Мухарем Баздуљ: Ћирилица и српски језик су благо свих нас!
1 min read
„Мислим да ће то опет некоме звучати јеретички, ћирилицу треба законски заштитити, али ћирилица није искључуво ствар српске културе и српске традиције. Ћирилица је културно благо свих јужнословенских народа изузев Словенаца. Ћирилицу би требало да баштине и Хрвати и Бошњаци преко разних споменика своје традиције. Јасно је да постоји тенденција потискивања ћирилице и у самој Србији. Довољно је проћи улицом, погледати натписе. Ћирилици је заштита неопходна.“
Овако у интевјуу за „Вечерње Новости“ говори књижевник Мухарем Баздуљ (40). Овај аналитичар, са травничком крштеницом, дипломом Филозофског факултета из Сарајева и београдском адресом, који врло често ускомеша страсти на свим странама постјугословенског региона.
На гласу сте као „најхрабрији јужнословенски интелектуалац“, да ли вас погађају осуде оних који не могу да вам опросте пресељење у Београд, или симпатије према Кустурици?
-Ако у тима неке моје храбрости, то је да се ствари назову правим именом и да се више вјерује властитим очима него било чему другом. Као интелектуалац и писац мислим да је једини смисао свега да говориш управо оно што мислиш, не мислећи, наравно, да си увијек у праву. Алтернатива би била да ћутим или да лажем, а то би значило да сам изабрао погрешну професију.
Многи не гледају благонаклоно ни на то што као човјек бошњачког идентитета пишете на српском језику.
-Од назива језика чије је најтачније лингвистичко име било „српскохрватски“, у једном моменту су све политичке елите јужнословенских народа одустале и почеле да користе друга имена, првенствено везана за нацију. За мене је то врло једноставна ствар – ако одустанемо од имена „српскохрватски“, онда име „српски“ има најјачу традицију, има највећи број говорника на овом простору и то име је свакако легитимније од других назива.
Све више аналитичара сматра да ће тзв. балканско питање компромисом ријешити Путин и Трамп.
-То је последица грешака које је чинила ЕУ, коцкајући се у Украјини и Грузији, гдје су јој шансе биле мање. Ту је ЕУ изгубила моментум да, рецимо 2010, ситуацију на Балкану релативно лако ријеши. Сада ЕУ има пречих послова, мора да се бави својим проблемима, тако да јој нова проширења нијесу на листи приоритета.
Шта би нама било најбоље да чинимо док се ЕУ бави сопственим проблемима?
-Ова прича о царинској унији, која се у последње вријеме завртјела на овом нашем простору, чини ми се добром. Из перспективе коментатора без стварне политичке моћи, ја не бих одбацивао као идеју не само царинску, него и монетарну унију. Стварање једне врсте потпуно заједничког економског простора на којем би доминантна земља била Србија – било би добро економско решење.
Ваше приче су преведене на многе језике… Тврдите, ипак, да је утицај књижевности све мањи.
-У тоталитарном времену, књижевност је представљала једини начин да се неки политички концепти преиспитају. Та позиција коју су некад имали Солжењицин или Хавел, полако нестаје. Промијенио се начин живота. Код млађих генерација, вријеме које могу да сконцентришу на одређени садржај све је краће, па ће и писци морати да се прилагоде новом времену. Али, с друге старне, док год постоји човјечанство, постојаће и потреба за писањем и читањем прича.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
И „Свјетлост“ Сарајево је било једно од упоришта ћирилице у СФРЈ и сви стари босански Муслимани, они без комплекса, барем, говорили су за себе да причају српски.
Сећам се једног таквог у једној скорашњој емисији, која је говорила о међуетничком помирењу и дотакла се теме „превођења“ српских и босанских филмова у Хрватској. Тај човек, Сарајлија и Муслиман, рекао је (парафраза) : „Хрвати нама шаљу поруку – Срби и Босанци су паметни па знају хрватски, Хрвати су глупи, па не знају српски.“
Муслимани васпитани управо на Хасану Репцу, Меши и Скендеру, који нису прихватили идентитет утериван „Ханџар-дивизијама“, а Турску су испратили одавно, имали су само српско-муслимански идентитет.
После тога су се, нажалост, умешали наши комунисти са својим тумачењем Српства, а онда и Турска, Саудијска Арабија и сл. , те је мало-по-мало таква свест потиснута.
Што се тиче њиховог односа према Југословенству, као добра смерница може да послужи део говора Хасана Репца у своју одбрану пред „анти-масонском“ комисијом Танасија Динића, министра полиције код генерала Недића:
„Како сам рођен у Босни, где се чак и јавни живот гледа и спроводи кроз верске наочаре и како је то сметало братској слози Срба муслиманске и православне вере, то сам још из младости поставио себи као животни проблем да правим мостове између вером растављене браће, да уклањам између њих неспоразуме и да стварам што јачу братску љубав. Ради тога био сам огорчени противник политичких странака на верској подлози, као што је била Југословенска муслиманска организација, у којој су били у огромној већини наши муслимани. Сматрао сам да је вера приватна ствар појединаца и поједине националне скупштине, а да је нација, у којој може бити разних верских припадника, као што је наш случај, да је дакле нација изнад вере, јер је она својина општа.ˮ
kad tako pricate sto pobiste tolike muslimane!
Људи попут Мухарема Баздуља никада нису доминанти у муслиманској елити, али увек постоје и увек су најбољи од свих: Осман Ђикић, Меша Селимовић, Скендер Куленовић, Ћамил Сијарић, Мухарем Первић…Намерно помињем само књижевнике. Није важно да ли је Мухарем сада „само“ Југословен. Један корак, на путу самоспознаје, води дру
Зашто кажеш заједнички економски простор а мислиш Југославија? Југославија је доказани економски промашај.
Poseban čovjek!
Најобичнији југословен.
To su samo druže jedne obične budale.
Црногорци више појма немају ни које им је писмо, ни која им је вјера, ни који им је језик. Мило их је добро разголитио, више него што је иједна институција Срба могла овој новопеченој нацији доказати шта јој је наслеђе и чему припада. Узимао им је једно по једно обиљежје, нудио сурогате, и на крају их оставио без ичега. Они још нису свјесни шта им се дешава. Ношња им тробојна, застава црветне боје; писмо латиница, споменици ћирилички, црква повезана с милицијом, а не с Богом, сто народних језика, а не један књижевни. Срби треба Милу да подигну споменик. као ненамјерном заштитнику српског поријекла и наслеђа.
Reci cu ti samo – gledajte i placite.