Насловна Друштво На данашњи дан 1878. године преминуо Георгије Ђура Јакшић

На данашњи дан 1878. године преминуо Георгије Ђура Јакшић

0
ПОДИЈЕЛИ

djura jaksic На данашњи дан 1878. године преминуо Георгије Ђура Јакшић

На данашњи дан 1878. године преминуо је један од највећих српских пјесника Георгије Ђура Јакшић.

Српски сликар, пјесник, драмски писац, учитељ и боем рођен је 8. августа (27. јула по јулијанском календару) 1832. године у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици.

Отац га уписује у трговачку школу из које бјежи три пута и на крају уписује нижу гимназију у Сегедину. После завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину (данас Мађарска), одлази у Темишвар (данас Румунија) да учи сликање.

Уочи револуционарне 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти.

Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика.

Djura Jaksic Devojka u plav На данашњи дан 1878. године преминуо Георгије Ђура Јакшић

Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот.

Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у умјетничком стварању, пјесничком и сликарском. У Српској Црњи се, у његовој родној кући која је споменик културе, налази музеј посвећен овом великом уметнику отворен 1980.

Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Тек након смрти доживио је почаст и уважавање.

Поводом 135. годишњице смрти знаменитог српског песника и сликара Ђуре Јакшића, данас ће у храму Светог великомученика Прокопија у Српкој Црњи бити одржан парастос, а његовом музеју ће бити поклоњена слика ,,Додир“.

Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, —
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема —
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? … Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here