Монтенегро на коцке

Херцег Нови, главни градски трг, моменат када почиње пуцњава: детаљ са снимања филма „Новембарски човјек“ са Пирсон Броснаном (Фото: Н. М.)

Ко прије ко послије, сви који смо изашли из зиме знамо да је објективна хладноћа једно, а субјективни осјећај друго. Ваљда сам помињао како је Вук Ст. Караџић током једног боравка у Боки, гдје је пословично топлије, оставио субјективан опис да се те зиме смрзао у Котору више неголи ономад у Петрограду!

Иако званични односи Србије и Црне Горе никад нису били топлији у посљедњих 20 година, субјективни осјећај говори да ће зима потрајати, јер се овдје, благо нама, ради о влади Ђукановић-Вучић, ма шта ко причао, чија је власт прожета криминалом, те се Црна Гора и Србија у том смислу могу сјећи на коцке.

Постоје фразе у којима је мрак толики да се може сјећи на коцке, и магла, али постоје метафоре у којима се и страх, неслобода, па и криминал – могу сјећи на коцке. О томе свједочим, субјективно наравно. Ваља бити поштен и прословити на вријеме да бисмо спрам слободе сутра имали алиби. Шта то значи? Ево малог увода…

Човјек који је торпедовао „Титаников“ брод близанац, трансатлантик „Британик“, звао се Мартин Нимолер, и у злочин потапања болничког брода кренуо је из Боке. По окончању Првог свјетског рата постао је пастор, а на крају каријере и предсједник Свјетског савјета цркава. Познатији је ипак по томе што је од 1937. до 1946. био логораш у концентрационим логорима Сексенхаузен и Дахау, те што је написао чувену поему „Прво су дошли“: „Прво су дошли за комунисте / ја сам ћутао јер нисам био комуниста, потом су дошли за Јевреје / ја сам ћутао јер нисам Јевреј / онда су дошли по вође синдиката / ја сам ћутао јер нисам био синдикални вођа /онда су дошли по католике / ја ћутао јер сам протестант / онда су дошли за мене / а тада више није било никог да ме брани“. Ови стихови учинили су Нимолера иконом њемачког суочавања са нацистичким злочинима.

Скужајте, али ја данас с мјеста одакле се Нимолер отиснуо у подморници да би над водама, како се каже у Књизи постања, прогледао у колору, свједочим фашизам. О томе, можда друге какве седмице. Ове бих ипак о криминалу и корупцији који се могу сјећи на монтенегро коцке. Ништа објективно, само субјективно.

Будву ваља замислити као до земљотреса из 1979. скоро и од Црногораца заборављено насеље које се потом уздигло захваљујући туристима из Србије, и само њима, а које су мјесто, као кракен из „Пирата са Кариба“, узели да сламају хајдуци с брдах уз пар родоначелних обалних политичких битанги.

По истој кракен-матрици освојен је Котор, главни град Боке, и сусједни Тиват, који нема никаквог разлога за самостално правно постојање, јер је Тиват исто што и Котор, само с мало више сунца.

Херцег Нови пак дуго је опстајао као острво на коме се прича српски језик и исповиједа локална политика, све до тренутка док личне карте нису издате економским избјеглицама из Црне Горе, док из града нису избјегли власници махом београдских универзитетских диплома, а власт док финалменте нису преузели конвертити.

Сви су обални градски тргови или риве прелијепи, али су дебото под присмотром и у власништву мафије. Када се на тргу појави дон, опскуран лик лојалан властима одозго, што је с нулте надморске метафора условно, он у секунди снима политичко-безбједоносну ситуацију. Осим што се на приморским трговима одигравају феште, могу се одигравати и протести, које свака власт жели да избјегне, па стимулише локалне донове, гледа им кроз прсте, налаже да добро пазе, слушају, поткупљују, с допуштењем каматаре, дилују и подводе, но да су у тренутку брзи устати за црногорски дом спремни – свеједно да ли је контра мафије зинуо да штогод каже писац, љекар, професор или судија.

Цркни магарче до зелене траве, приморска је пословица свевременска. Преживјеће она владу Вучић-Ђукановић. По несрећи, и оне потом…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: