Национални препород

Живјети живот у држави која је у ствари производ транзиционих процеса, представља мимикрију друштвених вриједности. Генерацијско таложење моралног кодекса који је од некадашњих Црногораца створио својеврсни социолошки бренд, распао се у прах и пепео. Садашње генерације грађана Црне Горе чак имају проблем и са националним идентитетом.

Слика економског благостања која је пројектована за домаћу употребу почела је добрано да се љушти и добија сиви колорит. Главни ликови  друштвено економске елите са те слике, градили су и граде нове моралне норме и привид пожељних вриједности у Црној Гори.

Колико је само јавних личности који су успјели у Црној Гори, а да претходно у биографији немају друштвено валоризоване успјехе. Једноставније речено мјера успјеха је сналажљиивост и већ чувени византијски непотизам. Мјера друштвених норми је постала ствар договора друштвено економских елита.

Питање назива предмета у школи парекселанс је такав примјер. Допуштено је оно што се договоримо!

Недостатак грађанске свијести

У посттранзиционој Црној Гори,  управо  је највише злоупотријебљена мањкавост демократије а то је право на лични избор појединца.Угледајући се на  чувене уговоре буржоарских друштава који у први план стављају појединца, то јест „његово височанство грађанина“, ми смо заборавили да је у Црној Гори тек у повоју грађанска свијест.

Тако да данас имамо фингирану средњу класу као извор политичке и економске моћи која даје изборни легитимитет власти. То значи да је прво елита пројектовала  грађане, у буржоарском смислу ријечи, па је онда депоновала свој легитимитет у том привиду.Црна Гора је сада право Потемкиново село!

У оваквом друштвеном амбијенту могуће је прогласити легитимним сваку одлуку власти јер долази као прозвод врховног буржоарског принципа, а то је право и изборна воља појединца- грађанина, кога је та Власт пројектовала и створила.

Власт је задовољила и други критеријум модерних европских друштава, а то је да је да је одговорна за своје поступке грађанима, које је она сама пројектовала и створила. Тако долазимо до једног чудног парадокса у коме је апарат власти сам себи довољан. Режим има чак и само довољну политичку опозицију ради потпунијег привида из иностранства. Ријечи као што су идеје и идеологија замијењене су ријечима лична корист или профит.

Његовање различитости

Нека ми буде дозвољено да кажем, да је пут сваког опоравка  дуг и тежак. Тражи пуно одрицања и жртава. Први корак нашег друштвеног опоравка је да поново упознамо истину. Истину о себи самима. Потребно нам је велико отрежњење. Да схватимо да нијесмо никаква „успјешна европска прича“ него друштво које тек треба да утврди своје друштвене приоритете.

Тек онда нам слиједи „дуго путовање кроз ноћ“. Треба да схватимо да сваки појединац у Црној Гори, сваки њен грађанин има право на своју „личну срећу“, али да она зависи од њега и његовог рада.

Грађани Црне Горе треба  да схвате да ће ући у Европску унију кад Унији донесу нешто корисно, а то су сопствене друштвене и економске  вриједности. Национални препород сигурно нам неће донијети разни гуруи и очеви нације, таман да су и два пут успјешнији у свом послу. Јер они су успјешни тек код куће и за своју корист.

Друштво и грађанска свијест се не граде на подјелама и инсистирањима на различитостима. Напротив . Препород се отпочиње  препознавањем и његовањем васколиких различитости које нас спајају. На тим темељима уједињених различитости настају нове вриједности и идентитети . Маде ин Црна Гора тада постаје својина свих нас , њених грађана. Само питање је докле ће ћутати интелектуална елита Црне Горе.

Аутор текста је предсједник подгоричког Синдиката просвјете Слободан Савовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: