Муамер Зукорлић и српско животињско царство

Пише: Биљана Стојковић, Пешчаник

Србија је дивна земља могућности – за муфљузе, битанге, барабе, преваранте, шибицаре, аморалне сподобе и слична дивна створења.

Управо такви су фаворизовани и само такви могу присвојити неку малу или велику функцију и, последично, зајахати сваки траг здраве памети. У биологији се тешко могу наћи примери функционисања животињских чопора у којима најгори и најнеспособнији управљају, наређују, расподељују храну или практикују било какав облик власти. Код шимпанзи (узмимо наше најближе сроднике за пример), вођа мора бити паметан, лукав и проницљив, а мора се и удружити са таквима да би његова власт била одржива. Хоћу рећи, животиње не трпе глупост!

Такође, концепција еволуционо стабилне стратегије предвиђа, упрошћено говорећи и у слободној интерпретацији, да број превараната у једном животињском друштву не може бити велики. Уколико њихова учесталост превише порасте, расте и вероватноћа да ће друге јединке искусити превару и научити да је препознају, што, коначно, води учесталијем кажњавању и елиминацији покварењака. Животиње, дакле, не толеришу битанге!

Србија, земља дивних могућности, трпи и толерише све. Чак, штавише, обожава и негује људски талог. Истине ради, нисмо ми данас јединствени у овој љубави према никоговићима – само смо мало екстремни. Одувек сам говорила да су се људи, као биолошка врста, одлепили од сопствене биологије (осим по питањима елементарних физиолошких радњи), а ова супротност у темељима друштвене стратегије и организације, у односу на животињске групе, само додатно илуструје такву тврдњу.

Подсећање на галерију примитиваца, плагијатора, глупака, покварењака и сличних ликова без икаквог знања и интегритета, који доминирају нашом (квази)политичком сценом, није директан повод за ово изливање горчине над пародијом онога што би једна држава требало да буде. Жеља ми је да листи придодам новитет у лику и делу Муамера Зукорлића, бившег муфтије, а сада новопеченог цивила у политичком муљу.

Знамо, наравно, да је овај лик био политичар, локални дрматор и бизнисмен и пре него што се званично одлучио за царство овоземаљско. Из његове биографије издвајају се оснивања разних муслиманских организација, националног већа, издавачке куће, универзитета и факултета, а у практично свим тим институцијама није обављао функцију мању од председничке.

Не може се спорити право организовања или право на промоцију културних одредница мањинских народа – то је, заправо, дивна ствар у идеји мултикултуралности. Проблем настаје, међутим, када се такве активности користе за мобилизовање примитивних ратничких осећања, а г. Зукорлић јесте био оптуживан за подизање међунационалних тензија у разним поводима и приликама. Никада се нисам могла отети утиску, иако дозвољавам да сам могла бити у криву, да је сво то дизање прашине служило мало чему другом до сасвим личној промоцији једног муфтије који је за своју будућност имао велике планове и који је гајио крупне политичке амбиције.

Да ли се може рећи да је позиција председника скупштинског Одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво велико политичко достигнуће – ја стварно не знам. Чињеница је да је тренутно задовољила апетите цивила Зукорлића, а премијеру Вучићу користила да подмири рачун са коалиционим партнером. Као и обично, председник Владе није имао превише занимања за смисленост својих кадровских решења (од керамичара у Министарству одбране до плагијаторске битанге у Министарству полиције, да поменемо само неке од ликова). Дакле, Вучић не налази ништа чудно у бројним чињеницама које г. Зукорлића дисквалификују за обављање ове функције.

Прво, као што сви добро знамо, образовање је, према Уставу Р. Србије – секуларно. Можемо се ухватити за формалну прилику да Зукорлић више није муфтија. Да ли то, међутим, значи да је сасвим окренуо леђа свом светоназору и формалном образовању које је искључиво религијско (Исламски факултет у Алжиру и пост-дипломске студије у Либану)? Чак и да није био искрен у посвећености својој вери, остаје чињеница да разумевање школства нужно произилази из личног искуства, а оно је, у овом случају, у потпуности окренуто религији. На основу чега је г. Вучић закључио да таква биографија квалификује Зукорлића за бављење реформом и осавремењивањем образовања у Србији, остаје нејасно. Ако га је уопште и брига за образовање и науку, што је мало вероватно, Вучић вероватно рачуна на то да ни Зукорлић није превише заинтересован за било шта од тог посла. Тиме се, нажалост, опет враћамо на тезу о шибицарењу у српској политици.

Стратегија звана „муфљуз” долази до изражаја у другој чињеници која би морала дисквалификовати Зукорлића за наведену функцију. Наиме, овај лик је председник тзв. Интернационалног универзитета у Новом Пазару који није акредитована високошколска институција. Немање акредитације значи да установа не задовољава неке од важних услова да би дипломе таквих факултета уопште биле валидне и говориле о довољној компетентности у струци. На пример, факултет, односно студијски програм, мора имати одговарајуће курикулуме, компетентне професоре, довољан број наставника, задовољавајући простор, услове за рад, итд. На хиљаде студената је, тако, под руководством г. Зукорлића, завршило неке студије и добило непризнате дипломе. Прича се да је исти Универзитет произвео 60 доктора наука. У идеалном цивилизованом свету ово би се могло означити као организовани криминал у масовним преварантским активностима, а некаква финансијска инспекција претражила би доток и проток новца од преварених студената. У Србији, као што видесмо, за такве радње биваш награђен.

Узимајући у обзир да Одбор за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво има приличне ингеренције у процесу акредитације високошколских установа, сва је прилика да ће Зукорлић, са нове позиције, коначно издејствовати званичну дозволу за рад. Још једном ће нам бити демонстрирано да политичка дружина муфљуза и бараба нема ни најмању идеју о томе шта би образовање и наука морали значити једном друштву, уколико уопште постоји амбиција да се оно издигне из брлога.

Овај пример је само један у мору сличних апсурдних догађаја који измичу свакој логици. Ја сам често уверена да се неко добро зеза с нама. Понекад помислим и да је у питању социјални експеримент где су грађани Србије заморчићи у некој озбиљној компаративној студији о социјалном понашању животиња, са циљем да се још боље разумеју механизми који карактеристике људских друштава толико одвајају од животињских. Ваљда би ми и такво тумачење звучало утешније од једноставног закључка да смо заиста дотакли дно са дружином битанги.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: