Најстарији запис епске песме Срба јужне Италије из 1497. године
1 min read
Према најстаријим записима, Срби из Црне Горе, Далмације и осталих српских земаља, су после Косовске битке у 14. веку, бежећи пред најездом Турака, са нешто Арбанаса, предвођени Скендербегом, нашли уточиште у покрајини Молизе, у Јужној Италији. Такође, Срби су живели и у Абруцу, Авелину, Апулији и Калабрији. Само у покрајини Молизе је било девет српских насеља.
До 19. века становници само три насеља, Аквавива Колекроче, Сан Феличе и Монтемиро, су успела да савладају све изазове и препреке времена, да задрже свест да су Срби, и да сачувају српски језик и обичаје као што је „налагање божијег бадњака као завјет“. У осталих шест насеља су изгубили српски језик, савладали језик своје нове домовине Италије, али без обзира на то имали су у глави своје српско порекло. Сан Ђакомо је још и у 19. веку славио дан доласка Срба у ове крајеве. А записано је да су Сан Бјазе преплавили српски колонисти, које су населили обећањима да ће педесет година бити ослобођени пореза.
Италијански песник Рођери де Пачијенца ди Нардо (Rogeri de Pacienza di Nardo), 1497. године је писао о групи српских избеглица који су напустили српску деспотовину и населили се у селу Ђола дел Коле, близу Барија. Он је описао како они певају песме и играју коло у част краљице Напуљске краљевине, Изабеле дел Балзо. Он је, чак, и именом и презименом побројао све који су том приликом учествовали као забављачи пред краљицом, па се тако помињу наша стара имена: Ратко, Милица, Вучета, Стана, Вукашин, Рашко, Ружа, Вук…
Слушајући те српске досељенике у околини Напуља, Пачијенца је створио најстарији познати запис српске народне епске поезије. Првог јуна 1497. године, у месту Ђоја дел Коле, песник је слушао певање на језику који му је био сасвим непознат и, искључиво се ослањајући на слух, саставио овакав запис:
Orauias natgradum smereuo nit core
nichiasce snime gouorithi nego Jamco
goiuoda gouorasce istmize molimtise
orle sidi maolonisce dastobogme
progouoru bigomte bratta zimaiu
pogi dosmederesche dasmole slauono
mo despostu damosposti istamice
smederesche Jacomi bopomoste
Jslaui dispot pusti Jsmederesche
tamice Jatechul napitati seruene
creucze turesche bellocatela vitescocha
Rogeri de Pacienza di Nardò, Balzino (Salento-Napoli, 1497)
Рођери де Пачијенца је ове стихове уврстио у свој спев „Balzino“, који је посветио напуљској краљици. Песму је открио академик Мирослав Пантић 1977. године и идентификовао ју је као бугарштицу, тј. песму дугог стиха од петнаест до шеснаест слогова. Према речима наше истакнуте историчарке књижевности Наде Милошевић-Ђорђевић ова песма дугог стиха – бугарштица – настала, по свој прилици, по законитостима обликовања историјске епохе, одмах после догађаја и у његовој непосредној близини, у северним српским крајевима, пренесена је на миграционом таласу српског становништва које је стигло до Напуља, а за шта архивске потврде и историјска објашњења даје италијански слависта и историчар Франческо Саверио Перило.
У песми је исказано стварно тамновање Сибињанина Јанка (Јаноша Хуњадија) у Смедеревској тврђави. Њега је заточио деспот Ђурађ Бранковић да би наплатио ратну штету коју је направила Јанкова војска враћајући се из битке на Косову 1448. године. Осим хришћанских и традиционалних мотива, истиче се и мотив античке, хомеровске птице гласника – орла. Реконструкција ове песме, академика Мирослава Пантића, изгледа овако:
Орао се вијаше над градом Смедеровом.
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
него Јанко војвода говораше из тамнице:
“Молим ти се, орле, сиди мало ниже
да с тобоме проговору: Богом те брата јимају
пођи до смедеревске господе да с’ моле
славному деспоту да м’ отпусти из тамнице смедеревске;
и ако ми Бог поможе и славни деспот пусти
из смедеревске тамнице, ја те ћу напитати
чрвене крвце туречке, белога тела витешкога.”
Упркос упорној хрватској пропаганди која пориче српску припадност Словена који су насељавали јужну Италију, а поготово која пориче српско порекло становника Молизеа, и српском одрицању од свог целокупног националног бића, ова песма остаје као трајно сведочанство другачије историје од оне која нам се свакодневно намеће из ватиканске кухиње. Осим тога, постоје и историјски записи који недвосмислено потврђују да су Словени који су тада насељавали то подручје били Срби.
О томе посебно сведоче два дела из 19. века: писма проф. Ивана (итал. Ђованија) де Рубертиса објављена у Задру 1856. под насловом „Delle colonie slave nel regno di Napoli“, те „Le colonie serbo-dalmate del circordario di Larino, provincia di Molise“ које је у Торину 1864. године објавио један учени Италијан Ђовенале Вегези, посветивши га српском кнезу Михајлу Обреновићу. Де Рубертис је рођен у месту Аквавива Колекроче у покрајини Молизе. Био је директор гимназије у месту Казакаленда и кључни човек за очување националне свести и идентитета међу Србима у Молизеу. Са њим је био велики пријатељ Медо Пуцић чије је песме преводио на италијански језик. Од јануара 1885. године је постао дописни члан Српског ученог друштва.
Овде не можемо а да посебно не поменемо истраживања Христифора Ристе Ковачића, професора славистике у Риму, који се бавио истраживањем живота Срба на подручју јужне Италије у покрајини Молизе. Ковачић је 1884. године боравио у Молизеу када је посетио и Ивана де Рубертиса и тада је запазио да су Срби у великој мери сачували своју националну свест и идентитет, а своја запажања о Србима у јужној Италији објавио је 1885. године у Гласнику Српског ученог друштва, у тексту под насловом “Српске насеобине у јужној Италији“.
Литература:
-Мирослав Пантић, „Непозната бугарштица о деспоту Ђурђу и Сибињанин Јанку из XV века“, Зборник Матице српске за књижевност и језик XXV, 1977, 421 – 439.
Мирослав Пантић, „Народне песме у записима од XV до XVIII века“, Просвета, Београд 2002.
–Giovenale Vegezzi Ruscalla “Le colonie serbo-dalmate del circordario di Larino, provincia di Molise“, Торино, 1864.
–Ристо Ковачић „Српске насеобине у јужној Италији“, Гласник Српског ученог друштва, књ. 62, Београд, 1885, 273-340.
Извор: Расен
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
http://www.rastko.rs/rastko-lu/index_l.html
Srba danas ima negdje oko 60 000 imaju svoiju neku autonoiju kulturnu gdje se izdavjaju srestva za kulturu,to je jedina priznata manjina,zahvaljujuci sto si bili u DDR,inace toga sigurno nebi bilo dase nijesu nasli kod Honekrea,koliko god to izgledalo smijesno,ali je sitina.Vjere su katolicke ili protestansk za nas kazu da smo Juzni Srbi,pravo je cudo kako su uopste opstali do dans.
ako znamo ko je sve i kako rukovodio Njmeackom i Pruskom.
Dok je bila SFRJ bilo je nekih kontakata,danas skoro niko od politike ne pominje i ne interesuje se za Srbe,recimo Predsjednim Saksena je Srbin Stanisav Tilic,kod Njemaca je popularno reci ne asimilicaija nego oni to drugce govre pa kazu integracija,vrlo perfidno,samo takvih ovdje sem nas malo ima uglavnom su oni tu koji nece da se integrisu.
bizmark je govrio da prijateljstvo sa TurskoM nikad prestati nece,da Poljake treba tuci kao zivotinje,da mu ih je zao ali da se vukovi moraju trijebiti jer su divlje zivotinje,za Austrijance da udisu isti vazdug i da im ga polako ali sigurno previse trose ,zatocemo moarti da im ga oduzmemo.
Danas je drugi recnik ciljevi su uvjek jednaki i isti samo su nacini do postizanja cilja savim drugaciji´,perfidniji .
Odskora je Predsjednik Austrije izjavio da su od svih stranaca najzadovoljnii sa Srbima,njemci srbe kao strance ne pominju,jesu li nas zaboravili il ne nemogu reci,ali imaju drugih problema,meni licno zbog toga nije zao,dobrih 20 godina su svoju antisrpsku politku pokusali izjednaciti sa njihovim zlom,i to bez stida,cak su poceli i Rusiju da napadaju,samo tu su im sanse doista male,i mogucnosti takodje.
…“Хоровођа је вешто у трку улетео у аутобус који је јурио ка Арбатском тргу и нестао. Изгубивши тако једног од оних које је гонио, Иван је усредсредио сву пажњу на мачка, и видео је како је овај чудновати мачак пришао папучици трамваја »А«, који је стајао на станици, дрско одгурнуо жену која је вриснула, ухватио се за ручицу и чак покушао да гурне у руку кондуктерки гривеник кроз прозор, који је био отворен због врућине.
Мачково понашање је до те мере запрепастило Ивана да је он остао скамењен крај бакалнице на углу и ту га је, по други пут, још више запрепастило кондуктеркино понашање. Ова је, чим је угледала мачка како покушава да се угура у трамвај, љутито, готово цептећи од беса повикала:
— Мачкама је забрањено! Са мачкама је забрањено! Шиц! Силази, иначе ћу милицију позвати!
Ни кондуктерку ни путнике није зачудила суштина ствари: то што мачак хоће да уђе у трамвај није било ни по јада, већ то што мачак хоће да плати карту…“, из Мајстора и Маргарите, Булгакова
…“нека свога и у гори вука…“
…“Hic Rhodus, hic salta!…“
„Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах.“ (Тим. 2. 4, 7.)
http://borbazaveru.info/content/view/7562/1/
…“ ДЕЛО Саве Немањића јесте дело по коме се народ препознаје у својој држави, у својој вери, у својим уверењима, у свом језику, у својим законима и у својој правди. И пре њега били смо Срби. Од њега знамо да смо Срби. Савино дело је крштеница српског народа, сведочанство о његовом историјском пунолетству, јемство како се подиже дедовина, тапија на српску земљу, тестамент којим се наслеђује отаџбина и доказ историје да је овај народ заувек изборио своје место на карти Европе и завет да му га нико не сме и не може одузети…“, Милован Витезовић
Највиши манифест
Божијом милошћу Ми, НИКОЛАЈ ДРУГИ,
Император и Самодржац Сверуски,
Цар Пољски, Велики Кнез Фински
и друго, и друго, и друго.
Објављујем свим верним Нашим поданицима:
Следећи историјским својим заветима, Русија, један (народ) по вери и крви са словенским народима, никада није посматрала на њихову судбину незаинтересовано. Са пуним једнодушјем и посебном снагом пробудила су се братска осећања руског народа према словенима последњих дана, када је Аустро-Угарска објавила Србији очигледно неприхватљиве захтеве за Државу. Презревши уступљиви и мирољубиви одговор Србске владе, одбацивши добронамерно посредовање Русије, Аустрија је журно кренула у оружани напад, почевши бомбардовање незаштићеног Београда.
Прунуђени услед насталих услова да донесемо неопходне мере предострожности, Ми смо наредили да се доведу армија и флота у ратно стање, али, стрепећи за крв и имање Наших поданика, улагали смо све напоре ка мирном исходу започетих преговора. Услед дружествених односа, савезница Аустрије Немачка, упркос Нашим надама на вековно добро суседство и не верујући Нашим уверавањима, да донете мере никако немају према њој непријатељске циљеве, почела је тражити хитно њихово укидање, и добивши отказ у том требовању, изненадно је објавила Русији рат.
Сада предстоји већ не заступати се за неправедно окривљену родну Нама земљу, већ оградити част, достојанство, целовитост Русије и њен положај међу Великим Државама.
Ми непоколебиво верујемо, да ће у заштиту Руске земље дружно и самопожртвовано устати сви верни Наши поданици.
У грозни час искушења нека буду заборављене унутарње распре. Да се укрепи још тешње јединство Цара са Његовим народом, и да одбије Русија, подигавши се као један човек, дрзки напад врага.
Ево, са дубоком вером у исправност Нашег дела и смиреном надом на Свемогући Промисао, Ми молитвено призивамо на Свету Русију и храбру војску Нашу – Божији благослов.
Дано у Санкт-Петербургу, у двадесети дан јула, у лето од Рождества Христовог хиљаду деветсо четрнаесто, а Царствовања Нашег двадесето.
На оригиналу Сопственом Императорског Величанства руком подписано: „Николај“.
21. 07. 1914
http://romanovisrbija.wordpress.com/%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%80%D1%88%D0%BA%D0%B0-%D1%86%D0%B0%D1%80%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98%D0%B0/
https://facebookreporter.org/2012/02/06/%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%B8%D0%BE-%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA-%D0%B4%D0%B8%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8-%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%81/#comments
https://stanjestvari.com/2017/06/30/%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%B5%D0%B2-%D0%BB%D1%83%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8-%D0%B4%D1%83%D1%85-%D0%B0/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/aleksandar-vucic-u-backom-jarku-proglasio-nemce-domacinima-srbije/
https://srpskizurnal.com/2015/07/30/%D0%B7%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BC%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%B8-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B3%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B8/
…“Опасно је и безумно називати Немце „домаћинима“ у Србији. Стотине хиљада наших сународника деценијама је одлазило на рад у Немачку са визом у пасошу. Тамо су поштено стицали доходак на бауштелу фанглом и мистријом, у индустрији и другим привредним делатностима које Немачки радник није умео или није хтео да ради. Срби никад у Немачку нису долазили на тенку или у бомбардеру. Немцима ипак никад није пало на памет да Србе назову „домаћинима“ у својој земљи. Називали су их и данас их називају гостујућим радницима – „гастарбајтерима“.
Немци су се одавно наметнули као „домаћини“ у земљама полапских Словена који су онамо били староседеоци, а сада их скоро нема. Процењује се да је на крајњем истоку Немачке опстало још скоро седамдесет хиљада Срба које Немци називају „Венди“ и чији језик је пред нестанком. Иако су тамошњи Срби од почетка и с одушевљењем прихватили лутеранску вероисповест, пруски краљ Фридрих Вилхелм I је забранио српску писменост, богослужење на српском језику и уништио све српске књиге. Пруској и потом Немачкој држави протестантска етика и лутеранске вредности нису биле сметња за искорењивање српског језика и писма. Упркос поновном буђењу Српске културе и писмености почетком XIX века, власт је поново прогонила и ограничавала српску писменост. Љубомир Ненадовић је пре век и по објаснио зашто су то радили: „Славни немачки Хегел – споменувши у неколико речи Словене, како они нису још ништа учинили знаменитог за светску историју – вели: `Један део тог народа ми смо већ присвојили цивилизацији` (а то ће рећи: понемчили)“. Апсолутном духу пруске државности је асимилација Словена била цивилизовање. Услед оваквог понашања су се Срби у Немачкој често окретали римокатоличкој цркви. Велике силе на Версајској конференцији 1919. г. нису прихватиле предлог Срба за аутономијом, а подносилац њиховог предлога Арнош Барт је ухапшен и осуђен на три године затвора чим се вратио у своју домовину. Због потреба развоја рударства расељен је и потом уништен огроман број српских насеља у Лужици, па су и у последњој својој области постали мањина. Након нацистичког терора, потпуне забране српског језика и писма у Немачкој од 1937. г, пропао је и последњи покушај српског осамостаљења од Немачке 1946. године. Власти Немачке демократске републике и СР Немачке једнако никад нису пописале Србе, а репатрирани Немци из Чехословачке и Пољске су масовно насељени у њиховој области.
Посебно је трагична била судбина великог немачког филозофа српског порекла Готфрида Лајбница. Рођен је у граду Липско, којег су Немци преименовали у Лајпциг, као син лутеранског свештеника, Србина. Иако је основао Немачку академију наука, умро је презрен и одбачен након покушаја да оснује академију наука у Аустрији и Русији. Клевета једног шкотског математичара била је снажнија од протестантске етике Лајбницових колега. Лутеранске вредности им нису сметале да га до краја живота исмевају сматрајући га плагијатором. Лутерански свештеници чак нису хтели да му одрже опело, прогласили су га за безбожника, не умевши да појме дубоке филозофске основе његове вере у Бога. Лајбницова једина родбина (по немачкој мајци) није желела да га сахрани, па је Лајбницов гроб остао неосвећен и затро се заувек. Истина о његовом делу се пробила тек пола века касније.
Толико о Немцима као „домаћинима“ у балканској и лужичкој Србији говоре чињенице…“
Прочитајте потресну и необичну причу блаженопочившег архимандрита Луке Анића,настојатеља Цетињског манастира о Оцу Петру, православцу са Сицилије, свештенику у Порторику, пореклом од Васојевића.
„Десио се један догађај на Цетињу толико необичан, да нас је оставио, што се каже, све без даха. Дакле, дошла су, као и четири године раније, два свештеника из Порторика од којих је један, отац Андреј Вујисић, родом из Мораче, а други је отац Петар, на кога се и односи ова прича. Шта је он поријеклом, да ли Италијан или Албанац, нијесмо знали да кажемо. Углавном он је православни свештеник, канонске Цркве. Њих двојица су годинама заједно и тако су кренули у мисију у Порторико, гдје имају за сад само сто вјерника. Међутим, како се чудно деси да Господ отвори нека врата на која човјек није рачунао: када су били ту прије четири године ништа нијесмо о оцу Петру сазнали, а овог пута смо причали о ситуацији у Порторику и о доста нејасном поријеклу оца Петра. И ето, да кажемо, случајно, када смо једном сједели после Свете Литургије, отвори Господ врата неслућена и неочекивана. Дакле, сједели су ту и отац Радомир Никчевић и отац Љубомир Јовановић, наши свештеници који су управо били у Скадру, и који су почели причу о народу који тамо живи.
Тамо у Враки и Скадру постоји велика српска популација. Међутим, чудна ствар је да ту има и Срба муслимана који су свјесни своје нације и памте кад су прешли у ислам. Ријеч је о народу који је побегао из Подгорице и околине, не знам тачно којим поводом, и задржао муслиманску вјеру, али је задржао и своју нацију; чак се тамо и њихов хоџа презива Поповић. Када је то поменуто сви смо се засмијали, а засмијао се и отац Петар, за кога смо мислили да не говори српски. Тада смо видели да он разумије шта причамо. Онда отац Радомир рече да народ у Скадру прича два језика, нашки и арбанашки. Дакле ‘‘нашки’‘ би био српски који они зову ‘‘нашки’‘, на шта отац Петар скочи и рече да се и код њега на Сицилији причају два језика – ‘‘нашки’‘ и арбанашки и да он разумије барем 70 посто од онога што ми причамо, те да нема потребе да му се преводи. Ми смо остали потпуно збуњени: каква сад Сицилија, ‘‘нашки’‘, арбанашки… и питали смо га о чему се ту ради. Објаснио нам је да су они на Сицилији исељеници из Скадра, али да знају да нису поријеклом из Скадра него из неког другог мјеста, и ту већ поче да прича на енглеском – до тада нам је причао на ‘‘нашком’‘, који смо ми јако добро разумјели. Рече да долазе из неког мјеста које се зове Лефт Ривер и ми се одмах сјетисмо да је у питању Лијева Ријека. А он рече: ‘‘Да, тако код нас кажу Лијева Ријека, а наш је родоначелник неки Васо!’‘ Из овог смо закључили да је вероватно у питању некаква популација Васојевића која је прошла кроз Скадар. Упитали смо га колико их је сада на Сицилији? Рекао је да их је у преко 90 села око 60.000 људи. Збуњени свим што смо чули питали смо га које су вјере ти људи. Рекао је да су вјере православне, али да нијесу у канонској Цркви, јер их нико не признаје; да имају и своје свештенике и да се држе сви заједно, да је најчешће презиме Немањин, што Италијани изговарају као Немањино, али да се на ‘‘нашком’‘ изговара као Немањин, и да причају сви ‘‘нашки’‘ и арбанашки. Ми смо били и даље тако да кажем у недоумици: 90 села са 60.000 људи!?
Даље нам је рекао да су прије 500 година дошли из Лијеве Ријеке и да се сећа како су га као дијете успављивали причама о претку Васу, од чијег су сина Ковача потекли Ковачевићи, од којих су и његови Вулићи (он сад има неко друго италијанско презиме, јер Италија баш није дала да се о томе нешто нарочито прича, покушали су да их убеде да су Албанци, али им то није успело). Рекао нам је како памте неког попа Катана, од којег су Катанићи и како су дошли на Сицилију 29. маја, те зато већ 500 година 29. маја сви иду на највишу гору на Сицилији, да гледају на исток према отаџбини и да плачу: ‘‘Ја сам био мали и нисам знао зашто треба да се плаче, стари су ми рекли да морам да плачем и да гледам на исток, они су плакали онда ухвати и мене жалост и онда сам и ја плакао. Пјевали су неке тужне пјесме на нашком језику о својој отаџбини.’‘
Предложио сам оцу Петру да га одведемо на Васов гроб у Ножице у Лијеву Ријеку. То је за њега било потресно… загрлио је онај гроб и говорио да 500 година његова породица жели да види тај гроб, а нису ни знали гдје је, нису знали гдје је Лијева Ријека. Упознали смо га и са старешинама из Васојевића и Братоножића. После смо га одвели у Скадар да се види са осталима, и видио се и са једнима и са другима, и са Србима и са муслиманима који су изузетни људи. Мора се рећи да ти муслимани не гледају нас православце као на страно тијело, него чак и помажу у пословима на уређењу око наше српске Цркве тамо, јер знају да је ријеч о истом народу. И ја сам сам први пут био тамо, мислио сам да је Скадар на Бојани некаква бајка, али заиста су тамо младу Гојковицу коју Албанци зову Розафа узидали у зид и дан данас из тог зида точи млијеко: оставили су дојку слободну да подоји сина. Још чудније је што је отац Петар ту причу знао у такве детаље да је нама стао дах. Рекао нам је да зна ту причу још из детињства. Ми смо мислили да су наше народне јуначке пјесме једини извор те историјске грађе, међутим видите не само да је прича истинита, већ је позната и том нашем народу, тим нашим Васојевићима и на Сицилији. То је заиста чудесно: таква једна тајна која је могла да остане покривена, а само да отац Радомир није рекао да се у Скадру прича ‘‘нашки’‘ и арбанашки. Иначе, православни Албанци са којима се отац Петар тамо сусрео су говорили на том арбреш, односно староалбанском, а то је тај ‘‘арбанашки’‘, који отац Петар боље зна.“
Објављено новембра 2009, у часопису Митрополије црногорско-приморске Светигора.
Blazenopocivsi iguma Luka Janjic je jednom prilikom govrio o ovim stvarima ,to sam negdje procitao , on je pisao ili na Radiju Svetigovra o ovim nasim iseljenicma pricao mislim da se radi o Vasoijevicma , ako se dobrosjecam tog teksta kaze da izalaze i danas jednom godisnje na neku palniu na Siciliji i dozivaju ili tako nekao za straim karjem .Pokusao sam taj tekst i snimak da nadjem ali bezuspjesno,ako neko zna bilo bi dobro ovo svjedocenje Luke Janjica jos jednom dati na uvid javnosti!
Никола,
ево ти и оригинални сајт:
http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/naski-i-arbanaski
Spektakularan tekst!