Насловна Насловна Митрополит Амфилохије: Божић нас позива на мир са Богом и са људима...

Митрополит Амфилохије: Божић нас позива на мир са Богом и са људима (ревија Исток 1995.)

0
ПОДИЈЕЛИ

Деда Мраз је лажљиви симбол, ’бог који се топи’ и којим се вара дјетиња наивност. Увођења њега имало је несумњиво за циљ притајено убијање Бога у дјечијој души, а Божић који није подстицај некрштенима на крштење и на свето Причешће Тијелом и Крвљу Христовом – такав Божић није прави Божић, рекао је Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије за ревију Исток прије готово двадесет година.

amfilohije donko Митрополит Амфилохије: Божић нас позива на мир са Богом и са људима (ревија Исток 1995.)

Да ли је дан Христовог рођења коначно и у нашем народу добио значај и мјесто које заслужује?

„Божић се враћа народу и народ Божићу. Но, враћање Божићу као социолошкој чињеници – не значи много. Обичаји и фолклор божићних празника, тренутно уљепшавају живот, постајући разонода, једна од многих у току године. Празновање Божића на западни начин, значи претварање празника у весеље, игру, трговину, поклоне. Није Бог ради тога дошао на Божић људима у походе. Повратак Божићу треба да буде повратак трагању за дубљим смислом живота, сретање са тим смислом у личности Богомладенца, од Дјеве рођенога. Обнова празника и обичаја његових, захтијева на првом мјесту обнову истинске вјере у Христа Богочовјека. Једино том дубоком вјером, предбожићни и божићни обичаји добијају своје право значање за свакидашњи живот.   

Божић коме не претходе божићни пост и молитва, како је то било од памтивијека; припремање за њега које није праћено братским мирењем међу људима, покајањем и исповијешћу; Божић који није подстицај некрштенима на крштење и на свето Причешће Тијелом и Крвљу Христовом онима који су у Христово име крштени; божићна  гозба и весеље које није брига и старање за сиромашне који немају гдје главе склонити, за избјеглице, старе и напуштене, болесне, тужне, усамљене и унесрећене – такав Божић није прави Божић.

Божић нас позива на мир са Богом и са људима, на унутрашњи душевни мир и радост. Само враћање таквом Божићу, на такав свеобухватан и свепрожимајући начин, има смисла и значаја. Само тако ће овај дивни празник неба и земље, живих и мртвих, људи и ангела, добити мјесто у народу које му припада.

Како да Божић обиљеже вјерници у градовима?

„У градовима је теже обиљежити Божић него на селима. Село боље чува божићне обичаје и има боље услове да их се придржава, него што се може у граду. Тај недостатак, међутим, може да буде предност. Силом прилика лишен сеоске обичајности, смањивањем спољашњег фолклора празника, градски човјек треба да трага за унутарњим дубљим смислом и значењем овог празника, те да се празнику врати преко храма, богослужења поста, причешћа, заједништва у храму и дому, преко солидарности са ближњима.

Наша дјеца се још увијек више радују Деда Мразу него Божић Бати…

„У Божићу се нарочито нуждавају дјеца. То што се још увијек више радују Деда Мразу него Божић Бати, није њихова него кривица одраслих. Ако одрасли, чак и они који играју одлучујућу улогу у животу народа, радије празнују и другима намећу лажне и непостојеће празнике и симболе, зашто онда осуђивати дјецу што остају при Деда Мразу, празнику топљеног снијега тј. ништавила.  

Форсирати Деда Мраза намјесто Божић Бате значи обмањивати дјецу и припремати их за будуће анархисте и нихилисте. Деда Мраз је лажљиви симбол, ’бог који се топи’ и којим се вара дјетиња наивност. Увођења њега имало је несумњиво за циљ притајено убијање Бога у дјечијој души.
Преко Божић Бате, Христос се открива дјетету као небески брат пун доброте и дарова. Њиме породица и породично родитељско огњиште добијају вјечни небески смисао. Тако, кад дијете одрасте, Божић Бата му постаје све блискији и смисаонији, открива му се као симбол и стварност са непролазним значењем од пресудног значаја за његов лични смисао и живот.

А шта ћемо са одраслима, који су посвађани, подијељени на много начина, по бројним питањима, како њима помоћи, како их помирити?

Кад би се макар кап божићног духа и богољубави канула у нашу крвокумством помућену савјест, брзо би се могло доћи до жељеног помирења и братске слоге. Уосталом, није ли то прави смсиао Божића као догађаја и као празника којим се тај догађај оприсутњује у животу сваког новог људског покољења? Нијесу ли на први Божић анђели пјевали са чобанима пјесму: “Слава на висини Богу а на земљи мир, међу људима добра воља.”

Запјевати ту пјесму и срцем и устима, кроз дивни обичај и на дјелу, у животу, значи – обновити се миром, помирењем и љубављу, богољубљем и братољубљем. Божић нам увијек дође да нас на то подсјети и подстакне. Од нас зависи и од наше слободне воље, хоћемо ли или нећемо примити његов боговјечни небески дар, и кроз њега и њиме поново задобити изгубљени мир с Богом и помирење са ближњима својим.

Срећа је што је Божић вјечан, па је вјечна и неугасива нада и вјера у људску промјену и могућност те промјене на боље, без обзира шта се са човјеком догодило у прошлости и догађа у садашњости.

 (јануар 1995., ревија ИСТОК)

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here