Мореплов о полимском поднебљу

У монографији „Црква Светог Николе у Никољцу“ Светлана Пејић открива лепоту и значај храма из 14. века.

Црква Светог Николе у Бијелом Пољу – Никољац, по много чему је јединствена и значајна – она представља историју, духовност, културу и народни живот бјелопољског краја од друге половине 14. века до данас. Дуго времена била је предмет истраживања др Светлане Пејић, историчарке уметности из Републичког завода за заштиту споменика културе, која је своја истраживања објединила у обимну и луксузну монографију.

Ауторка монографије открила је неистражен културни и уметнички центар, који је представила у његовој смерној лепоти, са богатством ризнице икона, рукописних књига, великом галеријом постнемањићког живописа и рашко-романичком архитектуром.

„Међу мноштвом цркава на балканском простору које су посвећене популарном брзопомоћнику Светом Николи, једино се ова бјелопољска назива Никољцем, што говори о дубокој везаности овог простора и за цркву и за свеца“ каже ауторка.

Историјска романескна прича ове светиње – од анонимног ктитора, преко познатих и непознатих зографа, свештеника и дародаваца, чувара и хроничара, кроз векове робовања, суза, надања и стварања, расветљава дубоку тајну никољачког храма.

Књига је испричана као својеврстан временски мореплов у полимском поднебљу. Посебно тајанствен и изазован јесте 14. век, за који се, према најновијим истраживањима, везује настанак светоникољачке цркве. Уз помоћ новијих истраживања, време настанка цркве помера се на крај 14. века, што је два века раније у односу на нека ранија тумачења.

До овог закључка Пејићева је дошла на основу упоређивања фрагмената зидног сликарства, који су најсличнији живопису Давидовице из 1350. године, затим откривања зидне гробнице, вероватно ктитора из осамдесетих година 14. века, у којој су пронађена 22 сребрна новчића из времена Вука Бранковића.

Нарочито су драгоцена нова сазнања о Никољцу у 16. веку, када је црква први пут обновљена. Деценију или две касније настао је други слој живописа, онај који и данас већим делом покрива њене зидове. Ове одлично сачуване фреске испитане су у књизи врло детаљно, а то нимало није било лако, с обзиром на то да оне понекад одступају од старијих, а често и млађих решења.

Арханђели око Богородице са Христом у апсиди, необично су приказани – са оруђем страдања у рукама. У куполи је, уместо Христа Пантократора, насликан Старац дана, окружен небеским силама. Арханђела Гаврила и Богородицу у Благовестима повезује крајње редак текст васкрсног тропара: „Красоте девства твојега“. Међу српским светитељима издваја се представа Стефана Дечанског, местом где је насликан и написом, и уопште, раном појавом у једном храму изван манастира Високи Дечани.

Никољац поседује и велику збирку икона, међу којима су дела Лонгина, зографа Јована, Радула, Симеона и Алексеја Лазовића, као и многобројне рукописне и штампане књиге, графике, цртежи и богослужбени предмети. У никољској збирци је и 86 рукописних књига, које су настале у распону од краја 13. па до 19. века, као и 99 примерака штампаних књига од 16. века. Књиге су се на различите начине слиле у Никољац – некима се не зна порекло, али је највећи број исписан у Никољцу или набављен за ову цркву у трећој деценији 16. века. Поредећи је са осталим фондовима, Пејићева закључује да ова збирка једино заостаје за фондовима какви се чувају у Хиландару, Дечанима или Светој Тројици код Пљеваља.

По речима проф. др Јелице Стојановић, све ово говори о изузетном значају Никољца, као духовног и културног центра Полимља, уточишту, сабиралишту, склоништу током дугог времена на великом простору.

Ту су нашле „дом“ књиге из манастира Заступа, чији остаци леже на левој обали Лима, из манастира Шудикове, манастира Мили, Кумановице. Сачуван је примерак Вуковићевог штампаног Псалтира, потом књиге из Ђурђевих ступова крај Берана, манастира Дечани, Вољоваче код Страгара, а поједини листови чувају се из још удаљенијих средина.

Чудне, ретке, збуњујуће фреске

Светлана Пејић подробно је писала и о ликовним особинама ових чудних, необичних, неретко и збуњујућих фресака, као и о иконама које су исти мајстори насликали за иконостас, од којих неке и данас стоје на првобитном месту – објашњава др Бранислав Тодић, историчар уметности. – Расправљала је, природно, и о сликарима, дошавши до закључка да је један од њих сигурно био школован на Приморју. Заслуга је ауторке што је преко Никољца, боље осветљена и српска уметност пре обнове Пећке патријаршије – 1557, о којој се мало зна.

Књига представља прекретницу у разумевању српског сликарства 16. века, посебно оног које је претходило стварању Андреје, Лонгина, попа Страхиње…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: