Млађи брат Милеве Ајнштајн клонирао пре седам деценија

Др Милош Марић, млађи брат Милеве Ајнштајн, признат је научник у Москви, а потпуно непознат у Србији.

У Првом светском рату као заробљеник доспео у Русију и тамо оставио дубок траг у науци.

У колоплету судбине и због нашег пословичног немара према својим дичним сународницима, превиђали смо многе наше великане, а један од њих је др Милош Марић (Рума 1885. – Саратов 1944), млађи брат Милеве Марић Ајнштајн, цењени хистолог, универзитетски професор у Русији и један од зачетника клонирања ћелија још пре седам деценија. Било је то две деценије пре него што се родио наш савремени генетичар светског реномеа др Миодраг Стојковић.

Због великог доприноса науци, сећање на др Милоша Марића у Русији се и данас предано негује. Али, у домовини Србији и даље је непознат.

У Саратову, где Милош Марић почива, а где је 1930. године изабран за шефа катедре хистологије на Државном медицинском универзитету, којим је пре њега руководио чувени научник Б. А. Павлов, данас постоји спомен-соба посвећена нашем умном сународнику.

Руски научници, попут др Г. А. Каболова, тврде да Марићеви радови и експерименти у области амитозе имају историјски значај, те да је др Марић још пре седам деценија поставио темеље области медицине која се данас зове клонирање.

– Упоредо са његовим научним интересовањем у областима митозе и амитозе (индиректне и директне деобе ћелија), др Марић је радио припреме за проучавање нервног система, али је Велики отаџбински рат прекинуо те радове који су публиковани тек после рата и послужили као основа за три докторске дисертације – записао је др Каблов у Саратову 1986. године.

На српском језику др Марић се помиње само у једној реченици Енциклопедије Новог Сада – као десет година млађи Милевин брат.

Једини запис о њему оставио је Ђорђе Крстић, новосадски физичар који већ деценијама живи и ради у Словенији. Крстић је у својој књизи “Милева и Алберт Ајнштајн” мање поглавље посветио Милошу.

И то је засада све. Ниједан Марићев научни рад није преведен на српски језик, али на томе ради новосадско “Мало историјско друштво”, на челу са др Драгом Његованом. Друштво се бави афирмацијом свих значајних, а заборављених великана.

– Ни многољудније нације не дозвољавају себи луксуз да заборављају своје великане, па не би требало да то чинимо ни ми, мали али даровити народ – каже др Његован.

– Копије научних радова др Марића требало би да поседују институције, попут Матице српске, а медицински факултети да га помињу и подсећају студенте да је постојао научник, наш сународник, који је, попут Тесле и Пупина, оставио велики научни траг у иностранству.

Постхумној афирмацији др Марића нада се и његов даљи рођак Драгиша Марић (57), дипломирани инжењер пољопривреде из Каћа, надомак Новог Сада. Милевин и Милошев деда Кузман Марић Драгишин је чукундеда.

За разлику од нас, Русе и данас занима сваки детаљ у вези са научником Милошем Марићем, па је пре неколико година у Каћу боравио Олег Акимов, физичар са државног Института за космичка истраживања у Москви.

– Испричао сам му да су по нашем усменом породичном предању, ослоњеном на неке турске изворе, Марићи овамо дошли пре Велике сеобе – каже Драгиша, и додаје да први писани траг датира из 1556. године.

Драгишина жеља је да посети Милошев гроб у Саратову, а било би му драго да се у Србији коначно чује и за његовог рођака-научника, чији је живот, што због злехуде заробљеничке судбине, што због велике славе његове сестре Милеве и зета Алберта Ајнштајна, све до данас у сенци.

Милош, најмлађе дете Милоша и Марије Марић, добио је очево име како би се, по старом српском обичају, зауставило умирање деце у породици. Марићима су, наиме, умрла прва два мушка детета. У Српској православној великој гимназији у Новом Саду добио је васпитање у националном духу.

Будући да је његов отац био имућни домаћин чија имовина је подразумевала кућу и салаш у Каћу, још једну кућу у Новом Саду, те имање код Титела и у околини Новог Сада, млади Милош уписао је 1902. медицину у румунском граду Коложвару (данашњи Клуж), наставио усавршавање у Паризу, па у Швајцарској.

У Берну је становао код брачног пара Марић-Ајнштајн и био непосредни сведок заједничког научног рада своје сестре Милеве и зета Алберта. По завршетку студија, Милош се 1907. вратио у Клуж и започео лекарску службу.

Међутим, по избијању Првог светског рата мобилисан је у аустроугарску војску као батаљонски лекар. Доспео је најпре на јужни фронт, где су се водиле борбе против Србије, али је убрзо прекомандован на северни фронт, против Русије. За време повлачења пао је у руско заробљеништво. Пошто су сазнали да је лекар, Руси су га послали у Лефортповску војну болницу у Москви.
Драгиша Марић (57), дипломирани инжењер пољопривреде из Каћа, даљи рођак Милоша Марића нада се постхумној афирмацији свог рођака Милоша

Захваљујући својој стручности, али и познанству са чувеним револуционаром Белом Куном (1886-1939), Милош Марић је имао одрешене руке – упоредо са лекарским обавезама бавио се науком на катедри хистологије Московског универзитета. Потом је 1917. прешао на катедру хистологије Дњепропетровског медицинског института.

Године 1930. на конкурсу је изабран за шефа катедре за хистологију на Универзитету у Саратову, којим је пре њега руководио чувени Павлов.

Као угледни научник, по избијању Другог светског рата др Милош Марић позван је у Црвену армију, на московски фронт, где је због изузетно нарушеног здравља преминуо 1944. године, не дочекавши ослобођење своје друге домовине, Русије.

АКИМОВ НАМ ОТВОРИО ОЧИ

 Историчар др Драго Његован признаје да је у вези са др Милошем Марићем нама очи отворио Олег Акимов, физичар са државног Института за космичка истраживања у Москви, који је приликом боравка у Новом Саду, пре неколико година, слушао мноштво прича о коауторки теорије релативитета Милеви Марић. 

Акимов је домаћинима открио да је у Русији на још већем научном гласу њен брат Милош. 
По повратку у Рисију, Акимов је отворио интернет страницу www.sceptic-ratio.narod.ru посвећену великим научницима. 
У том високом друштву су Милош и Милева Марић.

Енигма о повратку

До сада није разјашњено зашто се др Милош Марић, после заробљеништва у Првом светском рату, никада није вратио у Србију.

Неки руски извори тврде да се Милош дописивао са сестрама Милевом и Зорком, али тог доказа нема у сачуваним Милевиним писмима. 
Поуздано се зна да се из рата јавио родитељима 1916. године, затим, писмом 1924. и никада после тога. 
Како годинама није стизао никакав глас о њему, породица га је прогласила несталим. 
Са првом супругом Мартом у Клужу није имао потомака, као ни касније у Саратову са Рускињом Маријом Васиљевном Карповом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: