

Шест година сте писали и на 310 Лагуниних страна објавили енциклопедијски роман о морнарској мајици. „Финале маестозо“ баца сасвим ново свијетло на нама знану историју, зар не?

Да, морнарска мајица је најпознатији, најсексуалнији и најавантуристичкији модни дезен на свијету, који је уједно и војна униформа у свим морнарицама свијета. Тачно се, рецимо, зна да је 19. августа 1874, велики кнез Константин Николајевич Романов, адмирал флоте, издао наредбу да морнарска мајица постане дио руске униформе. Финале маестозо који помињете тиче се проучене чињенице да је највећи морепловац свих времена, Кристифор Колумбо, највјероватније био конверзос, Јеврејин поријеклом. Мало је чудно да, супротно ономе што смо учили, на прва три брода која плове „за Индију“ нема католичког свештеника, а има, гле!, именом знаног Луиса де Тореса – тумача за хебрејски. Други август 1492. је дан када указом Изабеле Кастиљске и Фердинанда Агаронског нити један Јеврејин не смије да се нађе на Иберијском полуострву, а случајно је баш то дан када Колумбо с много Јевреја – чланова посаде – креће у историју. Далеко од тога да сам било шта измислио, већ пронашао у грађи коју потписује главом и брадом Симон Визентал, најпознатији ловац на нацисте.

Мото „Једра наде“ је мисао Милоша Милошевића, адмирала Бокељске морнарице ша је перспектива у нашој ретроспективи?“ Како схватити овај не тако европејски мото?

Мото је, напротив, универзалан, па је отуд и најевропскији. Свачија перспектива заиста почива у његовој племенитој ретроспективи. Извуцимо оно најбоље што нас је детерминисало и на тим основама планирајмо будућност. Од тога бољег плана нема.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here