На данашњи дан 1864. умро је Вук Стефановић Караџић

Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су дјеца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вјештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Николић, родом је из Озринића код Никшића.

На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар. Једно вријеме је провео у тамошњој богословији, гдје је као професор радио Лукијан Мушицки.

Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио.

У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савјете, Вук је почео са сакупљањем народних пјесама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору.

Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“

Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику

Подстакнут Копитаревим савјетом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. вијеку написао Аврам Мразовић, Вук је успио да заврши своје дјело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дјело је значајно као прва граматика говора простога народа.

Свјестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примједбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 ријечи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на њемачки језик превео Јакоб Грим.

Основна вриједност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој примјенио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били несистематски и неуспјели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у њима видјела неку врсту везе културе и писмености са религијом.

Вук је створио нове знакове тако што је поједина слова стопио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грешке.

Борба за увођење народног језика у књижевност

Током рада на граматици, речнику и издавању народних пјесама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово вријеме представљао хаотичну мјешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. вијека. У 18. вијеку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вјештачки руско-словенски језик, који је у Вуково вријеме био званични језик цркве, школа и књижевности.

1847. година Вукове побједе

Година 1847. је година Вукове побједе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је старословенски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири Вукове књиге и књиге његових сарадника:

Превод „Новог завета“ са црквенословенског на српски језик, аутор: Вук Ст. Караџић;
Расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, Ђуро Даничић;
„Песме“, Бранка Радичевића и
„Горски вијенац“ Петра Петровића Његоша.
Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дјела могу писати чистим српским народним језиком.

Сакупљање народних умотворина

У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи.

Идуће године је издао другу збирку народних пјесама под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забиљежио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле пјесме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на њемачки језик.

Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Њемац Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Нова издања народних пјесмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су се појавиле тек 1862. и 1864.

После великог успјеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва збирка приповетки „Народне српске приповијетке“ су се штампале 1821. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповиједака и 166 загонетки. Године 1853. у Бечу је изашло ново издање приповиједака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на њемачки језик.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: