НАТО мрак

Високо црногорско полтронство, с високог државног мјеста, од високих званичника, догодило се ових дана у Велсу, на самиту НАТО пакта. Није се тамо догодио само поновни „прелом мозга“ једном човјеку, то је покушај прелома доминантне историјске свијести Црне Горе.

Делегацијаје била на висини заданог задатка, а пад у морално. непостојање савршен. Црногорски шегрти помоћне сцене НАТО позоришта, пред црногорским камерама, ову црногорску аспиратуру представљају као велики успјех, који Црна Гора никад прије није преживјела.

Али, треба признати да је ово логична завршница новоцрногорске државне политике. Прво су прогласили половину свог народа државним непријатељима (варијанта оне прве, комунистичке стигме „народни непријатељи“). Потом су се одрекли свог језика, и писма, и културног насљеђа. Потом су се одрекли Косова и Ловћена. Потом су се одрекли Русије, вјековног пријатеља и заштитника. А, цијела, напрасна мобилизација НАТО алијансе врши се с једним циљем бацити Русију на кољена! Сад или никад. Сад или никад, нека уђу у ову алијансу сви бивши историјски пријатељи, а посебно ,једнокрвни и једновјерни народи(ћи)“ против водеће словенске државе, коју је, у вријеме Петровића, народ у Црној Гори називао„мајка Русија“. Кад се Црногорци одрекну „мајке Русије“, онда морају да узму НАТО за оца. Кад се одрекну српског духовног очинства, онда је доказани насилник српства, најбољи новоцрногорски поочим.

Ако се само присјетимо да је црногорско љубавно пријатељство с НАТО-ом, почело у дубоким ноћима док је бјесомучно бомбардовао Црну Гору, а посебно Косово, Београд и Нови Сад, апсурд новоцрногорског подаништва добија изврнуту, но чврсту логику саморазарајућег апсурда. Издајство није неко издајство ако се безочно иде до краја.

Изврнутом логиком, могли би новоцрногорци доказати да их је Црна Гора Петровића унапријед мучила, и осудила на непостојање, баштинећи српски етос, ћирилицу и православље. Сад се треба опрати од толико наслеђа које обавезује и тражи нове узалудне свједоке и мученике. Зашто се борити вјечито на погрешној страни, кад можемо, без по муке, све то бацити под ноге новом господару, и захвалити му? Митски јунаци свршавају на небу, а њихови прагматични наследници, наплаћују њихове подвиге, што их пред новим шефовима прогласе за залуднике и Божије луде.

Садашња Украјина је слика будуће Црне Горе. Засад је то још увијек слика, а сјутра ће бити реалност. А кад доће до такве реалности, више се не гледају слике, него свој зли рад и црна рупа. Коју су ископале црне вође, заводећи незнанију причом да се с њима пењу на столицу од сувог злата. Све што се сад збива у Украјини јесте резултат дуге пропаганде и финансија садашњих НАТО чланица, које су правиле смишљене расцјепе по питању културе, духа и геополитичке орјентације у овој словенској земљи, кују су одредиле као одскочну даску за пантерски скок на Русију. Несрећна украјинска држава убија свој народ с подршком НАТО чланица, и прича да чини праведну ствар. Црна Гора, под овим руководством, сад исто то ради, још увијек „мирним“ средствима.

Официјелна власт прави пут приступа НАТО-у без јавне расправе унутар своје државе, чиме безочно показује презир према свом народу, и његовом историјском памћењу. Као да је овдје већ унапријед цио народ мртав. Можда они тако то већ и виде. Можда имају прецизне антиципације. Доиста, манипулацијим су се докопали суверености, да је истински докрајче. Такви су презрели Божију правду и суд, али таквима ће судити туђа чизма.

У последње вријеме честе су фотографије заробљених украјинских војника који по Доњецкој републици чисте улице. Држали су митраљезе, калашњикве, пилотирали бомбардерима, бацали ватру по својој зељи и својим градовима и беспомоћном народу из ракетних бацача, сад држе велике брезове метле у рукама. Правда бришу крв и срчу коју су посијали по својој земљи, уз подршку НАТО-а.

А новоцрногорци све то „гледају а не виде, слушају, али не разумију“. Узели су лажно Јеванђеље и лажног попа, и као код Домановића „вођу“, који води у нигдје и, ништа.

Аутор је књижевник Милутин Мићовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: