Насловна Издвојено Напиши ми, мама, шта се десило!

Напиши ми, мама, шта се десило!

6
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Бојан Арбутина

У недељу, 30. јула 2017. године, на дан Огњене Марије, после Литургије служене у Храму Светог Саве у Паризу, срео сам старог познаника, Банијца, мога земљака, великог човека, учесника у Крајишком и рату на Косову, кога је судбина одвела у далеки свет да заради динар. И како то обично бива, сели смо, и уз ракијицу, отпочели причу.

Теме су се као и увек кретале око политике, културе, Цркве, друштва, живота. Али прича се завршила Крајином, као и свака прича коју воде две земљака Крајишника. И у томе неравноправном разговору, свестан свога незнања и незрелости, ја сам био тај који је ћутао и упијао сваку реч, трудећи се да и коцкицу судбине мога земљака уклопим у Крајишки мозаик који годинама градим у мислима.

Пожелећи један другоме снаге и храбрости да истрајемо у сопственим биткама, опростили смо се и кренули својим путем. И на томе путу до стана, улазећи у метро, гледајући лица случајних пролазника и размишљајући о судбинама, како њиховим, тако и о судбини мога земљака, скупио сам храбрости да сазнам и оне судбине од којих бежим годинама. Одлучио сам да онај делић судбинске коцкице Крајишког мозаика коначно осветлим.

Свестан да отварање старих рана није лако и да човек увек настоји да зацели бол и своју прошлост учини лепшом но што јесте, свестан да су поједине људске судбине оптерећене злом, свестан својих страхова и слабости, узео сам телефон, позвао сам је и упитао „Да ли можеш да ми напишеш шта се десило?“.

„Почетак августа 2017 године, врео дан, 40 степени, седим на тераси, у руци ми је истовремено цигара и оловка, мисли  ми лутају по прошлости. Двадесет и две године, као да је јуче било. Двадесет и две године су довољне да од мале мрвице детета израсте човек.

Били су то наизглед срећни дани те давне 95-те године, исто почетком августа, и без обзира што је око нас беснео рат, били смо срећни јер смо били своји на своме и са својима. Мој Бојан, увек насмејана беба, својим сићушним ножицама је возио бицикл по дворишту. У зраку се осетила тежина ваздуха, летња жега, мирис рата, и невоља.

Субота, 4. августа, 1995. година. Одједном на цести, испред нашег дворишта, настаде гужва. Колона прљавих аутомобила, трактора са приколицама, старци, мајке, деца, неки свет преплашен на смрт налазио се тик испред мене. Имала сам тада 25 година, живела са супругом и сином у Топуском, малом бањском месту пуног духа и љубави.

Тог дана, око 5 сати ујутру, почело је да грува са свих страна. Туче ли, туче.. Одзвања. Раније, када се тако чуло, имали смо обичај да изађемо у двориште и одређујемо одакле је допирао звук. „Ово је пред Карловцем“; „Овај мора бити негде код Кладуше“, били су само неки од коментара. Међутим, сада није било ни покрај Карловца, ни покрај Кладуше, тутњило је са свих страна. Људи на улици уплашени, збуњени.

Бранко, супруг, већ неколико дана није код куће. Налази се негде на положају, у Босни. Међутим, одједном, између колоне возила појави се и његов лик, прекривен знојем. Безглаво утрча у двориште и поче викати „Пакуј све што можеш и бежите!“. „Куда?“ – упитала сам. „Куда и сви! Ја идем са војском да вам чувам одступницу!“.
Тежак је тренутак када схватиш да ти је једини задатак спаковати живот у путну торбу. Али и то се морало. Бојан, онако мали, трчкара око мене, хвала Богу па се не сећа готово ничега. Радује се препуној цести, мисли да је у питању велика свадба.

Спакујући на брзину све што сам могла, узимам Бокија у наручје, претрчавам преко цесте до млекаре, и узимам картоне јогурта и хлеба. Крећем редом уз колону и дајем их мајкама са дјецама које су се ту затекле. Трајало је то целу ноћ. Надолазили су непрестано, колоне су пролазиле поред куће, трчала сам горе – доле делећи хлеб и јогурт, а да још нисам била ни свесна да моје спаковане ствари значе да би ја требало да кренем пут колоне.

Недеља, 5. август, подне.
Прошла је и задња приколица из Книна, а Бојан и ја само и даље остали сами. Бранко тамо негде чува Крајину. Чува народ док се повлачи.

Комшије вичу на мене да крећем и ја. Узимам Бокија, стављам га на задње седиште аута заједно са  његовим „великим“ медом, и крећемо. Не знамо где. У колима испред наших се налази моја сестра Жељка са својом ћеркицом Дином. „Крећите, крећите…“ чују се повици, терају нас. Нисмо прошли на километар, срели смо Милана, мога тату, који нас је исто тако пожуривао, гледајући своје две ћерке и своје унуке како одлазе. У непознато.

Не знамо више ништа, ни где идемо, ни где су нам вољени… Бранко нам је остао тамо негде, тата у Топуском, маму нисам видела данима, ни бабу, дједа, старог ђеду.. О никоме ништа не знамо. Свако је кренуо на путовање понасоб. Колоне, три колоне у две траке, и миц по миц. А гранате падају, све нешто близу, одјекује. „Куд ћу ја без Бранка? Где је он?“ – само се та мисао мотала.

У колони хиљаду прича. „Погинуо Перо“ једни вичу, „Стану разнела граната“ плачући говори једна бака.

Нико није знао где идемо. Нико не спомиње Србију. Мислилисмо да се склонимо на пар дана и да се вратимо.

Дванаест сати у колони а прешли смо свега неколико километара. Ушли смо у Глину. По улицама остављени трактори, пуне приколице, народ искочио и тражи склониште. Да сачува живу главу. Пустош. Померам кола по мало, излазим напоље и шетам да не бих заспала за воланом. Настављамо тако, и негде у дубокој ноћи, стали смо на брду више Двора. Опет шетам цестом да не заспим, не осећам страх од граната, само не желим да заспим. Морам да наставим даље. Грува са свих страна, са десне из правца Босне, са леве из правца Загреба. Мало ниже, у Двору, гори полицијска станица. Пламен обасјава небо над нашом „великом свадбом“.

Пред свитање се полако спуштамо у Двор. Три колоне одједном постају једна. Све постаје убрзано. Нешто се дешава а није ми јасно. Знам само да треба да дођемо на мост и пређемо у Босански Нови, у Републику Српску, тамо смо сигурни. Пред мостом је све чисто, дајем гас и крећем. Гледам у ретровизор. Иза мене више нема кола. Неки војници су из зауставили. Од умора у први мах нисам схватила. Али. То су биле „Зенге“. Видим их да цепају српску заставу. У том бунилу, испред мене, на сред моста видим Бранка. Четири дана је ишао пешке из Босне, извлачио се са војском. Прешао је у Боснаски Нови и на мосту са те стране је чекао у нади да ће нас видети. Када је видео да су пресекли колону, свесно је кренуо ка нама, мислећи да нисмо успели да се извучемо. Није имао шта да изгуби, хтео је само да буде са нама. Трчи ка нама. Зенге и он на истом мосту. Неколико метара удаљени једни од других. Нисам смела да станем, скочио је и ухватио се за куку од аута и викао „Гас!Гас!Гас!“.

Чим смо прешли мост скренули смо иза неке зграде да се сакријемо од бомбардовања. Огребан, крвав, преплашен, дошао је себи, и био је уз нас, што је најважније. Авиони су тукли колону од Приједора до Двора. Није било задржавања. Идемо даље! До Бања Луке.

У Бања Луци одлазимо до пријатеља и на Дневнику гледамо наш егзодус. У неком делу колоне лежи човек, старији, инвалид, мртав. А нашег Ђеде нема нигде, исто инвалид из Другог рата. Црне мисли лутају у нама.

Понедељак, 6. август, јутро.
Свануло је. Морамо кренути даље. Пустош која је остала иза нас била је довољан знак да нема враћања. Тада схватам да одлазимо заувек. До колоне још увек допиру трагичне вести. Код Глине су исто пресекли колону и заробили избеглице. Чујемо свашта. А ништа не знамо о својима. Погинуо, мучен, осакаћен, силована. Ништа нам не преостаје осим да стиснемо зубе и наставимо напред. Гледам Бојана. За шест дана је појео три паштетице и попио мало воде. Али још увек сам јака. Морамо напред.

Полако се приближавамо Србији, Лозница. Претресају нас. Морамо предати све оружје које имамо. Људи плачу, не одваја им се од оружја са којим су четири године. Бранко тешком муком гледа свој пушкомитраљез и предаје га на пункту одређеном за то. Тежак је то тренутак. Крајишнику је судбина борба, а оружје.. Оружје је светиња.
Прелазимо у Србију. Аутопут. Крај њега стоје људи и деле нам лубенице. Ми не можемо више ни да једемо. Још у Лозници нас питали где идемо и испишу нам потврду да идемо у Београд.

Србија. Са свих страна море људи и превозних средстава. Стојим у колони из војног камиона. У њему наших војници. Гледам у дечака који је на крају седео али не реагујем. Пуче нешто у мени, искочим из аута и кренем ка дечаку. „Перо, јел знаш где ми је тата?“ упитах га. Перо, брат, мора да зна нешто од ујака, мога тате. Перо ћути, не познаје ме, гледа кроза ме. „Ујак?“ одједном прозбори.“Ево га овде, у камиону“. Нигде краја мојој срећи када сам га угледала. Прешао је код сестре у кола и испричао нам шта се десило.

Да је последњи је кренуо из Топуског, да се нашао у делу колоне који је био опкољен три дана у Глини, да су их после  пустили да аутопутем крену за Србију. За једног члана смо богатији, помислих. Идемо даље.

Бојан, који није проговарао у Крајини, ћутао је све време, али је разумео и реаговао на свој начин. Мушко, лењо за причу. Након неког времена стигли смо пред таблу „Београд“. Учинило ми се да видим „Живот“.

Возећи се, прошавши Сава Центар, дошли смо на Мостар. Угедајући Саву, иза мојих леђа, промилиле су се прве речи „МОРЕ! Овде ћемо се сви купати“. То су биле прве његове речи. О олујним временима у његовом новом граду.

Колону су слали за Косово, излази ка Београду су били блокирани. Ми смо се, безобразно и скоро прегазивши полицајца, искључили ка Сајму и кренули пут Петловог брда.

У наредним данима су пристизали сви. Ђедо наш, на једној нози, кренуо пешке, повезли га људи. Свекрва са једним ћебетом преко руке звони. Звоно се чује, долазе један по један, окупљамо се. Само још моје маме нема. Данима је нема. Ипак, преко ВЕРИТАСА сазнајемо да је заробљена. Остала је наредна три месеца у заробљеништву после чега нам се придружила. Олујно невреме нас је разбацало на све стране али снага породице нас је поново окупила. Хвала Богу, живе и здраве.
И ево… 22 године…

Мислила сам од „Београд“ да пише „Живот“, али сада, након 22 године схватам и знам да је мој живот прекинут и да је остао у Крајини, тога августа 1995-те године.

Пожело си да напишем ово, а да ниси свестан колико је све ово тешко описати. Исто као и онда када си од Саве мислио да је море. Али као што сам морала да спакујем свој живот у кофере тако и ове редове морам исписати. Због тебе. И због твоје деце. Да не заборавите никада!“
Хвала ти!

6 КОМЕНТАРИ

  1. 3
    0

    Хрвати су прогнали свим живим створовима причајући освојој “тисућлетњој култури”. Они су и сами били убеђени да за њима стоји заиста једна тако дуга периода културе, и дасу њихови суседи у том погледу знатно за њима заостали: На- рочито су према Србима истицали ту своју хиљадугодишњу културу, сматрајући ове за много, много ниже у том погледу.Хиљадугодишњи јубилеј своје културе Хрвати су обеле-жили клањем српске невине деце и жена, отимањем њиховеимовине, рушењем цркава и споменика, паљењем српских књи-га итсл. У новијој историји нема примера тим поступцима, атешко гa je наћи и у најстаријим историским периодима. Тајпоступак Хрвата биће посебно приказан, и доклегод буде и једног Србина он ће наћи своју достојну реперкусију.Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму пока-зали свирепства којих би се сваки Хун или Авар стидио, негоуопште je сва њихова историја пуна грозота, издаја, отима-чине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Немани једног савременог народа, то значи још преосталог народа,о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати.Њихова дела описују са пуно грозе. Гдегод су се појавили, сву-да су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.Њихови вође то знају. Па ипак заваравају и своје суна- роднике и друге народе како су они културни и њихова исто- рија пуна дивних стремљења. Тој фабули треба једанпут дадође крај. Хрвате треба разголитити и показати у пуној сво- јој голотињи, а то значи онакве какви су. Нека прво Срби видес ким су се дружили и шта могу да очекују од тих створова.Нека се по потреби и странци упозоре.Ja сам предузео да бар један мали део њихових неваљал-става кроз новију историју изнесем, да послужим истини којојсваки научник има да служи. Овде се износе њихови подвизиу првој половини XVII века, у тзв. Тридесетогодишњем рату.После ће, ако Бог да, доћи остали историјски периоди. Овоније све, па чак ни најстрашније: “Јаком иду Мара и сватови!”
    ДР. ЛАЗО М. КОСТИћ

    ред. професор УниверзитетаИздање
    СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ
    У
    АМЕРИЦИ

    ЧИКАГО, ИЛ.
    1953

  2. 2
    0

    ПОДВИЗИ ХРВАТА ПРЕМА САВРЕМЕНИМ ХРОНИКАМА

    ПРВЕ ПОЛОВИНЕ XVIII ВЕКА1.
    Прво треба почети са чувеном хроником Театрум Еуропум(Европска позорница), која je почела излазити још за траја-ња Тридесетогодишњег рата и у безброј издања описала до-гађаје од 1618 до 1718. Започета je од Абелина, а затим про-дужена од многих настављача. Овде употребљено дело je јед-но од првих. Оно je прецизно наведено у Литератури под 1).У том делу се на много места спомињу Хрвати. Овде су ци-тирани само они ставови који и у наслову са стране спомињуХрвате.Тако нпр. страна 569 првог скупног тома, уз маргиналнинаслов: “Хрвати, пошто су неко време тирански газдовали, би-вају потучени од Мађара” (опис се односи на годину 1621). Утексту стоји:“У међувремену je једна велика гомила Хрвата, која je по-сле борбе код Прага извршила велики плен не само од непри- јатеља него и од пријатеља, и која je на више места сасвимварварски газдовала помоћу пљачке, отимачине и пожара пре-ма женама и мушкарцима, а онда напустила дужност и упути-ла се према Пољској, била од Маџара сачекана и потучена”.На страни 737, која описује догађаје из год 1622, налази семаргинални наслов: “Хрвати зло газдују у земљама маркгрофаод Дурлаха”. Тамо стоји:“У међувремену шврљаху Тилијеви војници много у окол-не крајеве и нарочито чињаху Хрвати и Козаци велике штете уземљи маркгрофа од Дурлаха (који се у то време држао сасвимпо страни од рата) убијајући, пљачкајући и палећи све дограница Виртенберга, све су кукавно опустошили, разбијали судна буради, просецали кревете и расипали перје, деци су от-сецали главе а потом су их у комаде секли, а и родитеље субедно удешавали ако су их се домогли а нису их одмах умо- рили. Они су се скитали и до Боденског језера, на чијим оба-лама су Швајцарци били на опрезу и многе побили, тако да
    7
    се нису више усуђивали да се у брдима појаве. На другим ме-стима су одвели много стоке и начинили неисказане штете”.На страни 941 (године 1625) стоји маргинално: “Тилијевавојска, а нарочито Хрвати рђаво газдују у Брабанту”, док у регистру стоји: “Хрвати газдују у Брабанту горе него Турци”.У тексту пише:“У колико се војска, дошавши из Рајха у Брабант, а наро-чито Хрвати врло варварски понашали, они су разбијалисандуке и ковчеге, људе страховито мучили и злостављали, ни-ти су штедели лица духовног нити световног сталежа, понекасу места запалили и при томе и засејана поља срамно упро-пастили. У Безбеку (у земљи пријатеља) починили су страхо-вита недела. Неки Хрвати су покушали да отргну једној женидете из наручја, да би га живо испекли…, али пошто га je оначврсто држала, отсекли су јој прсте, а њеном мужу гркљан пре-секли. На тај начин су били озлоглашени да тако поступају,да ће их се људи читаве генерације сећати…. Због њих су сесељаци повлачили из свих места. Извесни војници из брда соне стране Соме предали су се били њима јер су им ови (Хрва-ти) обећали да ће им поклонити живот, па ипак су им отсеклиноге и руке, а потом их у комаде исекли”….
    2.
    На страни 98 и 99 другог тома, штампаног нешто малодоцније
    2
    ), налази се овај текст о понашању Хрвата у години1630:“…Хрвати су такођер са пљачком и другим нечовечним де-лима (као нпр. у Телдеру, Димену, Велу и околини) све опус-тошили, поједине људе и жене узели собом, са њима врло ти- рански поступали, некима откинули носове и уши, једном чо-веку ископали оба ока и руке одрали, ни децу нису штедили,па ни неутрална лица, чак су злочине вршили и над поданици-ма грофа Хенрика од Берга, и свуда варварски поступали.”На страни 342 (година збивања 1631) описују се чарке из-међу царске и шведске војске у Браденбургу и појединачнипрепади. Ту су “Швеђани врло богат плен задобили од Хрвата, јер су ови имали или појасе пуне злата односно сребра уз тело,или читаве плоче злата и сребра набијене на прсима, на чели-ма, на уздама коња, и на седлима, пиштољима и сабљама, што je ово добро дошло многоме који je то умео боље да упот- реби”.
    8
    Ha страни 368 описује се освајање Магдебурга у год. 1631,где су се Хрвати нарочито прославили. Ту, између осталог,стоји:“Кад се напослетку отвори капија, кад коњица и Хрватибише пуштени унутра, тада je заправо почело пљачкање, оти-мање, мрцвареље, срамоћење девојака и жена, и поступало сепреко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Катарине они супедесеттројици, углавном жена, сасвим немилосрдно одрубилиглаве, ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војникапогубљене. Уопште не може да се опише ни изрече какав jeто био јад, каква беда и жалост”….(затим после кад je ватра настала). “Они су ипак, поредкоња и нешто стоке, одвели собом у логор много жена и деви-ца са нешто мушкараца, повезане ланцима, женске су ту зло-употребили у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да сумноге, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година,које такођер нису поштедели, морале платити главом”….(у продужењу стр. 369) “Следећи дан су рано изјутра цар-ски и Лигини војници (Католичке лиге, Тилијеви војници субили махом Хрвати) изашли и почели да визитирају и пљач-кају подруме, није их то сметало што су били пуни паре и ди-ма, тако да су многи од њих ту се угушили, па ипак су пленпажљиво тражили. Пошто су грађани њихово најбоље и најот-меније покућанство пренели у подруме ради артиљериске ват- ре, дочепали су се још доброг плена у одећи, накиту, сребрномпосуђу, сланини и маслу, а такођер je било више хиљада бу- ради пива….Тада je наступило ждерање и пијанка, које су три пуна да-на узастопно трајали и тако je прослављена магдебурска свадбакако ју je Тили назвао (Магдебург значи буквално “девојчинград”), а све су то јадни преживели и заробљени Магдебурциморали да посматрају са жалосним и болним очима…..10, 11 и 12 маја се тако жалосно јаукање и дерање од пре-остале деце чуло, која су стално довикивала оца и мајку и којазбог неразумности нису могла да саопште чији су. Нека суседела поред својих побијених родитеља који су на улицамалежали у крви, и увек су дозивали и викали: о тата, о мама!Нека су деца сисала њихове мртве дојке и при томе тако жа-
    9

  3. 2
    0

    лосно се драла да би се и камен у земљи смиловао и да би сенајокрутнији тирани покренули на самилост”…
    3.
    У делу Театрум хисторие (Историска позорница), штам-паном 1641 налази се такођер укратко описан јад Магдебурга,у другом тому, стр. 149
    3
    ):“Кад je напослетку отворена капија и кад су унутра пуш-тени коњица и Хрвати, тада je тек започело право пљачкањеи убијање, и уопште највећи јаук и жалост (куку и јаох) свудасу се видели и чули…Ипак су, поред коња и нешто стоке одвели собом у логорса нешто мушкараца много жена и девојака, све повезане лан-цима. Жене су ту према својој пожуди употребили и иначе по-ступали као загорчени војници.”На страни 324 истог дела описује се један мали догађај из1634:“Да би ову претрпљену штету донекле реванширали иосветили, неколико je командованих Хрвата и неколико драго-на упало после поноћи у предграђе Бреславе испод Николинекапије, где су се налазиле две чете шведске војске, од којихсу 13 или 14 заробљени, а у предграђу на разним местима по-ложили ватру: они би цело предграђе запалили и сажегли даих нису из града истерали. Они су се одмах окренули и побег-ли. Био je велики пожар и две су дуге улице до темеља изго- реле.”
    4.
    У извештају тадашњег Магдебуршког констаблера (то jeбио неки еснафски старешина) налази се о Хрватима овај па-сус (према Бенсену)
    4
    ):“….пошто су многи Хрвати пребродили Лабу (Елбу, реку), јер je вода била врло мала, и тако наше људе опколили, и мно-ге побацали у воду и смакнули, то се рђаво збило, једно жа-лосно клање и убијање да нико кога je непријатељ затекао ни- је био поштеђен, ни жене ни деца, тако да се то не може до-вољно описати”.
    5.
    Извештај другог очевица, тадашњег градског главног пи-сара Данила Фризеа из Магдебурга гласи опет према Бензену:
    5
    )
    10

  4. 2
    0

    “Наше преклињање, а нарочито речи малога брата, дирну-ше војника. Он нас пријатељски погледа и рече: “Е, то су финидечаци”. (Он је био Нирнбержанин). Тада он рече оцу: “Акохоћеш да са децом изађеш напоље према граду, то иди одмах, јер Хрвати долазе овамо до једног сата и тада ћеш са својиматешко остати у животу”.Две стране даље стоји у истом извештају (страна 561 по-менуте књиге
    6
    ):“Најзад је достигнута капија кроз коју су Хрвати проху- јали и поред нас све живо посекоше”.
    6.
    Ево како се описују догађаји у Магдебургу према књизиАрма свецика (Шведско оружје), на страни 116 и сл.
    6
    ):“Пошто је град Магдебург освојен, поступано је сасвимнехришћански и нечовечно од стране војника, јер су они сва-кога, био млад или стар, било кога сталежа, пострељали и про-боли, и никога нису штедели, тако да су се сви становници по-сакривали и пузили по рупама…. Град је ускоро био запаљенна 50 или 60 места и све је жалосно у прах и пепео остављено,при чему је више хиљада људи угушено и изгорело….. Колико је људи у граду огњем и мачем пострадало, не може се запра-во дознати. Већ 21 марта по новом календару 24.000 је сахра-њено, а нађени су многи угушени у подрумима и сводовима.Једна девица из племства, која није могла друкчије да избег-не силовање војника, сурвала се у страху у бунар и утопила се.Ко се затекао, никоме није опроштен живот, него су сви, без разлике жене и деца, прободени, као што су у цркви Катарине53 леша пронађена којима свима су непоштедно главе биле од- рубљене… Два војника су нашла једно мало дете где дречи ле-жећи на улици, сваки га је од њих узео за ножицу и по средиошчупао. Са заробљеним женским лицима нарочито је рђавопоступано и опхођено, да се о томе не може довољно писати.Заробљени грађани који су тако изведени напоље, делимичносу врло рђаво прошли, неки су тек на пољу, пошто им је са-свим дат опроштај замакнути били, други су пак морали, иакоим је све опљачкано и сагорено, да се откупљују са знатномсумом новца ако су је међу пријатељима у комшилуку моглида нађу….” На страни 118 наводи писац шта су радили са јед-ним заробљеним официром из Магдебурга: “… он је од војника
    11

  5. 2
    0

    изведен на коњу преко јарка . . . онда су му се приближили,прошишали му метак кроз бутину, са једном партизаном (по-себна врста мача са две оштрице) усекли у главу јаку рану, исвом снагом навалили на њега и ударали га, тако да je он унемоћи пао с коња, а онда су му одузели шешир, мач, оковрат-ник, рукавице, опасач, чизме и потпуно гола би га свукли дато није спречио гроф Папенхаим” (генерал). “21 марта постаром календару je опроштен живот свим заробљеним свеш-теницима из Магдебурга сем једног који je испред олтара уцркви Јована у комаде сасечен. Свакоме je било слободно даиде куд хоће, али Д-р Гилбертус, парох при Св. Улриху je за-држан натраг, одведен у Ванслебен и ту окован у гвожђа. Раз-лог je да су га неки код генерала Тилија просочили да у про-поведи напада папу”…..
    7.
    У једном “истинитом извештају” из године 1632 налазе седва отштампана писма из почетка пређашње године
    7
    ). Првописмо из Цербста, писано 11 јануара 1631 гласи у респективнимделовима:“Овде се пак јавља да je 4 јануара, на дан три Краља, око9 сати подна откомандован у Гомерн пуковник Клајнер са шестчета коњице, међу њима једна чета Хрвата и неколико драго-на…. Ту je један човек прободен, један стрељан, једном старомболесном човеку су уши отсечене . . . све жене, старе и младекоје су заточене, осрамоћене су, цела варошица опљачкана,сви сандуци, ковчези, врата, прозори, пећи, једном речју свешто je ту било, у самој варошици или у кнежевској канцела- рији, све je порушено и у ништа претворено, сва залиха у житу,пиву, вуни и осталим животним намирницама утрошена je илисобом однесена. Што од пива, вина и жита није могло да будепрождрано, полокано и однешено, то je бачено на земљу, но-гама гажено, бурадима пива и вина избијена дна, а пиво ивино проливено на земљу. To je трајало четири сата.”Друго писмо из Барбиа које описује шта je та војска ра-дила исте вечери у Милингену скоро je истоветно.
    8.
    У чувеној и много цитираној хроници грофа Кевенхелера
    8
    ),за кога Хајзинг каже: “Онај непристрасни и часни писац Три-десетогодишњег рата”, налазе се о Магдебургу скоро исте речикао у “Европској позорници”:
    12

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here