Мирнодопски подвизи генерала Данила Јауковића

У суботу 1 августа упрличена је у селу Миоској одакле се одваја пут за Горњу Морачу, светковина поводом откривања спомен плоче у знак захвалности Горњоморачана генералу Данилу Јауковићу што је крајем шесте и почетком седме деценије прошлог вијека, као командант титоградског корпуса, ангажовао војску да пробије пут до Горње Мораче и тиме огромно побољша и олакаша живот њеним тада веома бројним житељима.

Сјећам се с колико сам узбуђења, заправо одушевљења, јула 1969, дошао, први пут колима тек прокрченим путем, у Морачу из које сам, низ година раније, био отишао у свијет врлетним стазама.

Као што је олакшао живот Морачанима, то је хтио да учини и Ровчанима па је дошло до пробијања широког пјешачког пута у литицама кањона Мртвице како би се омогућило становницима Вељег и Мртвог Дубоког колика толика веза са свијетом. Међутим, пут из Горње Мораче, настављен је испод Геда и Врмца украшеног борјем, преко Семоља ка Крњој Јели, Боану и Жабљаку односно родном крају Данила Јауковића. Премрезио је тамошња многа села путевима међу којима и пут и до највисочијег црногорског села, Мале Црне Горе. Но, осим градње путева у морачко-ровачком и дурмиторском крају, генерал Јауковић је ангажовао војску на истом послу такође у Кучима и у Малесији те је задобио велику популарност и захвалност и код народа тих крајева.

Све је то учинило да је генерал Јауковић био средином 70-их свакако најомиљенија јавна личност у једном дијелу Црне Горе, као народни генерал. Познат је случај који то илуструје : кад је, након пробијања пута, дошао у Поље Драговића, мјесни и општински руководици поставили су ручак за њега и неколико њих под разапетим шатором, он је рекао : „Хвала људи, али ја нијесам дошао у Горњу Морачу да једем и пијем, него да се видим с народом „, и прдружио се маси.

Све то није могло проћи без зависти и љубоморе, како код републичких тако код локалних моћника који су га стали оптуживати да одвећ троши војни буџет, хотећи, како су они говорили, да доведе пут у сваки катун. Камо среће да је стигао да то учини, као што није ! Имао сам прилике да чујем исте оне који су га до јуче окивали у звијезде, како га наједном куде ! Ускоро је био пензионисан да би, 9 јула 1977, значи у ове дане, успињући се на висине Дурмитора, дозивио смрт каква је и прличила горштаку, јунаку и у рату и у миру, што је био Данило Јауковић.

Подсјетивши укратко на његове подвиге у миру, не бих се задржавао на његовим подвизима у рату, тим прије што та тема није везана за ову. Зна се, видио сам у његовој биографији на Интернету да је Данило Јауковић прошао многе битаке, да је у њима био тешко рањаван, да је у једној од њих чак око изгубио и да је, дакле, витешки с пуним правом зарадио генералске звјездице. Међутим, с обзром да је жестока борба против окупатора, била праћена такође жестоким грађанским односно братоубилачким ратом који су подпалили наши бољшевићи, поставља се питање : да ли се могло постати Титов генерал без тешких грехова према једном дијелу сопственог народа? Ово утолико прије што су се у дурмиторском крају између 1941 и 1945 дешавала велика зла тим више што је са Жабљака Мошо Пијаде задавао Црној Гори јаде познате као лијева скретања. Видјети поему барда Требјеског:Ђаво у Црној Гори.

Не могавши да се у ова неколика дана о томе подробније обавијестим, звао сам у дурмиторски крај човјека пријатеља чија је породица страдала управо од комуниста и који ми је рекао да се о Данилу Јауковићу у том крају мисли и прича најљепше. У сваком случају и с обзиром шта је било са тековинама револуције, као и Титове Југославије, свакако да ће мирнодопски подвизи генерала Јауковића остати трајнији него они ратни. Један од тих подвига је градња пута за Горњу Морачу.

Како очувати и наставити дјело генерала Јауковића ? питају се неки. Тако што треба учинити све што се може учинити све што се може да се Морача, како Горња тако и Доња заједно са Ровцима спасу од потопа који им пријети већ током многих деценија. Па, иако се прича о потапању кањона Мораче, те катедрале вјечности, како кањон Мораче назва наш пријатељ Франц Вебер, највећи еколог друге половине XX вијека, у посљедње вријеме нешто стисала, питање остаје отворено те се бојати да би Морача могла бити понуђена као плијен првом инвеститору. Помињу су чак и Турци који су се, након неуспјелих похода на Морачу, прије двјеста година, заклели на погачу да више неће ударати на Морачу, да парафразирам чувени двостих. Но пошто нијесу могли да је поробе, мозда ће им се дати на тањиру да је потопе !

Наравно, умјесто потопити је, Морачу треба напротив вредновати развојем њених огромних природних потенцијала како би Морача постала пољопривредно и туристичко поднебље првог реда на домаћем плану. А има пуно да се уради сасвим у духу генерал Јауковића. Ево само једног примјера : још нијесу асфалтирана два-три километра пута до епских Љевишта под извором Мораче, једним од највеличанственијих речних извора на европском континенту. А и овај пут што постоји, угрожен је планираном мини-електраном, дакле акумулацијом, у дну стрмени којима тај пут пролази.

Истовремено треба предузети на међународном плану мјере како би се Морача са својим непроцјењивим природним и цивилизацијским добрима уврстила у свјетску баштину под заштитом Унеска за што су се, кампањом европских размјера за спас Мораче, стекли сви услови, а само се чека на кандидатуру Мораче од стране црногорске владе.

И зиаста, данас кад Црна Гора настоји да уђе у Европску Унију, права ствар би била да у њу унесе једно такво добро као што је Морача о којој су најпохвалније писали најзнаменитији европски географи, геолози, историчари, пјесници, етнолози, истраживаци… , што сам донио у мом опсежном раду насловљеном Морача у очима европских аутора XIX и XX вијека, који је доступан на Интернету на српском и француском језику и, дакле, представља веć готов елаборат за Унеско. Једна ниска тих бисера о Мораčи налази се и у мојој поеми Авет потопа над Морачом такође доступној на Интернету.

Ако бисмо успјели да Морача уђе међу највећа добра човјечанства, крунисали би дјело генерала Јауковића коме нека је слава и хвала !

Љевишта, на Илиндан 2. августа 2015. 

Комнен Бећировић

Фото: Мондо

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: