Муслиманска нација као пројекат атеистичке власти (3)

Пише: Џевад Галијашевић

Констатујући да је „Бошњак“ престао (1897) да назива језик босанским именом, Имамовић је оцијенио да се бошњаштво код Муслимана све очигледније губи као национално осјећање, иако лист још увијек бошњачким именом брани народну индивидуалност Муслимана (стр. 291). Окренут више прошлости, „Бошњак“ је неминовно губио значај и утицај у политичком животу Муслимана. Вођен аристократским погледима, „Бошњак“ је признавао муслиманском племству водећу улогу (стр. 293) у друштву, чиме је ограничавао своју иначе уску социјалну базу, али и дефинирао свој феудални идејни профил. Таквог опредјељења, „Бошњак“ је остао изван политичког покрета борбе за аутономију, што га није спрјечавало да и даље за Муслимане тврди: „нити смо Хрвати ни Срби, јесмо и остајемо Бошњаци“ (стр. 293). Посебно му је било стало да омладина прихвати и брани босанску народност (стр. 300), налазећи у њој изворну снагу против агресивних тежњи србизирања и кроатизирања Муслимана. У вријеме борбе за вјерско-меарифску аутономију „Бошњак“ је отпор према српском национализму изражавао нападом на идеју аутономије Босне и Херцеговине, сматрајући је планом и циљем српске политике, која тежи да се БиХ нађе под окриљем Србије, што је против битних егзистенцијалних интереса Муслимана (стр. 311).

Противсрпска оријентација „Бошњака“ неминовно се преобразила у тактички прохрватску линију чије је полазиште да је „пуно боље радити напоредо са Хрватима католицима него са Србима, јер су Хрвати пуно слабији од нас, па би лакше било с њима обрачунати“ (стр. 313). Недосљедан у опредјељењу за бошњаштво, колебљив у политици, „Бошњак“ је поздравио анексију Босне и Херцеговине 1908. (стр. 314) да би узбрзо изгубио раисон д’êтре и након десет година излажења завршио свој животни круг. Аналитичко представљање и приказ дјеловања „Бошњака“ Имамовић закључује оцјеном да је значење бошњаштва код овог листа „више привид и одраз званичне аустријске политике него сопствено увјерење“.

Имамовић је неоспорно настојао да у анализи буде објективан и поуздан, али је наше мишљење да је наведена оцјена неутемељена и упитна. „Бошњаково“ бошњаштво није превасходно резултат утицаја званичне аустријске политике јер, као што је познато, оно има значајну босанску традицију, коју не може учинити спорном никакво колебање између босанског и муслиманског имена ни „Бошњака“ ни аутора „Студијског извјештаја“. Цитирана Имамовићева оцјена бошњаштва као „привида“ изненађује утолико више што му је свакако добро познато да бошњаштво ни као традиција ни као реалност у првој деценији XX стољећа није било „привид“. Можда се таквом оцјеном желио уклопити у концепцију Пројекта и тезе о муслиманској нацији?

Други прилог у Додатку, а посљедњи, XII у Пројекту „Став Муслимана БиХ у погледу националног опредјељења“, носи наслов „ЈМО и националност б-х Муслимана“ чији је аутор Атиф Пуриватра. Он је веома педантно пратио ставове ове муслиманске политичке странке о националној оријентацији б-х Муслимана и показао да изворно познаје њену националну политику. Одмах на почетку он се прихвата задатка да утврди националну платформу ЈМО и налази да се она заснива на концепцији југославенства, које значи „најприкладнији пут зближавања и уједињавања“ (стр. 322). У односу на босанске Србе и Хрвате, према схватању ЈМО, посебност Муслимана темељи се на факторима диференцирања под којим се подразумијевају традиција, културни, историјски, социјални и други релевантни чиниоци (стр. 323). У складу са национално-политичком концепцијом ЈМО, сваки Муслиман је национално опредијељен, а његово национално опредјељење почива на југославенству које представља синтезу српства и хрватства (стр. 326). Сагласно овом гледишту, Муслимани имају неопходне предувјете да постану „језгра правог и потпуног југославенства … најбоља база југославенске идеје“ (стр. 327). Стога је ЈМО принципијелни и одлучни противник наметања било ког „племенског имена“, српског као и хрватског (стр. 338). Наиме, Муслимани, муслимански народ припада „југославенском народу“, као његов „муслимански дио“ (стр. 340).

Пошто је изложио ставове ЈМО о националном југославенству Муслимана, Пуриватра констатује да њено водство није приступало овој проблематици теоријски нити је шире и образложеније елаборирало тезу о муслиманској етничкој посебности. Шта више, у политичкој активности ЈМО изостало је настојање у смислу признања и дефинисања те посебности, али је она систематски инсистирала на равноправном третману Муслимана са Србима и Хрватима чиме је, по аутору, индиректно утицала на афирмирање етничког субјективитета Муслимана (стр. 347). У закључку своје елаборације Пуриватра формулише тезу да су у друштвено-историјском развитку Муслимани имали специфичан пут који је био подударан са националним развојем босанских Срба и Хрвата, што је резултирало чињеницом да су на тлу БиХ, у југославенском раздобљу између два свјетска рата, била формирана три народа – Срби, Муслимани и Хрвати. За разлику од Хаџијахића (и Имамовића), Пуриватра је изложеном анализом националне политичке линије ЈМО ненаметљиво, он би рекао индиректно, заступао тезу о етничко-националној посебности Муслимана БиХ, која се изражава у „муслиманској нацији“. Девет његових прилога које садржи „Студијски извјештај“ послужили су Хаџијахићу да припреми посебну књигу, која је објављена 1974. Текстови у књизи идентични су са онима у „Студијском извјештају“, с том разликом да су у књизи конципирани у седам наслова.

На крају књиге налази се Поговор, у коме се саставу ауторског тима додаје став: „Логиком развоја коначно је у социјалистичкој Југославији ријешено национално питање Муслимана. Овоме раду није била сврха да се разматрају најновија кретања и тенденције у националном ситуирању Муслимана, већ се жељело да се укаже на историјске, етничке, културне, друштвене и политичке основе националног феномена Муслимана, а то је све нашло свој исход у признању националног субјективитета Муслимана“.

Према садржају књиге може се закључити да је аутор под традицијом подразумијевао бошњаштво, које су, у новијем периоду, Муслимани, наводно, напустили, јер им није било прихватљиво, пошто се у оквиру бошњаштва није идентификовала њихова национална посебност, коју су прихватили под именом „Муслимана“. По Хаџијахићевој оцијени и методологији, вишевјековна бошњачка традиција се национално преобратила у „муслиманску нацију“ – муслиманство, које се национално изражава у имену „Муслиман“. Попут српства које се национално представља именом Србин, хрватства именом Хрват, муслиманство се национално легитимише именом Муслиман. Тако је национално питање Муслимана привидно ријешено, успоставом равноправности међу националним идентитетима: Срба, Хрвата и Муслимана.

Прва књига о Муслиманима која се у то вријеме појавила потекла је од Салима Ћерића. Значајнија је по години (1968) штампања и уласка у јавност, него по обради теме. Познат до тада као активист официјелне политике, Ћерић је претендовао да својом синтезом да научно релевантан прилог социјалистичкој теорији актуелне националне проблематике. Књига је у првом тренутку имала упадљиво широк публицитет, да би убрзо била заборављена попут многих публикација намијењених масовном укусу. Грађена на уској основи чланака и расправа аутора разних научних праваца, позивајући се изузетно ријетко на монографска дјела и студије, занемарујући тотално употребу примарних историјских извора, Ћерић се у обради националне проблематике Муслимана српско-хрватског језика држао марксистичке шеме историјског развитка друштва од родовских заједница, преко феудализма и капитализма до друштвено-економске формације социјализма. Према овој структури, садржину књиге подијелио је на одговарајућа поглавља у којима је приказивао друштвено-економско стање у Босни, да би је завршио Поговором о будућности Муслимана.

