Награде и нагрде

Пише: Перивоје Поповић

Прођоше мање-више и ови посљедњи празници. Како коме – некоме празнички, а многима – разно, празно-поразно! Но, добро, љето је, кажу стари (замислите: стари, па имају нешто да кажу… Боже?) сиротињска мајка – снаћи ћемо се, ми смо грађанско друштво једнаких шанси, зар не?!

Но, то у даљеме није наша тема. Мада, Богами… остало је ћутање – 400 љета (не) ћути Шекспир!?

Уз празнике додјељиване су, ако је вјеровати невјерним очима и непоузданим ушима, некако, неке награде (тринаестојулске или дванаестојулске, питање је сад):  за (без)животно дјело, за годишњицу итд.

Ниједна награда за недјело није додијељена, а било је доста убједљивих кандидата – и овдје се жири спотакао – наљутиће се чељад, па толико су се трудили и ништа. Баш није ОК!

Елем, истакнути хрватски редитељ југословенских филмова, црногорског podrijetla, друг Вељко Булајић, се радује награди, али се „у исте опанке“, онако „досљедно“ титоистички опрезно „ограђује“ од филмова са партизанском тематиком – каже, тражила је држава, Вођа и партија. Па што то онда не рече, јуначе, но сад кад у дубокој старости, као окајаваш, гријехе. Добро, било је успјеха („Козара“… „Неретва“ јесте грубо идеологизована варијанта „Моста на реци Квај“, али је послужила сврси и показала занатско мајсторство!). Било је пара и славе од Велике Земље, па нека се нешто „чупне“ и од ове мале – не смета за старачке дане, нијесу пенсије, пардон – mirovine, ни у EU Croatiji баш нешто. Bok, Veljko!

Награда је, уз уобичајене montenegro законске недоумице, недосљедности и неправде (откад овдје вреде закони, ни књаз Данило није их марио, а сам их поклањаша народу, попут сабрата му књаза Милоша), додијељена и, својевремено истакнутом, кантаутору из Никшића – Шобићи су позната породица по пјесми овој модерној, али и народној. Човјекова судбина изазвала је емоције код добронамјерног народа, али dodjeljivači су се ипак грубо поиграли и смијешно толковали „превид“ – није лако данас човјеку.

Није баш свеједно ни ономе проф. др грађанину што га наградише за науку!

Додијељена је и награда, годишњица, за „књижевност“. Zgoditak-cikvina, припала је опет (сумњивом одлуком главног suca у рингу), у стваралачком смислу сасвим безначајном и анонимном писцу, nacional-aktivisti чије писано и сл. чињење не даје ни најмање основа за било каква чак ни локална, рецимо градско-општинска признања – и то би био гријех. Грешке могу да се поправе, али грјехови остају и доносе несагледиве посљедице – за будућа покољења, нарочито!

А номиновани су били или конкурисали наши знаменити потврђени савремени ствараоци – не желим да доливам со на ране неправде и непочинства па не наводим имена, знамо их сви  у ЦГ и у MN. А зна их и озбиљна, анти-дневнополитичка књижевна јавност широм Европе.

Коју годину прије Награду су, по многима заслужено, добили наши истакнути писци Лакушић и Челебић, иначе обојица бивши министри у некој од бројних влада данданашњег премијера. Тада је актуелни dobilac cikvine (životna nag. je tombula) еt. comp. u histeričnom nastupu šovinizma насрнуо на добитнике и „energično zahtjevao“ да се поништи Одлука Жирија Тринаестојулске награде – угледни ствараоци су њему и, срећом све малобројнијим „njegovima„, odveč „мирисали“ (чувамо и себе и њега од његовог riječnika) на (Велико)српство – velehrvatstvo, velealbanstvo, vele… vele… – не помињаше се, а суверено смо, слободно, равноправно и грађанско друштво! Тако каже демократски(?!) Устав Државе Црне Горе. Па добро, није ни Тај Устав – nešto posebno(!), kazivahu „on i njegovi“!?

Ко то узима себи за право да тако бескрупулозно и злонамјерно дијели грађане и удара најжешће шамаре култури Црне Горе, да нагрђује и ниже скота ставља земљу Светаца и Пјесника? Опрости им, Црна Горо, ако те још има, опрости им, ако не знају што раде!?

А прокуни, помоли се Светоме Петру Цетињскоме, па у камен затуци, Његошева земљо, ако знају, а чини се знају, што раде! Зли дуси! Нагрдише родну мати, Богом и Светитељима благословену Црну Гору!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: