Муслимански ратни лов на српску интелигенцију – смрт доктора Најдановића

Пише: Пеђа Ковачевић

Обојица су били љекари.

Савјесно су кроз двије генерације лијечили грађане Сарајева.

„Мој деда је након Другог свјетског рата једну своју приповјетку посветио својој покојној мајци Сари, гдје каже да је срећан што је она умрла на вријеме и што није доживјела страхоте којима је он био свејдок. Ја сам 1992. године, а и много година након тога, говорила да ме у трагичној судбини мог оца тјеши једино што је убијен у августу 1992. а не послије у току рата, па није морао да доживи све што се десило српском народу. Масакриран је и убијен, као што тужно рече мој деда, на вријеме и само зато што је био Србин“, рекла ми је у једном разговору Мирјана Најдановић Којић, кћерка угледног сарајевског љекара Милутина Најдановића и унука нашег прослављеног писца Исака Самоковлије.

Не хотећи да доктора Најдановића, као једну од жртава муслиманског терора у ратном Сарајеву, од осталих жртава издвајам само зато што је угледни сарајевски љекар и зет Исака Самоковлије, опет нисам могао да се одупрем мучном осјећају који доноси чињеница да су они који су убили доктора Најдановића, унесрећили потомке онога који је, раме уз раме са Андрићем и Селимовићем, за вијекове задужио Босну и Херцеговину, у чије име су убијали.

Покојни Страхиња Живак, инжењер телекомуникација, писац и логораш, аутор је списка убијених и протјераних сарајевских љекара. На том списку нашла су се имена стотина српских љекара који су убијени, утамничени или су протјерани из Сарајева у периоду од 1992. до 1996. године. Кроз неке од многобројних сарајевских логора прошле су десетине људи у бијелом. Многи српски љекари су убијани под различитим околностима и у различитим дијеловима града. Остали су протјерани.

Просјечан становник данашњег Сарајева ће вам рећи да током рата из тог града нико није протјеран. Истина, у буквалном смислу те ријечи, протјераних вјероватно није било. Муслиманска власт у Сарајеву није паковала и аутобусима одвозила сарајевске Србе, јер им је циљ био да на оним чувеним телевизијама, чије камере се на мјесту експлозије гранате нађу током њеног лета, прикажу како се против некаквих четника боре не само муслимани српског језика, већ сви грађани Сарајева. Истовремено су преосталим сарајевским Србима створили услове да, заобиђемо ли страх од унакрсне ватре, крај рата или смрт дочекају у страху и неизвјесности од ратних злочинаца, који нису могли функционисати без подршке са врха. На интернету се нашла и дефиниција протјераног човјека, а из пера колумнисте Звонимира Николића. Парафразирам : ‚‚ Протјеран значи једва жив отићи из свог града, са најлон-кесом у коју стане сав претходни живот”. И био је Николић у праву. Већина Срба који су напустили територију Сарајева под муслиманском контролом, сав претходни живот су спаковали у најлон-кесу. Застрашени ратом у мјери дупло већој од својих сународника исламске традиције, слушајући вијести о свакодневним убиствима православних Срба, о неком коферу нису ни размишали. Створени су сви услови да они буду протјерана категорија становништа. Они који су остајали, лако су могли дочекати судбину професора Најдановића или завршити на Казанима, рецимо.

Доктор Најдановић је био угледни сарајевски љекар, професор на Медицинском факултету, један од оснивача Клинике за торакалну хирургију у Сарајеву.. Био је и посланик Српске демократске странке у Скупштини СРБиХ. Рођен је у Србији 1925. године. Студирао је у Хрватској, а живот провео у Босни и Херцеговини. У Сарајево га је довела љубав према Рикици Самоковлији, педијатру, шефу клинике, редовном професору на Медицинском факултету и кћерки нашег великог Исака Самоковлије. Они који су га боље познавали кажу да је био велики и вриједан човјек. Са Рикицом је основао породицу , а поред успјешне каријере и породичног живота у Сарајеву, створио је свој мали рај на мору – кућу у Макарској, око које је засадио башту, која је привлачила многе погледе. Није презао ни од најгрубљих послова. Био је посвећен књижевности и историји. Са Исаком Самоковлијом изградио је лијеп однос и узајамно поштовање, али њихово пријатељство је кратко трајало, јер је Самоковлија умро 1955. године. Доктор Најдановић је био неисцрпан извор информација за све који су имали част да буду његови пријатељи. Најбољи пријатељи су му били пјесници и сликари. Живио је југословенски сан.

Од априла до јула 1992. године доктора Најдановића су више пута одводили из његовог стана. Одводили су га људи који су се представљали као ‚‚Јукина војска”, ‚‚браниоци” итд. Говорили су да су ту у потрази за оружјем, да је снајпер пуцао из његовог стана, те да доктор Најдановић шаље свјетлосне сигнале српској војсци.

Ово посљедње је најчешћи и најбесмисленији разлог за хапшење сарајевских Срба, разлог у који вјерују, да не кажем без изузетка, многи становници данашњег Сарајева. Смисао дружења и пријатељства лежи у разговору, у бесконачним темама о којима могу разговарати двоје људи, али сам се лично више пута увјерио да је живот за Србе православне традиције у Сарајеву немогућ, осим ако нисте Србин који слиједи ријеч Чедомира Јовановића, Наташе Кандић или бањолучке кадифице господина Пухала. Кад-тад ће вам се омаћи синтагма ‚‚грађански рат”, рецимо, која ће вас, ако између вас и вашег саговорника лебди зрно примитивизма, одвести у жестоку свађу. Свједочио сам моментима у којима ми саговорници, преварени мојом трпељивошћу, поштовањем које гајим за културу Срба свих религијских традиција и првим утиском о мени, крену разјашњавати питања везана за рат у Босни и Херцеговини. Муслимани у Републици Српској су одвођени из својих кућа и хапшени без разлога. И ту се прича завршава без икаквих објашњења и додатака, док су сарајевски Срби хапшени из веома озбиљних разлога. Они су, кажу ми моји сарајевски саговорници, изреда сви имали оружје, док је остали невини народ правио пушке од цијеви, односно металних ногара, школских столица, а ако нису имали оружје, онда су сарајевски Срби давали свјетлосне сигнале и слали дојаве четничком агресору. Некима су, увјеравају ме, чак и двадесетогодишње казне изречене на име тих дјела. Јер, забога, како би неко ко нема кривице био привођен и осуђен у мерхаметли шехеру? И ту се прича у најбољем случају мора пристојно зауставити. Послије ко зна које сторије о четничком агресору и баладе о мерхаметли муслиманима који се само бране, мора доћи моменат када ћете схватити да у Сарајеву за вас и ваше ставове мјеста нема.

Претресајући стан Рикице и Милутина Најдановића, мерхаметли јунаци су превртали све по кући, односили ствари које су пожељели, понижавали, пријетили, псовали и потезали пиштољ на тек рођено докторово унуче. У прва два привођења доктора је мучио лично Јука Празина. За породицу је и након 25 година исувише болно да говоре о тортурама које је по свом свједочењу Милутин доживио. Постојала је могућност и да буде размијењен за муслиманске затворенике, али је то одбијао, претпостављајући каквим би тортурама била изложена његова породица у случају да се он домогне српске територије. Посљедње одвођење из свог стана доктор Милутин Најдановић није преживио. Пронађен је дан након одвођења.Његово масакрирано тијело је првобитно сахрањено на гробљу ‚‚Лав”. Породица је скоро двадесет година, надајући се да ће истрага бити покренута, чекала да посмртне остатке пренесу у Београд. С обзиром на то да истрага није покренута, обављена је кремација и урна с његовим прахом је пренесена у Београд.

Постоје многе верзије о његовој смрти. Не зна се која је од које гора. Али ни то шта су њему радили прије него је издахнуо, за његову породицу више није пресудно. Пресудна је чињеница да су његова дјеца изгубила оца и све што долази са чињеницом да сте нечије дијете, а да је Рикица Самоковлија Најдановић изгубила супруга и да је остављена да живи у болу са страшним сликама момента његове идентификације. Није дочекала да сазна истину о његовој смрти, нити да кривце за његово убиство види пред судом правде. Умрла је 2014. године.

Моју причу о тешко остварљивом заједничком животу у БиХ, потврђује и однос према српским жртвама у Сарајеву. Наиме, на згради Медицинског факултета Универзитета у Сарајеву стоји плоча постављена у спомен на студенте, докторе и професоре који су погинули или убијени у протеклом рату. На тој плочи нема имена професора Најдановића, а највјероватније нити једног љекара који се налази на списку горе поменутог и поштованог Страхиње Живака. Међутим, име професора Најдановића и поменутих љекара, данашње Сарајлије нису заборавиле ставити на једно друго мјесто – на списак погинулих и убијених грађана Сарајева у ‚‚српској агресији” на тај град.

Године 2012. у главној сарајевској улици, у знак сјећања на убијене Сарајлије, постављен је перформанс, низ од 11.541 црвене столице. Тај број убијених Сарајлија податак је Истраживачко-документационог центра из Сарајева, на чијем челу је господин Мирсад Токача. Тог дана у свијет је још једном отишла слика о страдању грађана Сарајева који су убијени у ‚‚српској агресији” на тај град и Босну и Херцеговину. Сви свјетски медији су пренијели слику ‚‚Црвене линије”. Случајно или намјерно, медији се нису бавили разврставањем људи по основу извршилаца убиства, односно зараћене стране која је одговорна за смрт одређеног лица. Све српске цивилне жртве страдале од стране припадника тзв. АРБиХ, како на територији под муслиманском контролом, тако и на огромној територији некадашњег Српског Сарајева, свијету су представили као жртве ‚‚српске агресије”.На том списку професор Најдановић није заборављен. Црвене столице су постављене и за њега, и за његове колеге, као и за све Србе за чију су смрт одговорни припадници тзв. АРБиХ.

Иза доктора Најдановића је остало потомство, које више нема везе са Сарајевом. Они који ову породицу познају, кажу да унук доктора Најдановића невјероватно личи на свог дједа. Прије неки дан је дипломирао на Медицинском факултету у Београду, те овим чињеницама доктор Најдановић наставља живјети кроз свог унука.

Мало је вјероватно да је огроман број напада, притварања и убистава сарајевских љекара и професора, пука случајност. На тим људима, као уосталом и код свих других народа, поред умјетника, почива интелигенција и напредак цјелокупног друштва.

Ако имате намјеру уништити један народ, ударите му на носиоце културе и образовања. Сарајево ће задуго остати осакаћен град, јер га је заувијек напустило између 150.000 и 200.000 Срба, међу којима се налази огроман број професора, љекара, умјетника, књижевника, интелектуалаца чије образовање почива на другим областима, и уопште људи са асфалта, носилаца културе живљења у једном, за наше прилике, великом граду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: