Може ли Трамп да укине НАТО?

НАТО је надживео Корејски рат, Хладни рат, распадање Југославије, терористички напад 11. септембра 2000. године. Хоће ли и Доналда Трама?

Не треба се слепо држати правила НАТО-а да је напад на једну чланицу напад на све, ако та земља није испунила своје обавезе, рекао је у Доналд Трамп усред председничке кампање у Америци, у јулу прошле године. Тај Трампов удар на сам темељ НАТО-а, чувени 5. члан Савеза – многи нису схватали озбиљно, верујући да Трамп неће постати најмоћнији политичар света. Међутим, два дана пре него што ће се заклети над Библијом као 45. амерички председник, Трамп је поновио да је НАТО застарела војна организација, која се није бавила тероризмом.

Пошто се Доналд Трамп у неколико наврата обрушио на Северноатлантски савез, многи су поставили питања: има ли НАТО-а без Америке, има ли света без НАТО-а и како би такав свет изгледао?

„Мање стабилно“, како тврди адвокат Милан Париводић, или „боље“, како верује историчар Срђа Трифковић.

„Ви овде имате једну адресу са којом разговарате. Замислите Русију која треба да разговара са 10 или 20 различитих земаља засебно и шта би значило за Европу да нема механизам артикулације интереса унутар Европе“, каже Париводић, иначе некадашњи министар за економску сарадњу са иностранством у Влади Србије.

Трифковић, међутим, подсећа на то да је НАТО створен „са искључивом сврхом обуздавања перцепције совјетске агресивности“.

„Он је кроз Хладни рат заиста допринео биполарној стабилности, уз све недостатке нуклеарне равнотеже терора. После распада СССР-а и источног лагера, НАТО више нема суштинску сврху, и као средство наметања унилатералне америчке хегемоније заправо представља претњу миру у свету“, додаје тај историчар и публициста са вишегодишњим радним стажом у САД.

Историчар из Загреба Твртко Јаковина сматра да НАТО без САД не би постојао. „То би био други савез, али би у том другом савезу Европа покушавала да створи своје снаге, да се окупи. Али мислим да то не би деловало“, наводи Јаковина.

„Уколико САД напусти НАТО, претпостављам да ће и Велика Британија и Канада следити то напуштање, можда и неке од европских држава које су ближе САД“, наводи историчар из Београда Бојан Димитријевић.

Најангажованије за очување неке форме колективне безбедности, каже Срђа Трифковић, биле би земље централне и источне Европе.

„Што се Немачке тиче, верујем да би она тежила да очува континуитет неког војног савеза у коме би сада имала водећу улогу, али у партнерству са Француском, да јој се не би пребацило да тежи хегемонизму, с обзиром на лоша историјска искуства 20. века“, додаје Трифковић.

Са НАТО-ом или без њега, САД остају највећа војна сила – истиче Радмила Накарада, професорка Факултета политичких наука у Београду.

„Америка има стотине војних база и скоро пола милиона војника распоређених по свету. Уколико се нешто фундаменталније не промени на светској сцени, у смислу напуштања начела решавања сукоба војним путем, неких огромних промена не видим да ће бити“, каже Накарада, која је и руководилац Центра за студије мира на ФПН-у.

Шлепање на рачун САД

„Америка и само Америка ће бити прва и на првом месту“, рекао је Трамп у свом инаугурационом говору пре уласка у Белу кућу. Човек који је готово све што има створио као бизнисмен, више од својих претходника ће ствари посматрати кроз трговачки модел. У преводу: не могу амерички порески обвезници да плаћају безбедност свих чланица НАТО-а.

„Он ће НАТО искључиво гледати кроз призму дефинисаних америчких интереса: шта је ту за нас, и колико ко плаћа, и да ли смо ми ту на губитку или на добитку. Његова анализа цене и бенефита карактеристична за бизнисмене биће идеја водиља, а не нека идеолошка матрица о НАТО-у као институцији за спровођење демократије по западном моделу“, оцењује Срђа Трифковић.

У пракси, Трампова реченица о 5. члану НАТО-а значила би да ће размислити о заштити балтичких земља од евентуалне руске агресије, у зависности од тога да ли су испуниле своје обавезе.

НАТО нема своју посебну војску, већ њу чине војници и оружје чланица Алијансе. На Самиту НАТО-а у Велсу 2014, одлучено је да свака чланица у војску улаже најмање два одсто свог бруто домаћег производа. Међутим, то правило поштује само пет од 28 земаља (погледајте графикон изнад).

„За многе мале земље и европске земље, такво повећање издвајања за војску би могло бити погубно за њихове економије“, наводи Твртко Јаковина.

Занимљиво је да чак ни Немачка, најјача економија Европе и друга економија НАТО-а, не добацује до договорених два одсто. Осим Америке и њеног главног савезника у Европи Велике Британије, своје обавезе према НАТО-у поштују Грчка, Естонија и Пољска.

„Пољска је вероватно спремна на ту жртву због своје атавистичке колективне русофобије, која постоји у пољском политичком естаблишменту и која перцепцију руске претње претвара у малтене реалност“, сматра Трифковић, док Милан Париводић наводи да се балтичке земље „искуствено“ осећају угроженима од Русије.

Ипак није реално да Америка дигне руке од НАТО-а, сматра професорка Накарада и додаје да ће вероватно бити промена у погледу финансирања Алијансе.

„Једино би то било реално, уколико не постоје планови да Америка постане изнова глобална војна сила и да у неке своје окршаје крене самостално. Ако сад читамо на тај начин поруке према Русији и поруке према Кини, да ће се смирити у односу на Москву, а можда интензивирати у односу на Кину, јер то је један заиста озбиљан економски ривал“, наводи Накарада.

Кипарска криза и Де Голово иступање

Северноатлантски савез је настао 1949. године, као војна противтежа комунизму, односно Совјетском Савезу. Земље које су биле део Маршаловог плана за економску обнову после Другог светског рата јесу постале чланице НАТО-а. Тако је америчка доминација почела да се шири и на пољу безбедности. Убрзо је створен антипод – Варшавски пакт. Хладни рат је могао да почне.

„Један важни норвешки историчар дефинисао је да је сврха НАТО савеза била да се Американци држе у Европи, да се Немци држе погнуте главе и да се Совјети држе ван европског простора. То је била улога коју су одиграли“, каже Твртко Јаковина.

Иако је НАТО настао да би се његове чланице међусобно штитиле од спољне претње, Грчка и Турска су се више пута сукобиле око Кипра и та криза ни до данас није решена. Две земље су биле готово на ивици рата, када је 1974. Турска извршила инвазију на северни Кипар. Тада први пут посредно долази до сукоба између две чланице Алијансе.

„Грци су били бескрајно љути на САД што су у време Кипарске кризе стали на страну свог снажнијег савезника, а у том тренутку је то посебно било важно јер су се граничиле са СССР-ом и та војска је била после америчке највећа унутар НАТО савеза. Грци су то замерили, али су се брзо вратили у НАТО“, подсећа Јаковина.

Грчка, међутим, није једина која је замрзавала своје учешће у НАТО-у. У време док је председник Француске био Шарл де Гол, та земља се због разлике у ставовима повукла из Алијансе. Та пауза је трајала готово четири деценије, када је Никола Саркози, по многима најамеричкији француски председник, вратио Француску у војну команду НАТО-а.

„Де Голово иступање из војне структуре НАТО-а шездесетих година није уродило никаквом посебном трагедијом. Чак ни у контексту Хладног рата, када би човек могао очекивати да једна значајна земља као што је Француска својим неучешћем у војној структури допринесе битном слабљењу те алијансе – то се није десило“, наводи Срђа Трифковић.

Од Југославије до Сирије

После пада Берлинског зида 1989, руши се свет зарад кога је НАТО био створен. Ствара се нови светски поредак, а НАТО тражи нови идентитет у свету у којем нема друге стране која би се са њим војно такмичила.

Прве војне акције у новом времену НАТО је имао Босни и Херцеговини, одржавајући зону забране летења. Године 1999. бомбардује Савезну Републику Југославију. Уследили су Авганистан, Ирак, Либија – као последица напада 11. септембра 2001. Тада је први и последњи пут активиран члан 5 НАТО савеза, у Алијансиној историји, дугој скоро седам деценија.

„НАТО се није прославио у том постхладноратовском периоду, са становишта учинка који су уследили након интервенција, али јесте покренуо један интервенционистички низ који повезује југословенско искуство са сиријским. Међутим, шта је настало после тих интервенција? То још нису ни близу стабилна друштва која су усвојила те чувене демократске претпоставке, које би оправдале интервенцију“, каже Радмила Накарада.

Бојан Димитријевић додаје да га као историчара чуди то што НАТО и даље препознаје Русију као евентуалног противника. „Дневни живот нас ипак уверава у то да стварна претња долази са Блиског истока“, каже Димитријевић.

„Тероризам је непрестани изазов, крајње неизвестан, јер не следи матрице које одговарају војној машинерији каква је НАТО. Видимо да обичне ствари постају оружје. Чињеница да постоји група људи која је спремна да положи свој живот огромно је преимућство, иако трагично, са којим мислим да ће се тешко изаћи на крај“, каже Радмила Накарада.

Димитријевић сматра да би било добро да НАТО опстане због безбедности Европе и због изазова који постоје, али је „сасвим сигурно да му треба наћи нови садржај, у смислу и нове идеологије и новог уређења односа“.

„Доналд Трамп пропитује све фундаменте америчке спољне политике: 40 година дугу политику према Кини, 70 година политике на европском континенту, НАТО који постоји на тај начин, ту где је Америка кључни играч“, сумира Твртко Јаковина.

Седамдесетих година прошлог века Хенри Кисинџер и Ричард Никсон извршили су највећи заокрет у дотадашњој америчкој спољној политици. Требало је придобити Кину да буде против Москве. Аналитичари верују да Трамп сада види новог непријатеља и да покушава да придобије Русију на своју страну за борбу против Кине. Нико не може да предвиди какве заокрете ће правити Доналд Трамп, али НАТО вероватно више никад неће бити онакав какав је био.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: