Друштво

На данашњи дан 1878. године преминуо Георгије Ђура Јакшић

10 година ‎ ИН4С

На данашњи дан 1878. године преминуо је један од највећих српских пјесника Георгије Ђура Јакшић.

Српски сликар, пјесник, драмски писац, учитељ и боем рођен је 8. августа (27. јула по јулијанском календару) 1832. године у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици.

Отац га уписује у трговачку школу из које бјежи три пута и на крају уписује нижу гимназију у Сегедину. После завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину (данас Мађарска), одлази у Темишвар (данас Румунија) да учи сликање.

Уочи револуционарне 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти.

Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика.

Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот.

Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у умјетничком стварању, пјесничком и сликарском. У Српској Црњи се, у његовој родној кући која је споменик културе, налази музеј посвећен овом великом уметнику отворен 1980.

Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Тек након смрти доживио је почаст и уважавање.

Поводом 135. годишњице смрти знаменитог српског песника и сликара Ђуре Јакшића, данас ће у храму Светог великомученика Прокопија у Српкој Црњи бити одржан парастос, а његовом музеју ће бити поклоњена слика ,,Додир“.

Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, —
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема —
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? … Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”