Умјесто предмета који га је мотивисао, Ћерић је главну пажњу посветио осврту на економске карактеристике друштвених формација, а посебно на појаву, развој и значај идеологија у општем развитку човјечанства. До појаве социјализма главне идеологије су хришћанство и ислам, које су се развиле у феудализму, носе класно обиљежје и у служби су владајућих класа. За Ћерића је карактеристично да име Муслиман није упитно.

С тим у вези он уопште не расправља. Он понавља марксистичку тезу да су религије илузије и да у класним друштвима служе владајућим класама као средство да одрже свој положај. Он прихвата да је „основна маса која се исламизирала – богумилска, ступила у нову фазу свог друштвеног развоја са заједничким осјећајем посебности изграђеним у вишевјековној борби за исте друштвене циљеве“. Исламизирано становништво опредијелио је позитиван однос према Турској, што није спријечило да су се Муслимани и Турци међусобно разликовали, али и често нападали. „Муслимани су себе називали Турцима и Бошњацима, а Турке Туркушама. Турци су, пак, домаће Муслимане нормално називали Бошњацима, а погрдно балијама.“ Назив Бошњак или Босанац постепено се губио код аутохтоног хришћанског становништва, док су га задржали домаћи Муслимани. Иако се у књизи држи имена Муслиман, Ћерић не придаје посебан значај имену народа, јер по њему било који мотив може бити повод за прихватање и избор народног имена. Како по струци није био историчар, Ћерић је себи дозвољавао да у закључивању буде комотан, јер је за њега било довољно што се обраћао Марксу, Енгелсу, а нарочито Лењину, да би постигао потребну ауторитативност у својим оцјенама конкретних аспеката предметне материје. Колико је далеко стајао од историјске науке показује његов Поговор књизи, у коме прогнозира будућност Муслимана која је условљена развојем социјалистичких друштвених односа у Југославији. Ови процеси ће, по њему, довести до стапања међу југославенским народима, а Муслимани ће ове трансформације доживљавати најбрже јер су „најизмјешанији“ са другим народима. Од прогресивних Муслимана Ћерић очекује да ће подржати ове процесе.

Обраћајући се читаоцима, Ћерић је дефинисао циљ своје књиге која је имала да објасни ко су и шта су Муслимани српскохрватског језика и каква је будућност њихове особености. Настала независно од пројекта ауторског тима Факултета политичких наука у Сарајеву, Ћерићева књига је на свој начин свједочанство о реалним тенденцијама и кретањима у сфери националних односа у Босни и Херцеговини крајем ’60-тих и почетком ’70-тих година, када се у широј и научној јавности истицала проблематика тражења и дефинирања националне посебности б-х Муслимана. Насупрот упорном и преданом настојању Хаџијахића, теза о „муслиманској нацији“ показала се као ваннаучна творевина, која је била у функцији политике да би свог промотора представила као официјелног историчара.

Неоспорно акрибични истраживач и зналац историјских чињеница, др. Мухамед Хаџијахић је прије Другог свјетског рата и у току окупације ватрено пропагирао националну опредијељеност Муслимана, да би у социјалистичком поретку предано аргументовао комунистичку тезу о „муслиманској нацији“. Политика је увијек знала да нађе и употријеби историчаре, као што је међу историчарима увијек било аутора који су своје знање стављали у функцију дате политике. То политичке системе није могло учинити постојаним, а историографији је наносило непроцјењиве штете. У стварности, муслимани Босне и Херцеговине су наставили себе посматрати и разумијети искључиво кроз религију – кроз Ислам, и управо на том мјесту и почињу сви проблеми потребе да се формулише властито национално искуство и идентитет те да се оно недвосмислено артикулише у неисламском окружењу. Тек то је била немогућа мисија.

(Извор: Фонд стратешке културе)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: