Милован Витезовић: Тражим се у свом народу

Замислиш громаду и брусиш је до зрна мудрости – записао је, започињући свој књижевни опус прије више деценија, књижевник Милован Витезовић и тако је радио реченицу по реченицу, мисао по мисао, стих по стих, реплику по реплику, непрестано и свакодневно. Међу његовим мислима о стрпљивом писању, издваја се и ова: „Умни рад је физички неиздржив“.

Са том одговорношћу Витезовић је писао пјесме, пјесме за децу, романе, драме, филмске и телевизијске сценарије, афоризме, студије и есеје. Тако је створио обимно дјело, које се већ више пута бира и сабира. Сада му Завод за уџбенике већ пету годину објављује изабрана дјела, објављујући, према финансијским приликама, сваке године по четири књиге, гдје свака књига има додатак како су је критичари вредновали. Врједнујући Витезовићево дјело, Завод за уџбенике га је управо и предложио за дописног члана Српске академије наука и умјетности.

Често вас питају шта вам је основна књижевна вокација: пјесник, драмски писац, сатиричар, романописац?

– У „Пјесничком умијећу“ Аристотел је све видове књижевног стварања назвао пјесништвом, дијелећи га на епско, драмско и лирско. Ја сам заклети аристотеловац, и по увјерењу и по образовању, и сматрам се да све што напишем, било гдје да се сврста, припада пјесништву и да буде увјерљиво. Пјесници морају да знају свој дуг, али о дугу морају обавијестити народ.

Колико писац треба да буде национално свјестан или анационалан?

– По мени, и у мишљењу и у писању има закона генетике. И биљке припадају врстама, па се и по врстама разврставају у подврсте које имају своје извјесне карактеристике. Не спорим анационалност и право на њу, јер је и то честа појава, коју не треба другима наметати. Анационалним опрједељењем и поступањем не прелази се из малог у велики народ. Само се губи родно тло под ногама. По мени, природан је ред – човјек, народ, човјечанство. Моје поријекло је српско, мој језик је српски, моје мисли су српске. Ја се као писац тражим у своме народу да бих се на тај начин нашао и у свијету, и имам неког успјеха. Тешко да има свјесног човјечанства без тековина народа. Волим човјечанство у богатству цивилизацијских постигнућа и разлика народа.

Многи истичу драмску телевизијску серију „Вук Караџић“ као ваше животно дјело?

– Само сам десет година окапао над историјском судбином мога народа у првој половини 19. вијека, и показао како га је Вук Караџић његовим – народним благом увео у ред историјских и културних народа, и са тим, о невоље, суочио тај народ на крају 20. вијека. Серија је доживјела европски успјех и донијела највишу награду, што мој труд чини вриједним. Ту серију сам писао свјестан да велике националне теме најлакше, ако се пишу у успаљености, постају промашене. Писац се мора често одазвати сопственом еху, јер је око њега његова географија.

Француско издање романа „Чарапе краља Петра“ представљено је недавно, 21. фебруара, у Културном центру Србије у Паризу. Како је протекла промоција?

– Није моје да говорим и да оцјењујем промоцију сопственог дјела. Ко почне сам да се хвали, није више сам. Допустите ми да призовем друге да искажу своје оцјене. Славица Петровић, директорка Културног центра Србије у Паризу, јавља ми мејлом да промоција спада у три најпосјећеније књижевне вечери огранизоване у овом културном центру. Сличан је мејл промотера књижевника Комнена Бећировића, који већ пет деценија живи у Паризу. Промоција је почела текстом академика Милована Данојлића, који је послат из Поатјеа и у коме је прва реченица: „Милован Витезовић је показао ријетку храброст: нашао се лицем у лице са једном крунисаном главом, без устезања и без подразумеване формалности.“

Главни промотер био је професор Сорбоне Бернар Лори: „Ја сам ову књигу три пута читао. Први пут на енглеском језику. А пошто је било билингвално енглеско-српско издање, и српски сам утврђивао. Сада сам је прочитао на француском, увек са узбуђењем, које се у добрим преводима не губи. Ова књига, драма о српском краљу Петру и српској сељанки, мајци Макрени, показује да дух антике није на Балкану још прошао.“

Промоција је вођена на француском језику, једино је аутор био симултано превођен?

– Симултани преводилац је и преводилац романа Амалија Витезовић. Кад буду објављени већ најављени текстови о роману професора Сорбоне Френсиса Конта, који ће и један час са својим студентима славистике посветити овој књизи, историчара Жан Пол Беса и Жан Кристофа Буисона, уредника и шефа културе и умјетности у магазину „Фигаро“, ова промоција ће бити још потпунија. Драго ми је да је овом промоцијом у Центру промовисан и нови француски издавач – издавачка кућа „Едисион Езопија“, коју води Рашко Мићевић. Иако су у већини публике били Французи, било је то вече великих узбуђења. Узбуђења је било и сјутрадан у свечаној сали Храма Светог Саве, гдје је на дан Светог Симеона прво промовисано дивот-издање Завода за уџбенике „Свети Сава у руском царском љетопису“, мене као приређивача и преводитељке Миљенке Витезовић, а потом и српско издање „Чарапа краља Петра“ и књиге есеја „Мисли српски“. Промотери су били протојереј-ставроф Никола Шкрбић, професор Богословије, сликарка Драгана Пајовић, потпредсједница Савеза Срба Француске, и књижевник Властимир Шаркаменац.

„Чарапе“ су до сада преведене на осам језика (енглески, француски, италијански, руски, грчки, румунски, шведски и есперанто). Зашто овај роман привлачи стране читаоце?

– Да будем поштен, нисам утврђивао. Са овим лепим догађајима није ни важно. Значајно је да је роман преведен на све језике наших савезника у Првом свјетском рату и да је на сваком од тих језика имао више издања, којих је до сада шеснаест. Руска издања су била најтиражнија: 170.000 плус 80.000 примјерака. За ово издање добио сам награду Имперскаја култура Савеза писаца Руске Федерације. У Италији се два издања „Секоп едициони“ промовишу у Клубовима Савоје по великим градовима у част стоте годишњице почетка Првог свјетског рата.

Која од порука књиге је посебно важна за садашњу Србију и вријеме у којем живимо?

– Књига чини част српској култури, и једина порука би могла да буде да више поштујемо себе и да будемо достојни своје историје и дјела своје културе.

Да ли нас свијет види и препознаје по дометима из културе, књижевности и умјетности, или су увијек на тапету неки други параметри?

– Сигурно је да нас најбоље препознају по књижевности и умјетности, ако смо доступни свијету. А то је проблем. Ми према најбољем ни овде нисмо расположени. Затварали смо музеје и галерије, укидали издаваче, распродавали књижаре, тјерали позоришта да таворе… Деценијама се питамо којој то култури припадају наша министарства културе. Морамо прво доћи к себи, да бисмо могли у свијет.

Где гријешимо у односу и бризи према култури, језику, писму и образовању?

– Свуда, свуда, свуда! За шири одговор биле би потребне цијеле ваше новине. Не знам где нисмо гријешили. Кад бисмо могли да се прослављамо на грешкама, не би нам било краја!

Написали сте једном: „Кад Србима буде добро, биће то крај историје!“

– Србима толико није добро да крај историје не треба очекивати. Написао сам и: „Они који су нас довели довде одвешће нас још даље!“ Нешто сам и дефинисао: „Комедија је кад илузиониста забавља народ, трагедија је кад га води!“

Која би била дијагноза стања српског друштва?

– Клоним се дијагноза. Не могу ни себи да их дам. А и плашио бих се. Једном су психијатри изјавили да смо луд народ. После смо улетјели у велику лудницу.

Да ли сте још увек један од најцитиранијих живих писаца?

– То се лако може проверити, мислим да на „Гуглу“ у овом часу имам скоро 90.000 цитата, највише на њемачком. Код Њемаца сам већи циник него што сам икад пожелИо да будем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: