На данашњи дан 1941: Принц Михаило одбио фашистичку круну

Пише: Јован Маркуш

Професор Ђулио Вињоли, шеф катедре за Право Европске уније на Факултету политичких наука Универзитета у Ђенови, који важи за стручњака за источну Европу и Балкан објавио је 2002. године књигу „Vicenda italo-montenegrina”.

Књига је базирана на изворима на италијанском језику који се односе на покушај фашистичке Италије да 1941, послије окупације, успостави сателитску државу Црну Гору која би под њеним патронатон имала формалну независност, како је учињено у Албанији и Хрватској, што је и тема књиге која има поднаслов „Непостојећа независност Црне Горе 1941. године“

Интересантне су политичке игре о којима пише професор Вињоли, око одређивања кандидата за црногорско престо у Независној држави Црној Гори 1941. године под покровитељством фашистичке Италије и нацистичке Њемачке. Центар тих игара је била једна палата у близини Виле Савоја у Риму.

Главни кандидат у круговима око италијанског двора за престо је био принц Михаило Петровић Његош, унук краља Николе, који је као малољетан послије краљеве смрти и абдикације престолонасљедника Данила, био проглашен од стране краљевске Владе у егзилу краљем Црне Горе 7. марта 1921. године под регенством његове бабе, краљице Милене.

Фашистички диктатор Бенито Мусолини и министар спољних послова гроф Галеацо Ћано нијесу били задовољни избором кругова око италијанског двора. Вјероватно су имали на уму пропали пројекат фашистичке Италије из 1932. године када су се спремали да на албански престо доведу принца Михаила, па да са албанске стране почну да убацују људе у Црну Гору и да изазову устанак и крвопролиће, а да Албанију дефинитивно придобили за себе и остваре доминацију на Јадрану и Балкану разбијајући краљевину Југославију. По том пројекту Михаило Петровић Његош је требало да буде књаз албанско-црногорски. Међутим, принц Михаило који је послије стварања краљевине СХС признао ту државу, одрекао се круне и било какве политичке улоге и изразио лојалност свом брату од тетке краљу Александру Карађорђевићу, није био личност којом се могло манипулисати.

Како наводи професор Вињоли, упркос наговарањима од стране дворских кругова и краљице Јелене, Михаило није прихватио да буде краљ у пројектованој „Независној држави Црној Гори“ под покровитељством фашистичке Италије и нацистичке Њемачке. Принц Михаило, по ријечима грофа Галеаца Ћана, „није хтио да се компромитује јер је увјерен да ће на крају Њемачка и Италија добити батине, и зато сматра да је свако садашње рјешење само привремено и пролазно“.

Други кандидат је био велики кнез Николај Романов, унук велике књегиње Милица Петровић, удате Романов, који такође није био вољан да се прихвати ове улоге.

Мусолини и гроф Ћано су најрадије жељели видјети на црногорском престолу у народу омиљену краљицу Јелену, али она за то није показивала никакав интерес.

Рјешење да италијански краљ Виктор Емануел добије и титулу суверена Црне Горе није тада узимана у обзир, јер се сматрало да би то било непопулано код народа у Црној Гори.
Гроф Ћано је чак предлагао као регента Мусолинија, али то никад није јавно саопштено и озбиљно разматрано.

Како није нађено задовољавајуће рјешење, одлучено је да се прогласи независност, па да се касније ријеши питање владара. То је и остварено на Петровдан 12. јула 1941, када је на Цетињу у позоришту Зетски дом свечано проглашена црногорска независност. Већ сјутрадан је избио масовни устанак и цијели пројекат је пао у воду. Италијани су били затечени устанком и гроф Ћано пише у свом дневнику од 17. јула 1941. године: „Наставља се црногорски устанак, чак добија све шире размјере. Кад не би имало горко значење, било би гротескно: у току је рат између Италије и Црне Горе“.

Према писању познатог адвоката и књижевника Николе Ђоновића, поводом примања у аудијенцију код краља Александра Карађорђевића његовог брата Јована Ђоновића, познатог публицисте, приликом прихватања постављања на мјесто југословенског амбасадора у Албанији помиње још један случај покушаја злоупотребе имена принца Михаила прије Другог свјетског рата, који је по свој прилици био увод у оно што се дешавало касније. Краљ Александар је тада рекао Јовану Ђоновићу да Италија има у плану да доведе на албански престо принца Михаила Петровића Његоша, па да са албанске стране почне да убацује људе у Црну Гору и да изазове устанак и крвопролиће, а да би Албанију придобила дефинитивно за себе. Принц Михаило Петровић Његош је требало по том плану да буде књаз албанско-црногорски. Као и касније, човјек од части, принц Михаило је одбио ове нечасне игре са њим и именом светородне лозе Петровић Његош.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: