Моменти националне аутодеструкције – лаж Вука Драшковића

Пише: Пеђа Ковачевић

Хтјели ми то признати или не, у креирању свијести просјечног човјека, пресудну улогу имају медији. Не тако давно, Вук Драшковић је у изјави за Телеграф, која се српским говорним подручјем проширила као вирус, рекао да се српском народу мора саопштити истина и да се српски народ мора суочити са том истином.

– За четири године у Сарајеву Срби су убили 12.000 цивила, а од тога 2.000 дјеце – гласи Драшковићева реченица, коју су пренијели многи медији.

Драшковић није навео извор ових података, али претпостављам да су то медији који спроводе политику босанских муслимана, и сви медији којима су поменути валидан извор. Драшковић није просјечан човјек, али се може закључити да је и његова политичка свијест изграђена под утицајем медија. И искрено се надам да је тако, јер не желим да вјерујем да је Вук Драшковић човјек који свјесно лаже. Ипак, изрекао је лаж.

Године 2012. у главној сарајевској улици, у знак сјећања на убијене Сарајлије, постављен је низ од 11.541 црвене столице. Тај број убијених Сарајлија податак је Истраживачко-документационог центра из Сарајева, на чијем челу је господин Мирсад Токача. Тог дана у свијет је још једном отишла слика о страдању грађана Сарајева који су убијени у „српској агресији“ на тај град и Босну и Херцеговину. Сви свјетски медији су пренијели слику ‚“Црвене линије“ која је постављена у знак сјећања на убијене грађане Сарајева током „српског иживљавања“ над недужним становништвом „европског Јерусалима“. Наравно, сваки гледалац ће под синтагмом „убијени грађани“, неком емотивном логиком, сматрати да се ради о убијеним цивилима тог града. Неком гледаоцу у Сјеверној Каролини неће пасти на памет да загребе испод површине, већ ће здраво за готово примити информацију коју му преноси његова телевизија, баш као што и већина наших грађана здраво за готово узима српске информације које се односе на ратна дешавања у Сирији или у Ираку. У том узимању здраво за готово, гледалац из Сјеверне Каролине или Штајерске мора Србе окарактерисати као злочиначки народ. Том логиком се водио и Вук Драшковић, који је у својој изјави јасно ставио до знања да мисли на 12.000 убијених цивила. Поред тога, Драшковић је, као и свако неупућен у ратна дешавања на подручју Сарајева, све убијене представио као жртве „српске агресије“.

Слушајући један интервју са господином Токачом, од ријечи до ријечи сам откуцао његов говор који се односи на убијене грађане Сарајева, односно на број убијених и њихову класификацију у одређене групе. Откуцани текст сам сачувао као фотографију, доказ да је из Сарајева ко зна који пут за 25 година у свијет отишла лаж. С обзиром на то да је „Црвена линија“ постављена по подацима којима располаже његов институт, занимљив је начин на који је он разврстао убијене грађане Сарајева, а још је занимљивија слика која је отишла у свијет. У Сарајеву је, према његовим подацима, погинуло или убијено (војник гине, цивил је убијен) 13.745 становника тог града. Евиденција се води за све грађане који су живјели на територији тадашњег града, дакле, на територији свих десет градских општина, од Пала до Хаџића и од Трнова до Илијаша. Од тог броја 8.245 су војници, око 6.000 војника тзв. АРБиХ, а око 2.200 су војници ВРС и ЈНА. Око 5.500 су цивили. Столице које су постављане у знак сјећања на настрадале су постављене за све, изузев за војнике ЈНА и војнике ВРС. У свијет је, дакле, отишла слика о убијених 11.541 цивила, јер ниједна медијска кућа се није бавила овим разврставањем убијених на цивиле и војнике. Али, томе није крај. Остало је више од пет хиљада цивила који су сумњиво стављени у ту категорију без разврставања по основу мјеста на којем су погинули. Народски речено, ако је у Сарајеву убијено пет хиљада цивила, а да је десет много је, шта може помислити читалац, гледалац или заинтересовани из Србије, Црне Горе, Хрватске или бијелог свијета?! Наравно, и након мог појашњења и умањивања броја о убијеним цивилима, те ће жртве приписати „српској агресији“ на тај град.

Мало ко зна, осим оних који су рат провели на Грбавици, Врацама, у Неџарићима, на Добрињи, Илиџи, у Вогошћи, Хаџићима, да су сва поменута насеља и општине тада били у саставу Републике Српске. Мало ко зна да је снајпер свакодневно дјеловао по српским цивилима на Грбавици, Неџарићима, да су с Игмана гранатирани Илиџа и Хаџићи, с других брда и узвишења Вогошћа и Илијаш. Мало ко зна да је један припадник „Шева“ свједочећи о томе како је снајпером гађао цивиле по Грбавици, а на питање новинара како је знао да убија Србе, а не Муслимане у том насељу, рекао: „Бирали смо бабе у црнини, то засигурно нису биле Муслиманке“. Ако је тадашње Сарајево под контролом Изетбеговићеве војске било у окружењу, мора се знати и чињеница да је тадашње Српско Сарајево било у готово потпуном обручу муслиманских снага. Трново је најудаљенија некадашња сарајевска општина. Сви знамо за невиђени злочин муслиманских снага над српским живљем у Трнову, које је пропорцијално броју становника, послије Сребренице, друга општина са највише убијених у протеклом рату. Замислите да се уз српско име једаног становника забаченог трновског села, од Сарајева удаљеног и преко 30 километара, припише синтагма „убијени сарајевски цивил“! Све цивилне жртве које су убијене на тим територијама Српског Сарајева налазе се на списку убијених грађана „европског Јерусалима“. Убијени су од стране тзв. АРБиХ и стављени на списак оних које Сарајево данас жали.

Муслиманска и западњачка пропаганда се ту нису зауставиле, већ су на списак убијених грађана Сарајева од стране „српског агресора“ ставили и оне Србе који су мученичком смрћу настрадали на Казанима и силним муслиманским логорима. Садашње Сарајлије жале и за мојим тетком, који је заклан иза своје зграде на територији Сарајева под муслиманском контролом. Сарајлије су на списак убијених ставили и чика Мишу, који је нађен убијен на истој територији, а о томе сам већ писао. Сарајлије жале и за двије дјевојчице снајпером убијене док су на Грбавици играле своје посљедње дјечје игре. На списку су и Бошко и Адмира, за чију смрт су доказано одговорне муслиманске „Шеве“. На списку убијених грађана Сарајева су и поменуте бабе у црнини.

Ко је убио једно дијете, као да је убио цијели свијет. Још једна занимљива чињеница. Званично Сарајево потенцира причу о убијених око 1.600 малишана. У Сарајеву је постављен и споменик за ту дјецу. Али, на том споменику стоји уклесано око 500 имена убијене сарајевске дјеце. Гдје се налазе имена преосталих преко хиљаду малишана? Организатори подизања споменика кажу да још нису прикупили довољно података о убијеној дјеци. Двије деценије након рата они немају довољно података, али број који шаљу у свијет имају. Губи ли се ту логика? Знамо тачан број убијене дјеце, а не знамо ко су и чији су? О годишњицама поред тог споменика се окупи неколико десетина грађана. Је ли могуће да о таквим годишњицама родитељ, ако је жив, не изађе и своју тугу не подијели с онима чију несрећну судбину дијели? Ако лажу за 1.600 убијене сарајевске дјеце, зашто не би могли слагати и за овај број од пет стотина? Вук Драшковић је то срамно заокружио на двије хиљаде.

Вуче, нека је на част.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: